ŠTA ZNAČI DANAS KRITIKA POLITIČKE EKONOMIJA?

Do nedavno se pisalo o kraju ere poizvodnje (Bodrijar ), ali i o kraju istorije (Fukujama ). Odakle dalazi taj apokaliptični ton? I šta on za nas danas znači? Da li je dovoljno reći da je u pitanju nova ideologija, ili je potrebno učiniti još nešto više napora kako bi se takvo stanje stvari i objasnilo? I ako bar malo vodimo računa o tom tonu, možemo li postaviti pitanje kako danas stoji stvar sa kritikom političke ekonomije? Sa druge strane, opčinjeni smo nekim novim konceptima. Nasuprot policijskom se zagovara političko (Ransijer ), nasuprot golom životu politički život (Agamben ), dok se nada traži i u koncepciji novih revolucionarnih snaga, u mnoštvu (Hardt i Negri ). Nasuprot tradicionalnom radništvu Balibar ističe koncept radnika-putnika, a sve veći napori se ulažu u to da se sagleda odnos između centra kapitala i periferije. Ali, uprkos tome, isto bi se tako moglo reći – na tragu Altisera – da nama danas još uvek nedostaje jedna "teorija prakse", ili jedna "teorija teorijske prakse". Ipak, ova konstatacija nam ne pomaže puno u rešavanju postojećih problema, isto kao što nam konstatacija gladi ne pomeže puno pri izboru sredstava da se ova zadovolji. Nismo li tako u nekom ćorsokaku ili, kako je to već Benjamin zvao, jednosmernoj ulici. Kome da se obratimo za pomoć? Evo šta Marks kaže o tome: „Ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene. Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su zauzeti time da sebe i stvari preokrenu, da stvore nešto čega još nije bilo, upravo u takvim epohama revolucionarne krize oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti, pozajmljuju od njih imena, bojne parole, kostime, da bi, prerušeni u to prečasno ruho i pomoću tog pozajmljenog jezika, izveli novi svetskoistorijski prizor“. Ne kaže li Marks da u trenutku kada nade nema, ona, ipak, stiže. U okolnostima revolucionarnih kriza, neki od nas su u tome prepoznali ćorsokake istorije, dakle, u okolnostima kada ne postoje teorije na koje se možemo pozivati i prema kojima možemo delati, dakle, u trenutcima kada izgleda da nade nema, ili da je svaka nada izgubljena, ona, ipak, stiže. Međutim, koliko je tačna konstatacija da ne postoji teorija? Uprkos tome – kao što smo i sami rekli – postoje pokušaji, radi se na tome i ide se u tom pravcu, dakle, teži se tome da se stvore neke teorija, koje će – samo uslovno rečeno – biti pokriće za neku revolucionarnu praksu. Nije li već Marks učinio da nam se neka takva pojavi? I zašto se ponovo ne obratiti njemu? O tome on kaže: postoje slepe ulice istorije u kojima se čine revolucionarni preokreti čak i onda kada se oni oblače u jedno sasvim drugo ruho: „Tako se Luter maskirao kao apostol Pavle, revolucija od 1989 – 1814 zaodevala se naizmence kao Rimska republika i Rimsko carstvo, a revolucija od 1948 nije umela da uradi ništa bolje nego da parodira čas godinu 1789, čas revolucionarnu tradiciju od 1793“. Naravno, kao što su uzimali različite kostime, tako su i postizali različite učinke: prvi su razbijali feudalno društvo, drugi su učinili da se izgradi građansko. A kad se jednom nova društvena formacija uspostavi, zauvek nestaju stari kostimi: „kad je nova društvena formacija jednom bila uspostavljena, nestali su prepotopski kolosi, a s njima i vaskrslo rimsko doba – Bruti, Grasi, Publikole, tribuni, senatori i sam Cezar“. Na mesto starih dolaze novi gospodari, zastupnici građanskog društva. To je neka od pouka kojima nas istorija uči: „Vaskrsavanje pokajnika u onim revolucijama služilo je, dakle, tome da se slave nove borbe, a ne da se parodiraju stare, da se dati zadatak preuveliča u fantaziji, a ne da se uzmakne od njegovog rešenja u stvarnosti, da se ponovo nađe duh revolucije, a ne da se izazove njena avet“. Altiser za Marksa kaže da je stvorio jednu nauku, istorijski materijalizam kao pokriće za neku praksu: dijalektički materijalizam. Naravno, nauku on ne razumeva u klasičnom smislu, nego i samu teoriju određuje drugačije, onda kada naglašava da praksa postoji samo zahvaljujući problemskom području koje sa sobom otvara. Distinkcija između teorije i prakse nije uslovljena razlikom između mišljenja i delanja – kako se to činilo klasičnom mišljenju – nego distancom između nauke i njene predistorije, odnosno, ideologije. Nauka postoji samo u odnosu na ideologiju, na ono ideološko što sačinjava njen predmet i ona se konstituiše samo ukoliko pokušava da se iz sfere ideologije, kao područja svoje predistorije, uzdiže na ravan svoga predmeta. Ali upravo zbog toga što čini neko diferencijalno jedinstvo sa naukom ni ideologija nije nikad kruto odvojena od nje. Nauka u sebi nosi naslage ideološkog i ceo napor naučnika se sastoji u tom, doista, sizifovskom pokušaju da se odvoji predmet nauke od njene predistorije. Zato Altiser i može da piše kurzivom: „istorijski materijalizam ne može da zamisli da bi čak i samo komuništičko društvo moglo ikada da se liši ideologije“. Ukoliko u ideologiji „ljudi (...) ne izražavaju svoje odnose prema svojim egzistencijalnim uslovima, već način na koji oni žive svoj odnos prema svojim uslovima egzistencije“ , utoliko će ona uvek iziskivati potrebu za uspostavljanjem neke nauka koja će biti sposobna da osvetli i obrnuti odnos: ne način na koji ljudi žive svoj odnos prema uslovima egzistencije – koji je ideološkog porekla i nema neki dublji naučni značaj – već upravo obrnuto, na koji način oni izražavaju svoje proizvodne odnose prema uslovima svoje egzistencije. Odnositi se prema uslovima proizvodnje vlastite egzistencije, to je prvo i osnovno naučno pitanje. U tom smislu svaka nauka jeste, par excellence, neka praksa. Međutim, u tome i jeste teškoća problema i utoliko se ona manje tiče prirode neke ideologije, a više karaktera same društvene strukture. Problem ideologije nas upućuje na to da ispitamo i samu društvenu strukturu, a što zahteva da odgovorimo na pitanje "ko" u suštini određuje "date društvene odnose". Postaviti u pitanje samog subjekta znači ispitati i samu proizvodnu strukturu društva. Struktura jeste subjekt, u onom smislu "ko" "postavlja" i "određuje" date proizvodne odnose. Struktura je uvek istorijski uslovljena, ali isto tako ona čuva izvesne nivoe – kako to Altiser u nedostatku boljeg termina naziva – nadodređenosti, koji u krajnjoj istanci determinišu sveukopnu pravilnost društvenih suprotnosti. Suprotnosti su u suštini nejednako zastupljene i razvijaju uvek neki pluralizam pod uticajem dominantog faktora. Struktura sa dominantom pretpostavlja da uvek postoji neka vladajuća protivurečnost koja u kranjoj instanci nadodređuje sve ostale suprotnosti. U tome se otkriva razlika između ideološkog i naučnog: dok ideološko teži da identifikuje bilo koju suprotnost – u krajnjoj instanci determinisanu ekonomski – sa dominantnom protivurečnošću, naučni postupak čini obranuto: on otkriva dominantnu protivurečnost kao onu koja u osnovi biva nadomeštena determinisanim suprotnostima. Naučni postupak postaje tim teži ukoliko se uzme u ozbir činjenica da strukturu čini heterogeni spoj suprotnosti nejedakog tipa, od kojih svaka može, u svakom trenutku, zadržati pravo da se nazove dominantnom protivurečnošću. Samo ukoliko se istraje u pokušaju da se otkriju uslovi proizvodnje egzistencije – koji u datom trenutku determinišu druge elemente u nizu, tj, ukoliko se teži tome da se pronađe "najslabija karika u lancu" koja, istovremeno, omogućava da se dominantni način proizvodnje stavi u pitanje – samo tada se može govoriti o stvarno naučnom postupku. To u suštini pokreće neki novi raspored, pretpostavlja otkrivanje neke nove strukture sa dominantom, koja se u potpunosti razlikovati od prethodne, ali koja isto tako nije imuna na ideološke sadržaje. Istorijski gledano, nauka i ideologija uvek deluju zajedno na način suprotnosti i jedino na taj način prva omogućava da se otkrije druga. Nauka ne bi bila moguća kada bi ideologija bila u stanju da ispuni totalitet društvene strukture i da protivurečnosti oslobodi nejednakog i heterogenog sadržaja. Ali isto to nije u stanju ni nauka, budući da neka data struktura određuje i mogući stepen naučnosti – u određenim uslovima ovaj se graniči sa dominantnom protivurečnošću – a koja nije ista uvek i za sva vremena, nego je uslovljena postojećom proizvodnom strukturom. Može se reći da je granica nauke druga nauka, ali granica ideologije je isto neka nauka. I to je neki skoro kantovski zaključak. U kasnijim radovima Altiser je dosta ublažio svoje viđenje teorije – koje od tada naziva "teoricizmom" – ali od kojeg nije odustao u potpunosti. Od tada mesto "teorijske prakse" zauzima "pojava klasa u teoriji", ali i dalje principijelno pitanje ostaje ono nauke. Odnos između ideologije i nauke se sada pomera ka pitanju istine, a ona se sada otkriva kao ono što „pokazuje sebe i pokazuje lažno (verum index sui et falsi)“. Ono što je nekada razlikovalo nauku u odnosu na ideologiju sada distancira istinu u odnosu prema laži, koja postaje konstitutivni momenat sebe i svoje suprotnosti (lažnosti). Istorijski materijalizam je i dalje primer na kome se pokazuje ova pravilnost, a epistemološki prelom i dalje ključno mesto koje deli Marksa ideologa, od Marksa naučnika. Nauka sada dobija drugačiji status i ne određuje se više u odnosu na ideologiju, već u odnosu na svoju prošlost (naučnu predistoriji). Ono po čemu se predistorija nauke razlikuje od naučnosti jeste neodređenost i veća konkretnost njenog predmeta – neodređenost, u smislu da nikada ne može da se postavi za neko apsolutno važenje (apsolutno znanje o predmetu), i konkretnost, u smislu da uvek treba da može da se razgraniči od bilo kakvog oblika relativizma. Nasuprot naučnoj praksi pojavljuje se i filozofska praksa, koja ne poseduje vlastiti predmet, ali se njena uloga sastoji u tome da deli postojeće naučne prakse znanja. Nauka izaziva pojavu filozofije (antička geometrija – Platon, moderna prirodna nauka – Dekart), koja potom deli polje naučnih praksi. Ipak, čemu ovaj eskurs o Altiseru? I šta za nas danas znači razmatrati kritiku političke ekonomije? Naravno, nije sporno da se politička ekonomija veoma izmenila od vremena Marksovih analiza. Ali isto tako ostaje pitanje, da li je kritika političke ekonomije još uvek primenljiva u sadašljim istorijskim okolnostima? Da bismo se na trenutak približili odgovoru na to pitanje ponovo se vraćamo Altiseru. Njegov pojam strukture sa dominantom uzima u obzir okolnost da nije uvek nužno stvari posmatrati onako kako izgleda da ih je Marks postavio. Šta to znači? U nekoj istorijskoj situaciji kritika političke ekonomije je odigrala značajnu ulogu i ona je nauku povezala sa radničkim pokretom dok, sa druge strane, u drugačijim okolnostima ona isto tako može postati plen ideološke zloupotrebe. Kritika političke ekonomije ima smisla samo ako se posmatra nerazdvojno od savremenih promena. A upravo tu nastaje problem. Šta znači promena u jednom kapitalističkom društvu? Kapitalizam je u stanju da institucionalizuje promenu i da vrši temeljne zaokrete u proizvodnom procesu, ali da se kao takav ne menja. U tom smislu je kritika političke ekonomije još uvek aktuelna. Ona nam pokazuje da je rad jedan od osnovnih pokretača kapitalizma i da on kao takav nije doživeo svoju promenu. Ali ne treba zaboraviti, uvek je u pitanju samo ljudski rad, jer samo na osnovu njega može da se ostvari profit. Mašine po sebi ne donose nikakvu zaradu, osim u tehnologiji proizvodnje, a na duži rok ona je zanemarljiva. Nova sredstva komunikacije i nove tehnologije vlasti dozvoljavaju da rad danas bude produžen u beskonačno, tj. da rad danas postaje nezavisan od privatnosti (formula "da nisi u porodici kada si u fabrici" više ne važi), jer promene koje sa sobom donose nove telekomunikacije i kompjuterska tehnologija danas omogućavaju da se kuća nikada ne napušta, a da rad postaje učestaliji i intenzivniji. Kritika političke ekonomije je, poput nekih drugih nauka, gotovo zaključena oblast. Zato danas treba raditi na tome da se nove tehnologije i novi mehanizmi vlasti povežu sa analizama koje je Marks izvšio u Kapitalu. Zato nam se čini da danas kritika političke ekonomije ne može imati samostalan status, odvojen od novih tehnologija i mehanizama vlasti, jer bi se tada ona rastvorila u nekom ekonomizmu, ili trenutno dominantnom neoliberalizmu, tako da bi se njeni subverzivni potencijali zauvek izgubili. Ekonomija ne može da funcioniše izvan nekog političkog plana – Marks je to jako dobro znao – a to dobro znaju danas i neoliberali koji naspram politike, navodno, zagovaraju ekonomiju – primat eksperata u raznim oblastima je odličan pokazatelje takvog stanja. Zato, umesto da analiziramo ekonomske teorije – to je imalo smisla u Marksovo vreme kada politička ekonomija nije imala status nauke – danas treba povezati Marksove analize – za koje verujemo da su još uvek aktuelne – sa novim oblicima i tehnikama vlasti, kao i novim tehnologijama. A u kome smeru može da nas odvede jedan takav pokušaj ostaje da se vidi. Literatura: L. Altiser, Za Marksa, Nolit, Beograd, 1971. Elementi samokritike, BIGZ, Beograd, 1975. Lenjin i filozofija, Ideje, god. I/1970, br. 3/4, str. 183-227. G. Agamben, Homo sacer, ''Suverena moć i goli život'', Institut Otvoreno društvo – Hrvatska, Zagreb, 2006. H. Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, Beograd, 1988. O revoluciji, ''Filip Višnjić'', Beograd, 1999. E. Balibar, Mi, građani Evrope?, Beogradski krug, Beograd, 2003. V. Benjamin, Jednosmerna ulica; Berlinsko detinjstvo, Rad, Beograd, 1997. Ž. Bodrijar, Simbolička razmena i smrt, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991. Ž. Delez i F. Gatari, Anti-Edip, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990. F. Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica, 2002. M. Fuko, Istorija ludila u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980 Reči i stvari, Nolit, Beograd, 1971. Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998. Nadzirati i kažnjavati, Sremski Karlovci, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1997. Volja za znanjem, Prosveta, Beograd, 1983. Psihijatrijska moć, ''Predavanja na Kolež de Fransu'', 1973-1974, Svetovi, Novi Sad, 2005. Nenormalni, ''Predavanja na Kolež de Fransu godina 1974-1975'', Svetovi Novi Sad, 2002. Treba braniti društvo, ''Predavanja na Kolež de Fransu iz 1976. godine'', Svetovi, Novi Sad, 1998. Rađanje biopolitike, ''Predavanja na Kolež de Fransu 1978-1979'', Svetovi, Novi Sad, 2005. A. Grorišar, Struktura Saraja, "Azijatski despotizam kao tvorevina mašte na Zapadu u XVIII veku", "Vuk Karadžić", Beograd, 1988. K. Lefor, Izumevanje demokaratije, "Filip Višnjić", Beograd, 2003 . A. Negri i M. Hard, Imperija, IGAM, Beograd, 2005. Multitude, La Découverte, Paris, 2004. K. Kaucki, L. Trocki, Terorizam i komunizam, "Filop Višnjić", Beograd, 1985. K. Marks, Rani radovi, Zagreb, Naprijed, 1978. Temelji slobode, Napred, Zagreb, 1977. Kapital (I – III), BIGZ, Beograd, 1979. Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, Kultura, Beograd, 1984. J. Rancière, Aux Bords du politique, Gallimard, Paris, 1998. A. de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci, 1990.