GTA - AKCIONI FILM I VIDEO-IGRICA IV

Prelaskom na digitalnu kameru i upotrebom kompjuterske simulacije akcioni filmovi su ponovo dobili na popularnosti. Uvode se specifične tehnike ubrzavanja i usporavanja slike, tako da gledac gotovo može da doživi ono što se dešava na filmu. Nesumljivo da je tržište video-igrica u mnogome uticalo na ove promene, naročito, otkada je i akcioni film počeo da konkuriše video-igricama. Ukida se linearnost naracije i film poprima brojne obrte, što radnji filma daje na dinamičnosti i neizvesnosti. Tradicionalni čvrsti žanr akcionog filma sada se zamenjuje mekim i fluidnim žanrom koji kombinuje elemente horora, akcije, naučne fantastike, boračkih veština i sl. Ne postoji više nikakva čvrsta forma filma – upravo po tome je akcioni film bio prepoznatljiv – a od režisera se očekuje da mnogo eksperimentiše i gotovo uvek iznenadi publiku. To je razlog zašto se upravo na polju akcije dešava i prava revolucija autorskog filma. Od Tarantina, do Refna i Ričija akcioni film je pretpio ozbiljnu transformaciju ne samo kada je u pitanju narativna struktura filma, nego dinamika radnje i estetika nasilja. Nakon filmova Ulični psi (Reservoir Dogs, 1992) i Pretparačkih priča (Pupl Fiction, 1994) akcioni film je doživeo totalnu promenu, a slična stvar se ponavlja sa Refnovom i Ričijevom kinematografijom. Iako se oslanja na klasične autore (Pen, Pekinpo, Kurosava, Leone i dr.), Tarantino razbija linearnost akcionog filma prikazujući događaje kao da su istrgnuti iz konteksta i pomoću tih isečaka konstruiše jednu novu i drugačiju narativnu celinu koja više ne prati lokički sled filma niti vremensku sukcesiju radnje. Na taj način pojačava brutalnost i besmislenost nasilja, kao i njegov nužno repetativni karakter i cikličnu formu. Sa druge strane, Refn i Riči uvode dinamiku i obrte u narativnu strukturu, tako da ona dobija sasvim drugačije značenje. Naročito je Gaj Riči poznat po čestoj upotrebi tehnike fleš-beka, usporavanjima kao i uzbravanjima slike, što daje na dinamičnosti radnje i njenoj slikovitosti, budući da je zadatak filma da prikaže i ono što je golom oku nevidljivo (udarac ispaljenog metka, pucanje stakala na kolima, nagli udar prilikom sudara i sl.). Ali estetizacija nasilja nigde ne dobija toliko na snazi kao u Refnovim filmovima, i dok Tarantinovo nasilje još uvek ostaje na nivou parodije (okrutnost je dovedena do perfekcije da postaje smešna) dotle Refn prikazuje sirovo i ogoljeno nasilje gotovo kao odjek nekakvog sado-mazohističkog zadovoljstva. Za razliku od nevidljivog i belog nasilja, koje srećemo kod Hajnekea, nasilja društvenih stuktura, nasilje za Refna je sirovo i ogoljeno – što nikako ne znači da je oslobođeno estetike naprotiv – to znači da je predstavljeno u svoj svojoj silini i intenzivnosti. A upravo otuda proizilazi estetika kao divljenje pred snagom i intenzivnošću onog što nas uništava i slama. To je gotovo kao divljenje prema božanstvu. Tarantinova estetika je prizemnija, a budući da se zasniva na namernom preterivanju ona je sklona humoru. Otuda proizilazi taj parodijski elemenat – budući da mu nedostaje ozbiljnosti – a upravo to krasi Refnovu sliku nasilja. Nakon ovih promena akcioni film nije više mogao ostati isti, a razrađene su i brojne nove tehnike snimanja koje su sada u slobodnoj upotrebi i gotovo da su postale opšta mesta akcionog žanra. Kombinacijom tih različnih tehnika ubzavanja i usporavanja slike, uz sve bolje specijalne efekte i sve vrtoglavije kompjuterske simulacije akcioni filmovi zaista stvaraju utisak da publika i sama učestvuje u događajima koje posmatra na platnu i to često uz pomoć 3D tehnologije. Na taj način se dobija utisak sličan onom koji se ima dok se igra video-igrica, samo što je predstava na velikom ekranu uverljivija od one koju postižete za kompjuterskim monitirom ili TV-ekranom. To je razlog zašto su upravo akcioni filmovi ponovo vratili publiku u bioskope, koja sada očekuje da uživa u nesvakidašnjim spektaklima i da joj se doslovno prikaže sve ono što nije u stanju da sagleda golim okom (pucanje stakala, nagli udarci kola, sudar dva metka i sl.). Dakle, reč je o totalno nestvarnim događajima, nestvarnim utoliko što ih čovek ne može sagledati golim okom, koji se prikazuje na krajne realan način. To je razlog zašto savremeni film teži preterivanjima svake vrste. (Lipovetski i Seroa 2013) Otuda popularnost epskih spektaklova poput serijala Gospodari prstenova ili naučno-fantastičke sage o Marvelovim super-herojima. Međutim, jedna od franšiza koja je akcionom filmu donela najviše novca, ukoliko se još uvek držimo te zanrovske podele koja je postala već pomalo zastarela, jeste svakako serijal Brzi i žestoki 1-8 (Fast & Furious 1-8, 2001, 2003, 2006, 2009, 2011, 2013, 2015, 2019). Ovde je reč o ilegalnim uličnim trkama, koje se organizuju uz pomoć brzih sportskih automobila, ali i o grupi kriminalaca, koji osim što dele ljubav prema brzim automobilima, isto tako učestvuju u brojnim međunarodnim ilegalnim aktivnostima: krađa kompjuterskog softvera, elitnih i skupih automobila, nafte i dr. Sve to se obavlja uglavnom u kolima i u pokretu, a film obiluje akrobatskim scenama raznih vrsta, kao i spektakularnim vožnjama koje prevazilaze sve moguće granice. U najvećem broju delova glavni lik je ulični trkač i bivši zatvorenik Dominik Toreto (Vin Dizel) i oko njega se okuplja grupa kriminalaca koju čine: Džesi (Chad Lingberg), Leon (Džoni Strong), Vince (Mat Šulce) i Leta Ortiz (Mišel Rodrigez). Ova poslednja je Dominikova devojka. Ovoj grupi se priključuje i agent FBI-a na tajnom zadatku O’Koner (Pol Valker) koji se zaljubljuje u Dominikovu sestru Miju (Džordan Bruster). Što se tiče ostalih nastavaka mnogi od njih su nastali spontano i nemaju veze za glavnom pričom, mada se u nekim delovima pojavljuju neki članovi Toretove ekipe: tako se u trećem delu Tokio Draft (2006) pojavljuje Han (San Kang) – on će tamo i poginuti, ali će se kasnije pojavljivati u nekim delovima (Fast five, 2011; Fast & Furios 6, 2013), navodno, oni će se odigrati pre njegovog povratka u Tokio. Ali generalno, franšiza ne prati uvek glavnu priču, otuda nedoslednosti i protivurečnosti. Jedan od popularnijih serijala o kolima i brzoj vožnji jeste film Transporter 1-3 (The Transporter 1-3, 2002, 2005, 2008). On je nastao kao svojevrstan rimejk Hilovog remek-dela Vozač (The driver) iz 1978. godine. Reč je o bivšem vojniku Frenku Martinu (Džejson Stejtam) koji prevozi robu sumnjivog porekla i često ilagalnu, a pritom je poznat po svojoj tačnosti i diskretnosti. Komplikacije nastaju u trenutku kada se – sticajem slučajnih okolnosti – vozač upozna sa vrstom robe koju prenosi (obično trgovina robljem), a da pritom bude prevaren od strane naručioca koji pokuša da ga ubije (podmetanjem auto-bombe i sl.). Film takođe obiluje auto akrobacijama i nemogućim scenama vožnje, a naročito do izražaja dolaze sofisticirana tehnička pomagala kojima se vožač služi kako bi održao auto u voznom stanju. Ono što je zajedničko ovim i sličnim filmovima jeste prekomerna upotreba tehničkih šablona, kompjuterske simulacije i specijalnih efekata i to sa ciljem da se proizvode specifična vrsta slike: reč je o slici koja će predstaviti nepredstavljivo i koja će nevidljivo učiniti vidljivim. To znači da je zadatak savremene kinematografije da samog gledaoca ubedi u ono što je video, a treba da vidi sve ono što nije moguće videti golim okom. Utoliko je zadatak savremenog kinematografa da predstavi ono nepredstavljivo i to je razlog zašto je akciona kimenatografija opsednuta detaljima, tehničkim perfekcionizmom, novim tehnologija i sl., dakle uvek reč o onom što nam omogućava da učinimo vidljivim nešto što inače ne može da se opazi golim okom. Zato savremena sprega tehnologije i kapitala i ide u tom pravcu da obesmisli naš dosadašnji način opažanja, da ga prokaže kao neučinkovito i da nam nametne opažanje koje je u skladu sa novim tehnologijama. A upravo to se danas postiže akcionim filmom. Kako se na to nadovezuje serija GTA V? Ovaj serijal je nastao 2013. godine za konzole, odnosno, 2015. godine za kompjuter (Pi-Si). Može se reći da je GTA V najbolji spoj Vajs Sitija i San Andreasa, od prvog je preuzeo svetlinu i jasnoću grafike, dok je od drugog preuzeo širinu šeme. GTA V je smešten u imaginarni grad Los Santos – koji izgledom podseća na Kaliforniju – pored koga se protežu brojna sela kao i planinski, šumski i pustinski predeo. Simulacija prirode je izuzetno lepo urađena, a predeli često podsećaju na klasike holivudskih akcionih filmova: četinarske šume i planinski venci ispresecani brojnim kozjim stazama – sve to je odlična asocijacija na filmove Lovac na jelene (The Deer Hunter, 1978) i Prva krv (First Blood, 1982). U podnožju divlja potok koji vodi u Okean, sa brojnim vodopadima kao u filmu Izbavljenje (Deliverance, 1972). U podnožju planinskog venca, sa leve i desne strane, nalazi se autoput kružnog karaktera – koji kruži oko planinskog venca i povezuje predgrađe Los Santosa sa pustinskim predelom okolnih sela. Pustinjske predele naseljava malobrojno stanovništvo, od čudaka i skitnica, do bajkerskih bandi i proizvođača metamfetamina, obično nastanjenih u kamp prikolicama. Pustinjski pejzaž i blizina bajkerskih bandi podsećaju na skoru apokalipsu prikazanu u serijalu o Pobesnelom Maksu (Mad Max 1-3, 1979, 1981, 1985), a fabrike „meta“ asociraju na nedavno popularnu seriju Čista hemija 1-5 (Breaking Bad 1-5, 2008-2013). Pustinjski pejzaž, autostrada i dobra muzika čine osnovu mnogih filmova inspirisanih bitnicima, a stvaranih po uzoru na Gole u sedlu (Easy Rider, 1969). Čak seoski atar uz autoput pomalo podseća na trenutak obračuna seljaka i bajkera u poslednjoj sceni ovog filma. Filmovi sa sličnom tematikom su Telma i Luiz (Thelma & Luise, 1991), Kalifornija (Kalifornia, 1993), Prirodno rođene ubice (Natural born killers, 1994) itd. Takođe, neki filmovi braće Koen , Tarantinovi , Rodrigezovi i Linčovi filmovi mogu se bez problema svrstati u neku od ovih kategorija: bilo da se radi o pustinskom predelu i divljanju autocestom, bilo da je reč o depresivnom pustinjskom pejzažu i životu u kamp prikolici. Utoliko se serija GTA V može posmatrati i kao svojevrsna istorija akcionog filma i tamo ljubitelji ovog žanra mogu da pronađu brojna interesovanja: bilo da se vozite autoputom i opažate kako se smenjuju planinski, šumski i pustinski pajzaž, bilo da uživate u raznim vratolomijama u kolima ili s motociklom, prilikom penjaja i spuštanja sa planine. Naravno, na dohvat ruke su vam i gliseri, jahte, avioni, helikopteri, sve je to moguće koristiti ukoliko iskačete is padobrana, bavite se ekstremnim sportom ili se samo relaksirate i rekreirate. Ne treba zaboraviti ni krivudavu autostradu uz planinski venac koji se graniči sa Okeanom, a što podseća na vožnju iz filma Niske strasti (Basic instinct, 1992). Ali GTA V ne bi bio izvšna igrica da je samo reč o istoriji akcionog filma. Ovaj serijal obuhata i novu vrstu akcionih filmova, o kojima je ranije bilo reči, kao što su franšize Brzi i Žestoki i Transporter. Ne radi se ovde samo o uličnom utrkivanju, ili ekstremnim uslovima koje proživljavate u vožnji, nego je reč o tome da vožnju možete da posmatrate iz nekoliko uglova (pomeranjem kamere) i to uključujući i vožnju u prvom licu (što povećava rizik u vožnji i otežava upravljanje autom, ali zato vožnju čini realističnijom), a moguće je izvoditi i različite vratolomije koje podrazumevaju usporavanje ili ubzavanje slike, kao i mogućnost da svaki od ovih poduhvata ovekovečite snimkom. Tehnika usporavanja je naročito interesantna prilikom pucnjave i ona vam pomaže da lakše prođete određenu šemu, budući da je tako manja verovatnoća da će vas pogoditi metak dok ubijate neprijatelje bez zaštite i zaklona. To posebno pomaže ukoliko neprijatelj priđe na dovoljno odstojanja od vas da s nekoliko hitaca može da vas usmrti. Posebno je akcenat stavljen na narativnu celinu koja nije uvek data na linearan način, što je bila karakteristika ranijih igrica, tako da igrač može da obavlja i neke zadatke koje će ga uvesti u klopku ili privremeno onesposobiti, a što daje dinamičnost i vodi neizvesnosti, a priča postaje podložna brojnim obrtima i neočekivanim preokretima, slično savremenom akcionom filmu. Čak su autori igrice otišli toliko daleko da su igraču ostavili slobodu da sam kreira kraj igrice, budući da igrač samostalno odlučuje da li će ubiti nekog od glavnih likova, ili će ih ostaviti sve u životu. Zavisno od igračeve odluke menja se i sama naracija igrice, a naravno, kao i kod većine GTA serijala, to nikako ne znači kraj igranja, naprotiv, igrič ima mogućnost da nastavi da igra igricu tako što će se baviti kupovinom nekretnina (bioskopa, kafića, garaža i parking mesta za helikoptere, glisere, jahte i sl., ali i aerodromskih skladišta, benzinskih pumpi i automehaničarskih radnji, taksi službe i sl.) – poslenja pljačka banke mu je omogućila veliku količinu novca – ili druge pokretne imovine (automobila, motora, jahti, glisera, aviona, helikoptera i sl.), a može da obavlja brojne sportske i rekreativne aktivnosti (tenis, golf, padobranstvo, ekstremni sport, plivanje i brojna utrkivanja kadovima, gliserima, kolima i sl.). Narativna struktura je jedinstvena za GTA V i ovde pratimo životnu priču tri lika: Majka Tovnleja, Trevora Filipsa i Frenklina Klintona. Priča je smeštena u sadašnjost, a počinje pre deset godine i to neuspelom pljačkom banke u kojoj su učestvovali Trevor i Majkl, nakon čega je prvi umakao policiji i otada živi u pustinjskim selima u blizini Los Santosa baveći se raznim kriminalnim aktivnostima (u ratu je sa bajkerskim bandama, trgujem metamfetaminom i uništava konkurenciju, dolazi u sukob sa kineskom mafijom i sl.). dok je drugi službeno proglašen mrtvim, a zapravo je postao svedok saradnik FBI-a, za koje povremeno obavlja i neke prljave poslove, a koji su mu kao protiv uslugu omogućili novi identitet pod imenom Majkl de Santa. Majkl je sredovačan porodičan čovek, profesionalni pljačkaš banaka u penziji i sa novim identitetom, ali je nezadovoljan svojim brakom, povremena nevestva njegove žene odgovaraju njegovim brojnim preljubničkim aktivnostima, pored toga ima sina koji najveći deo dana provodi uz video-igrice, laku drogu i pornografiju, a često upada i u brojne probleme koje Majkl rešava po „kratkom postupku“. Sa druge strane, njegova kćer je ambiciozna mlada devojka zavedena slavom i uspehom, često čini pogrešne izbore koje Majkl ne odobrava i odakle je često spašava dolazeći u sukob sa brojnim ljudima iz domena porno industrije i TV-rijalitija, ali i dilerima, novinarima i sl. Frenklin Klinton je mladi Afroamerikanac koji se bavi krađom elitnih automobila, a povremeno učestvuje i u obračunima bandi. Majkla upoznaje slučajno, prilikom pokušaja da ukrade kola njegovog sina, ali se sprijateljuje sa njim i postaju dobri prijatelji. On mu pomaže prilikom pokušaja da se izvuče iz brojnih problema (Majk je došao u sukob sa Martinom Madracom, jednim od šefova meksičkog kartela drogom, zbog toga je primoran da opljačka zlataru u centru grada, da bi namirio dug, a u čemu mu pomažu Frenklin i haker Lester). Frenklin je ambiciozan mladić koji pokušava da pobegne iz geta – što će mu i poći za rukom naročito kada obavi nekoliko prljavih poslića za hakera Lestera – jednoličnog života bez ikakve perspektive, osuđenog na svakodnevno preživljavanje i permanentne sukobe među bandama. Sa druge strane, njegov prijatelj Lamar Dejvis je oličenje svega onoga od čega Frenklin pokušava da pobegne: od jeftinog života u getu i povremenih krađa elitnih i skupocenih automobila, do sukoba bandi, trgovine drogom i sl. Nakon velike pljačke federalnih rezervi Frenklin će dobiti mogućnost da se bavi legalnim poslom, kao sitni preduzetnik i vlasnik taksi službe, automehaničarskih radnji na periferiji Los Santosa, kafića i restorana uz autoput i sl. Ima mogućnost da živi pošteno i bogato, u elitnom delu grada i to u velikoj kući sa bazenom – što je donekle ostvaranje američkog sna – ali istovremeno ukazuje i na rasističke i segregacionističke momente američkog društva : npr. Frenklin ne može da se bavi poslovima iz domena industrije zabave, ne može da poseduje velike lance bioskopa ili da obavlja distributersku aktivnost, koja je rezervisana za Majkla. Trevor Filips je najživopisnija figura ovog serijala. Kao izgnanik on živi u zabitima na periferiji Los Santosa, u pustinjskim selima gde vodi rat gotovo protiv svih: bajkerskih bandi, kineske mafije, trgovaca metamfetaminom. Takođe i sam vodi svoju Filips industriju koja je nekakav paravan za proizvodnju metamfetamina i za trgovinu oružjem. Poseduje avio-kompaniju u sred pustinje Los Santosa, koja više podseća na nekakav zastareli avio-hangar ili na magacin za avio-otpad. On živi u zabludi da je Majk mrtav sve do trenutka dok na vestima na čuje za pljačku zlatare i u tome prepozna Majklov stil pljačke, nakon čega seda u vojni džip – koji je takođe još jedna od stvari po kojima je jedinstven – napušta svoju kamp-prikolici i odlazi u Los Santos sa namerom da pronađe Majkla i da mu se osveti. Trevor posećuje Majkla kući i otada učestvuje u brojnim ilegalnim aktivnostima, neke od njih su i poslovi upereni protiv CIA-e a u interesu FBI operativaca (krađa biološkog oružja, kompjuterskog softvera, iznude priznanja i sl.). Sve to vreme Majkl i Trevor su u prikrivenom sukobu koji povremeno preti da eskalira, dok Frenklin čini ravnotežu među njima. Majkl će tako postati talac kineske mafije, a čemu je kumovao Trevorov sukob s njima. Tada će Majkla osloboditi Frenklin, ali ni Trevor neće ostati dužan Majklu i priteći će mu u pomoć prilikom obračuna tajnih službi, kao što će njih oba pomoći Frenklinu kada bude oslobađao prijatelja Lamara iz kandži suparničke bande. Ne treba zaboraviti i da će Majkl jedno vreme boraviti kod Trevora u kamp-prikolici, nakon što ga napusti porodica, istina, opet Trevorovom krivicom: nakon uspešno obavljenog posla za Martina Madracu, Trevor kidnapuje njegovu ženu – sa kojom će kasnije imati i ljubavnu aferu – i to iz prostog kaprica jer se u jednom trenutku osetio uvređen Madracovim rečima. Ovaj prikriveni sukob između Majkla i Trevora kulminira u poslednjoj misiji, kada se pred Frenklina postavlja zadatak da odluči da li će stati na stranu nekoga od njih (što znači da će biti primoran da drugog elimiše) ili će nastaviti da održava balans među njima. Od toga kako odluči Frenklin zavisi ishod igrice, a sve tri opcije su i igri: moguće je eliminisati nekog od likova, bilo da su u pitanju Majkl ili Trevor, a moguće je i da oba prežive. U poslednjem slučaju Majkl, Trevor i Frenklin će morati zajedničkim snagama da se nose protiv mnogo jačih protivnika: policije i tajne službe, kineske mafije, lokalnih gangsterskih bandi, agenta FBI-a i filmskog producenta kojeg štiti privatno obezbeđenje. Tek kad to reše igrica se završava, a svaki lik se vraća svojim svakodnevnim aktivnostima: Majkl postaje jedan od vodećih filmksih producenata i sav novac od poslednje pljačke ulaže u pokretnu imovinu (kola, jahte, avione, helikoptere i sl), nekretnine (garaže i parkirna mesta za jahte i helikoptere, aerodromske magacine i sl.), kafiće, restorane, lance bioskopa i generalno, industiju zabave. Frenklinu je prepušten sitan biznis, taksi službe i automehaničarske radnje na periferiji Los Santosa, diskoteke u selima i restorani na autoputu, radnje za prodaju marihuane u medicinske svrhe i sl. Jedino je Trevor Filips taj čija je sudbina i dalje neizvesna, on će verovatno nastaviti da se ponaša po starom i ubrzo stvoriti nove sukobe – budući da ga je teško zamisliti u nekakvom legalnom poslu, a pre ili kasnije će ponovo doći u sukob sa bajkerskim bandama i proizvođačima metamfetamina, kojima je on neka vrsta konkurencije, ili zaratiti sa nekom novom mafijom (kineskom, italijanskom, ruskom, to više i nije toliko važno). Na taj način serija GTA V se ponovo vraća u legalne okvire, a nekadašnji kriminalci su preobraženi u preduzetnike i bizmismene (kapitaliste). Otuda postoji i nekakva skrivena ideološka poruka igrice koja ukazuje da je na kraju sve dobro ispalo i da se kapitalizam spasao. Kriminalci su daleko od toga da naude kapitalizmu, oni su paraziti koji žive od zloupotrebe nasilja i kao takvi sastavni su deo sistema. I Sam Trevor Filips, romantična figura čudaka, psihopate i manijaka, se sasvim dobro uklapa u preduzetnički duh neoliberalnog kapitalizma – budući da ovde i sam kapitalizam ubira višak vrednosti u ilegalnoj sferi društva – koristeći jeftinu radnu snagu i prirodne resurse, liberalno ekološko i socijalno zakonodavstvo, ali i nauku i nove tehnologije u svrhu stvaranja sve veće dobiti za što manji broj ljudi. Na taj način se permanentno javna dobra stavljaju u privatne ruke i na raspolaganje samovolji neoliberalnog kapitalizma. Otuda elitna naselja Los Santosa na planinskim obroncima i siromašne četvrti i slamovi na periferiji grada. Između toga se prostire poslovna zona u kojoj dominiraju veliki neboderi i poslovne višespratitnice, kao i lanci kafića, restorana brze hrane, bioskopa, privatnih garaža itd. Na periferiji grada je industrijska zona koja uključuje polja za eksploataciju nafte i vetroparkove za proizvodnju ekološki čiste energije. GTA V je utoliko spoj modernog i tradicionalnog. Na periferiji grada i u industrijskoj zoni i dalje se nalaze magacini i hangari za ostavu raznog otpada – uglavnom je reč o gvozđuriji raznih vrsta koja služi industrijskoj reciklaži. Tu su polja za eksploataciju nafte i prirodnog gasa, kao i vetroparkovi za upotrebu ekološki čiste energije. Na dokovima pristižu kontenjeni puni raznovresne robe – verovatno je reč o robi koja dolazi iz Kine i dela azijskog Pacifika – a za utovar se koriste najsavršenije mašine kojima rukovodi jedan radnik. Tu je sve digitalizovano osim analognih šlepera koji i dalje troše velike količine nafte da bi razvezli robu po celoj teritoriji Los Santosa. Iako je Los Santos pravljen po uzoru na velike američke gradove – pre svega Los Anđeles – iznenađuje činjenica da za veliki broj mesta nedostaje video nadzor i to naročito kada su u pitanju javne površine. Naravno, to bi igrici oduzelo dinamičnost, budući da i ovako policija dolazi na svaki poziv sa mobilnog telefona, upućen od strane običnih prolaznika koji registruju kršenje zakona. Ono što daje dinamičnost igrici jeste mogućnost da se pobegne policiji, naročito ako prekršaj nije velik – do dve zvezdice – poenta je samo što brže napustiti oblast u kojoj se prekršaj desio. Sam grad ne poseduje nekakve značajnije kulturne sadržaje, a celokupna dokolica je prepuštena industriji zabave. Tu su mesta za rekreaciju visoke klase, golf klubovi i teniski tereni, ali ima prostora i za ljubitelje ekstremnog sporta: paraglajding, planinski biciklizam, alpinizam i sl. Ono što je bez rezerve dozvoljeno u igrici i što predstavlja predmet društvenog sablažnjavanja jeste uživanje lakih droga, alkohola i rizičnog seksa (seks sa prostitutkama). Tokom upotrebe droga i alkohola percepcija likova se izobličava, što im predstavlja problem prilikom vožnje ili pucanja, dok je seks moguć u kolima i to sa prostitutkom. Moguće je posetiti i noćne klubove i takođe zatražiti od devojaka pojedinačne usluge (da igra naga na stolu ili u krilu npr.) i to su samo neki od razloga zašto ova je igrica dozvoljena samo za punoletna lica. Dakle, iako se divljanje ulicom i zloupotreba nasilja u ovom serijalu manje toleriše nego kod drugih nastavaka, ova igrica dozvoljava da budete i lokalni heroj, u tim slučajevima je nasilje opravdano i to kada se sprečava krađa, silovanje itd. Takođe, ukoliko ulazite u nekakve lične obračune – obračuni lokalnih bandi i bajkera – ne mora uvek da dolazi policija, ali je pravilo da se policija pojavi čim se čuje pucanj i to naročito nakon ubistva. Rat sa policijom je uglavnom izgubljen – ukoliko nije reč o zadatku koji prati narativnu strukturu igrice – svaki otpor policiji povećava broj zvezdica nakon čega se pojavljuju helikopteri, specijalci i na kraju vojska. Svaki put kada završite u zatvoru ili bolnici oduzima vam se novac (po pet hiljada dolara), a ako nemate da platite ostajete bez oružja i municije, što znači da se dugoročno nikako ne isplati da igrate protiv policije ili da se stalno nalazite u sukobu sa njima. Utoliko je i poruka sistema da nasilje nije opravdano čak ni u jednoj igrici čiji je cilj u početku bio da se uživa u nasilju bez rizika. NASTAVIĆE SE...