Nešto razmišljam kako danas, posle jednog Karanovića, otužno zvuči ona režija na Kosovu (demonstracije na čelu sa studentima), i generalno, koliko je to samo potrošena priča još u doba kada je Karanović od toga pravio čuda (Miris poljskog cveca; 1977, Za sad bez dobrog naslova; 1988). Ali one koji ostaju na vlasti i kojima je cilj da ostanu na vlasti (svojevrstan makijavelizam današnjice) jako malo zanima forma i njena zaostalost, ako ona i dalje radi u praksi (što bi rekao naš dragi Džejms) i daje razultate. Naravno, njih ne zanima ni to, verovatno, što rezultati jedino njima idu u prilog (jednoj političkoj i ekonomskoj kliki) i što su svi drugi samo nemi posmatrači jednog spektakla, čiji kraj odavno poznaju, ali su isuviše umorni da se uzbuđuju, pa čak i reaguju nešto bučnije. Taktika odvraćanja, taktika hladnog rata, nije li to opet ista stvar na koju danas igra Zapad, Putin i Amerika, sve već vidjeno. Kao i tv režija, takva nam je i politika danas, politika odvraćanja, kako je to svojevremeno nazvao Bodrijar - jedino je pitanje zašto mi i dalje u tome učestvujemo. Verovatno zato što smo preplašeni i usamljeni, jer ne vidimo ni cilj ni način na koji da se organizujemo u nešto veće od usamljenih pojedinaca, prema kojoj se država odnosi sa kranjim prezirom - nema šta i zaslužili smo, nije to vredno žaljenja. Ne samo da živimo nemoć vlastitih elita - elita koje izgledaju kao da su ispale iz nekih poznatih, starih filmova koje smo redovno gledali u krugu porodice i čiji kraj već napamet znamo - nego živimo i vlastitu nesposubnost da zamislimo svet drugačiji i bolji od gomile košmara koja nas redovno spopada putem medija, politike, društvene stvarnosti itd. Pritom, trpio jedno belo nasilje - nevidljivo nasilje, nasilje nultog stepena - koje moderni psiholozi nazivaju stresom. A onda se lečimo opet sličnim metodama koje samo otklanjaju posledice, ali ne i uzroke naše bede. I tako u krug, dok se do kraja fizički i psihički ne potrošimo, i dok ne postanemo verno kuče velikog brata i njegovih medijskih poltrona, ravnodušni na patnju koja se dešava nama i drugima. I onda se pitamo šta ovi kreteni, političari, rade oko nas, kao neki glumci iz starih filmova, koje više i ne gledamo jer nam se smučila i sama porodična atmosfera pretvorena u jedan kliše više. Čemu se čudimo? Zašto se to nama i dalje dogadja? Događa će se, sve češće i sve više. Jasno je da oni ne mogu više da nam naude osim da nas odvrate, ali zašto stalno nasedamo na istu foru? I dokle tako? Jer ovi su definitivno budale i uprastiće planetu našim pristankom. A to je neoprostivo, pred kojim god ekranom da ovo čitamo!
Коментари
Постави коментар