MRTVA POETIKA - POETIKA GRADA

Čini se da je smrt Đorđa Balaševića sve nas pomalo iznenadila, a moguće da je i doba korone uticalo na nas da njegova smrt prođe gotovo nazapaženo. Kada kažem nezapaženo tu ne mislim na ona brojna opraštanja koja su usledila na društvenim mrežama i gradskim trgovima, svečanostima ogranizovanim u njegovo ime kada im nije ni vreme ni mesto, nego mislim na nešto mnogo intimnije, nešto što nas je mnogo pre Balaševića napustilo ili smo u ovo doba korone potpuno otupeli na to, a reč je zapravo o jednoj nežnosti i intimnosti urbanih sredina. Balašević u tom smislu nije bio usamljeni pesnik nego neko ko je pratio tradiciju. A može se reći da se ta tradicija začinje negde između dva rata, onog trenutka kada ljubavni par dobija svoje osobeno mesto u istoriji poezije. Ovde nije više reč o ljudima koji su povezani porodičnim vezama ili stupaju u bračnu zajednicu, nego prosto o intimnosti koju dvoje dele čak i da se zaista nisu upoznali. Nesumljivo da je tome doprinela pojava filma – romantični rastanci dvoje mladih na železničkoj stanici ili brodu, tihi šapati, suze u očima – sve su to scene kojih se sećamo iz tih starih, crnobelih filmova, a neki od njih su čak i nemi. Bretonova Nađa, Dalijeva Gala, Davičova Hana nisu nikakve muze sa Parnasa nego žene koje su se svakodnevno mogle sresti u gradovima i selima, na ulicama, u parkovima, na železničkim stanicama i u fabrikama. A upravo je gradski prostor postao nekakav intimni detalj, bilo da je reč o nazivu ulice, senci drveta, haustoru itd. Velike guzve na autobuskim i železničkim stanicama su povodi za susrete – reč je uvek o masovnom društvu i društvu u pokretu – koje se provodi u pauzi za ručak ili na vikend odmoru, a ljubavi traju kao i susreti, nekoliko dana ili nedelja, a sve to zavisi od posla, od atmosfera ili trenutnog raspoloženja. Ljubav je neobavezna kao i susreti, u tome je njena čar i njena lepota. Ali to istovremeno znači da je pojedinac zaokupljen pitanjima o sebi i da stalno brine o svojoj budućnosti (karijeri, bračnim obavezama, deci itd.) budući da živi jedan otvoren i neizvestan odnos u kom je spontanost drugo ime za neizvesnost, a nestalnost drugi naziv za brak, karijeru, jednom reči, život. Možda je najbolji naziv za takvu filozofiju života egzistencijalizam, i uopšte ne iznenađuje da se on i pojavio između dva rata, a o njegovim uticajima na film i književnost tokom 1950-ih i 1960-ih ne treba ni da govorimo. U takvoj atmosferi se i rađala Balaševićeva poetika i nije ona u tome bila usamljena. Naprotiv, brojni su autori koji bi se mogli pobrojati na ovim stranama. Setimo se samo pesme, koja još i danas, kao noćna mora, odzvanja u glavama mnogih generacija srednjoškolaca, Barbara. To je jedna generacijska pesma i jedna pesma tipična za doba u kom je nastala. Slovi za ljubavnu pesmu, a reč je zapravo o slučajnim prolaznicima. Moguće da joj on nikada nije rekao ti, a da je njeno ime zapamtio jer joj se tako obratio čovek čije lice nije video (bio je pod strejom). I to sećanje na nepoznatu ženu istovremeno je sećanje na jedan grad i jedno vreme koji su nestali, a nestali su upravo pod razornom snagom rata. Rat je uništio sve, osim sećanja i pesme koja budi sećanje na jedan slučajan susret i na jednu ljubav – u gradu koji je trenutno razoren bombama. To sećanje i ta pesma su strašan otpor ratu, strašan utoliko jer su svedočanstvo da je razozeni grad isto što i razorena ljubav nešto nepopravljivo, nešto što se ne može vratiti. Ima nešto Poovsko u tom Preveru, neki gavran koji viče « nikad više », ali pakao više ne dolazi od onog sveta, pakao je tu, to je taj rat (ta svinjarija od rata) koja uništva sve pa i sećanja na jednu ljubav i jedan slučajan susret koji se možda nikada i nije desio. Ali i da se nije desio pesniku, desio se mnogim ljudima u tom gradu koji je unakažen bombama i pesnik je toga svestan, zato se i pita gde je sada onaj čovek ili gde je sada ona Barbara. Sve se nekako izgubilo i sve je nestalo u vihoru rata, jer se izgubilo ono po čemu je i poezija bivala sve prepoznatljivija: po nazivima ulica, parkova, železničkih stajališta, bulevarima i drugim javnim prostorima koji postaju sastavni deo intimnosti i ljubavnih susreta generacija mladih. Treba li pomenuti jednog Miku Antića – čije su pesme natopljene jednim humanizmom koji teži besmrtnosti, poezija ravna grčkih presokratovaca (Besmrtna pesma, Nepovratna pesma, Kada mi nedostaješ, Drugarska pesma itd.) – ili jednog Arsena Dedića, koji je možda i pravo otelotvorenje jedne urbane i generacijske poezije. Ne mislimo ovde samo na pesmu Ne daj se Ines – pesma koja prema svim parametrima spada u ono o čemu govorimo – nego i brojne druge njegove pesme: Moderato kantabile, Balada o prolaznosti, Devojka iz moga kraja, Devojka za jedan dan, Tvoje nežne godine, Kuća pored mora, Otkako te ne volim, O mladosti, Sve što znaš o meni itd. Naravno, ne treba zaboraviti ni jednog Peru Zupca i njegove čuvene Mostarske kiše. Reč je zapravo o generacijskoj poeziji, namenjenoj uglavnom generaciji mladih i svojevrsnom ljubavnom paru. Otuda se koristi urbani prostor kao metafora za susrete, dodire, poljupce, rastanke, a kroz pesmu uvek provejava i nekakva tuga, čak nekakvo preispitivanje i bojazan za budućnost. Pesma je utoliko dubokoumnija ukoliko pogađa mnoge koji žive na način o kome pesnik peva, a svoje slučajne susrete krunišu usputnim ljubavima, trenutnim romansama ili izmišljenim događajima. Ne postoji muškarac ili žena koja nije, bar jednom u životu, bila zaljubljena u neki krajolik, urbani eksterijer ili enterijer nečije sobe, samo zato je volela neku osobu. Sve to se pretvara u poeziju, a urbane metafore ovde prate generacijske pojave (srednjoškolske ljubavi, fakultetska prijateljstva, krize srednjih godine itd.). U osnovi reč je o generacijskim stereotipima koji se ponavljaju u novoj i emotivno obojenoj atmosferi: tako patnje odrastanja postaju tema jedne poetike koja povezuje prepoznatljive urbane prostore sa generacijskim problemima, a koja za središnje poezije uzima ljubavni par. To je poetika nastala po uzoru na film, na Bergmanom i Antonionijev egzistencijalizam ili čak holivudsku romantičnu dramu. Tu se elementi sećanja kombinuju sa neizvizvesnom današnjicom i stvaraju nekakvo osećanje sentimentalnosti i nostalgije, tihe tuge za prošlim vremenima koja se više ne mogu vratiti (prva ljubav, srednjoškolska prijateljstva itd.). U osnovi reč je uvek o poetici sa porukom i nekom životnom istinom koja progovara iz osećanja tuge, sentimentalnosti, nostalgije itd. U principu to je poezija masovnog društva (poput filma, popularne muzike, televizije itd.) koja se obraća svakodnevici i živi od problema svakodnevnice. U takvoj situaciji se predstava o bračnom paru transformiše u ljubavni par koji sada dobija više slobode u ljubavnom i seksualnom životu, ali je isto tako ispunjen osećanjem nesigurnosti i nespokojstva koji prate prolazne susrete i povremene ljubavi. Subjekt generacijske poetike je često ispunjen sumnjama u pogledu bivše ili sadašnje ljubavi, a neizvesna budućnost samo protubljuje jaz između sentimentalne prošlosti i neodlučne sadašnjice. U prvo vreme generacijska poezija je bila odlika popularne muzike nakon Drugog svetskog rata, a rađala se iz susreta američkog džeza i evropske šlager muzike. Ovakva muzika je dominirala na, muzičkim festivalima koji su obeležili 1950. i 1960. godine, oni su uglavnom po uzoru na italijanski Sanremo otvarani u zemlji i inostranstvu. Neposredna komunikacija pevača i publike je tu najviše i dolazila do izražaja, pored radijskog programa i diskografske produkcije. Ljudi su se masovno prepoznavali u tim pesmama i verovali su im, budući da su imali osećaj da se tu radi o običnim ljudskim sudbinama shvatljivim prosečnom čoveku. Otuda je takva poezija stvarala nekakav oblik generacijske solidarnosti među različitim sojevima ljudi i odavala utisak da učestvuju u nekom bitnom događaju čiji značaj će tek naredne generacije moći proceniti. Na krilima tog mladalačkog entuzijazma je nastala i rok muzika, u prvom trenutku je osporavana od kritičara i starije publike (ljubitelji džeza, šlagera, šansona itd), ali je prihvaćena kao sastavni deo supkulture mladih da bi danas postala globalnim fenomenom. Dorđe Balašević je neko ko dolazi iz rok miljea – generacije koja je odrastala na harmonijama Bitlsa i američke folk muzike – ali je s vremena na vreme u svoju muziku ubacivao i elemente bluza, šansone i tradicionalne vojvođanske muzike (tamburaša). 1970-ih je naročito bila popularna muzika stvarana putem akustičnih istrumenata, što je svojevrstna reakcija na komercijalizaciju bluza i hard roka i sam Balašević je pripadao tome talasu, u početku kao deo neke muzičke grupe (Žetva, Rani mraz), a kasnije, od početka 1980-ih godina, i kao samostalni izvođač. Treba li ovde navoditi naslove Balaševićevih pesama da bi se potkrepile neke naše tvrdnje? Nesumljivo da je generacija mladih bila primarna grupa kojoj se Balašević obraćao tokom cele svoje muzičke karijere. To najslikovitije pokazuju naslovi njegovih pesama: Moja prva ljubav, Neki novi klinci, Oprosti mi Katrin, Provincijalka, Divlji badem itd. Pored toga, Baleševićeva poezija je uvek imala nešto od dubina «životne mudrosti » i zapitanosti o životu uopšte. Ponekad je reč o strahu od smrti, prolaznosti života, kao što se to kaže u pesmama Slovenska, Neko to odgore vidi sve, Na pola puta itd., ali često se radi i o životnom zamoru koji je potresen tragikomikom i ljudskom glupusti: Ringišpil, Sve je otišlo u Honduras, Treća smena, Uspavanka za dečaka itd. Iako je u početku bio optuživan za političku propagandu i dodvoravanje Titu (Računajte na nas, Triput sam video Tita itd.), on je često znao da bude i kritičan prema politici i političarima (Soliter, Rekvijem, Bluz mutne vode, Putuj Evropo itd.). Iako je bio veliki kritičar nacionalizma – ta nota provejava u gotovi svim njegovim političkim pesmama – i veliki pacifista (Samo da rata ne bude, Čovek sa mesecom u očima itd.) ipak je on bio sklon vojvođanskom tradicionalizmu (Hej, haj, baš nas briga, Panonski mornar, Priča o Vasi Ladačkom, Lepa protina kći, Ratnih paorskog srca, Devojka sa čardaš nogama, Na Bogojavljensku noć, itd.) i često bi mu se u pesmama omakla kvalifikacija «dođoša » (Dođoška) ili komentar «j.b.te voz koji te don’o da sa ja sa tobom patim » (Šugar rep). Moglo bi se reći, naročito u kasnijije doba, da je s vremena na vreme iz njegove poezije provejavao nekakav vojvođanski nacionalizam, iako je i sam bio kriticar nacionalista svih vrsta. Bio je veliki kritičar kiča i šunda, u šta je naravno ubrajao i turbofolk (Narodnjaci) i borio se za nekakve univerzalne ljudske vrednosti (Ja nisam luzer, Ne lomite mi bagrenje, Jednom su sadili lipu itd.). Naravno, iznad svega Balašević je pisao ljubavnu poeziju, ali kao što se za gotovo svaku njegovu pesmu može reći da je ljubavna, ona je i više od toga i verovatno spada u nešto od svega što smo naveli: politiku, kosmopolitizam, mladost, ljubav, tradicionalizam itd. Svega tu ima i sve je tamo izmešano, ali je nesumljivo Baleševiš popularnost stekao baladama: Odlazi cirkus iz našeg malog grada, Jesen stiže dunjo moja, Bezdan, Ne volim januar, Posvađana pesma, Olivera, Na posletku itd. Naravno, veliki je spisak pesama koje smo propustili da pomenemo a koje su bile popularne u svoje vreme ili su ostavile dubokog traga u svima nama. Balašević je pre svega poetika jednog doba i saglasno sa tim jedne poezije koja prepoznaje grad kao mesto ljubavnih susreta. Otuda su njegove metafore tako proizaične kao i prostor o kome piše, kao i teme koje u svojim pesmam obrađuje. Pitanje je samo da li je to vreme na zalasku? Da li grad prestaje da bude mesto naših susreta, samim tim i ljubavi i da li se to sada seli na neko drugo mesto: društvene mreže, internet, tik-tok itd. Sigurno je da Balašević ne bi bio pesnik ulice da je rođen u sadašnje vreme i verovatno bi pevao o nečemu drugom što je današnjim mladim generacijama mnogo bliže nego ofucane gradske metafore sa kojim su mnogi odrastali. Zato kažem da je Balaševiševa smrt prošla pored nas nezapaženo, jer oni kojima je stalo do Balaševića – a jasno je da je svima stalo do Balaševićeve poezije – njih on nije nikada ni napustio, a kako bi i mogao kad je jutub prepun njegovih pesama. Ono što je nas već odavno napustilo jeste jedan romantika grada i stvarnost o kojoj govore te pesme. Stvarnost iz koje smo mi svakim danam proterani, bilo da je u pitanju nekakva nova viruska pandemija, bilo da su u pitanju rizici raznih vrsta: od terorističkih napada do huliganskih grupa. A tu nam već nema pomoći: moguće da su novi mediji i novi izvori komunikacije, jednom reči nove tehnologije, razorile ono što čak ni ratovi nisu uspeli: poetiku grada, romantiku ulice. Barbara, gde li si sada i da li se tvoja kosa još samo sjaji na fluorescentnoj boji monitora, sa kojeg gotovo nikad više i nećem silaziti...jer si zauvek naša, a opet zauvek prognana... kao i mi svi sa tobom...kao i cela jedna poetika... mrtva poetika... poetika grada.