POJAVA GENETIKE U EPISTEMOLOŠKOM PROSTORU MIKROBIOLOGIJE

a) uvod Činjenica da mnoge epohe u razvoju "ljudskog roda" nisu znale za genetiku može da zavara najmalje iz dva razloga. Prvi razlog se sastoji u tome što nam ova činjenica dozvoljava da verujemo u izvestan napredak našeg znanja u odnosu na prethodne epohe, zašta, verujemo, ne postoje nikakvi osnovi. Drugi razlog se krije u tome što nas takav pristup sprečava da razumemo uslove koji su omogućili pojavu jednog epistemološkog polja u okviru koga se smešta diskurs o genetici. Šta zapravo znači pojava genetike u polju naučnog znanja? Za početak, pođimo od jednog Monoovog stava: «Kada razmišljamo o dugom putu koji je evolucija prešla od pre, možda, tri milijarde godina, o silnom bogatstvu struktura koje je stvorila, o čudesno efikasnim funkcionalnim sposobnostima živih bića, od Bakterije do Čoveka, mogli bismo opet posumnjati da je sve to proizvod jedne ogromne lutrije gde se na sreću izvlače brojevi, među kojima se, biranjem nasumce, određuju retki dobitnici.» Isto tako može se pokazati da je evolucija živog sveta deo jednog plana koji se razvija, čija svrha je u tome da se kroz niz reprodukcija stvore novi oblici života. Postoje izvesne biološke vrste koje se nikada nisu razvile dalje od svog primitivnog oblika, a njihov sadašnji genetski materijal je identičan onome otkrivenom pre nekoliko milijardi godina, na osnovu fosilnih ostataka. Da li nam to dozvoljava da zaključimo poput Monoa: «Savremeni čovek je proizvod te evolutivne simbioze. U svakoj drugoj hipotezi on je nerazumljiv, neodgonetljiv. Svako živo biće je i fosil. Ono nosi u sebi, sve do mikroskopske strukture svojih proteina, tragove – ako ne i pečate – svih svojih prethodnih generacija. To za čovek važi više nego za bilo koju drugu životinjsku vrstu zbog tog, fizičkog i "idejnog", dvojstva evolucije čiji je on naslednik.» Ne vraća li nas genetika jednom antropološkom snu? Na neki sasvim drugačiji način i iz jedne sasvim druge paradigme, ne omogućava li ona da se ponovo postavi pitanje o poreklu i svrsi čoveka na zemlji? Da li je otriven novi humanizam, ili se u osnovi radi o nečemu sasvim drugom? Više od sto pedeset godina pre Monoa nije li Kant izrekao sličnu tvrdnju? Poslušajmo šta o tome kaže: «samo ono što u samom sebi poseduje svrhu svoje egzistencije, to jest onaj čovek koji mora umom da određuje sam sebi svoje svrhe (...) takav čovek, dakle, jedino je sposoban za ideal lepote isto onako kao što je čovečanstvo u njegovoj ličnosti, kao inteligenciji, jedino sposobno za ideal savršenosti za razliku od svih ostalih predmeta u svetu.» Na sličaj način je Kant pokušao da govori o skrivenoj ruci prirode koja vodi čoveka krajnjoj svrhi na zemlji. Naravno, u pitanju je bila sasvim druga paradigma na osnovu koje se izvodila vladavina te svrhe (moralna priroda čoveka), ali simptomatično je da je zaključak gotovo identičan: čovek kao svrha prirode, jeste krajnja svrha života. Šta u suštini podgreva antropološke nade? Čemu vodi takav humanizam? b) genealoški pristup problemu Uzmimo u razmatranje jedan drugi izvor. Ne mora pristup genetici uvek da podgreva neke antropološke nade. Ponekad, taj postupak može genealoški da se izvodi iz samih uslova pojave genetike u epistemološkom polju Zapada. U tom smislu on ne mora nužno biti postavljen antropološki: «Ovakvo shvatanje evolucije jedne nauke kao što je biologija umnogome se razlikuje od prethodnog. Nije više reč o ponovnom traženju vodećeg pravca ideja; o ponovnom iscrtavanju sigurnog hoda napretka ka onome što se danas javlja kao rešenje; o korišćenju racionalnih, danas prihvaćenih vrednosti, da bi se tumačila prošlost i u njoj tražila prefiguracija sadašnjosti. Treba, naprotiv, uočiti etape saznanja, utanačiti njegove transformacije, otkriti uslove koji objektima i interpretacijama omogućavaju da uđu u oblast mogućeg.» Prema ovom shvatanju postoje bar tri transformacije epistemološkog polja i bar tri datuma koji određuju vreme njihovog pojavljivanja: 1. Početak XVII veka, raspoređivanje vidljivih površina – struktura prvog reda. 2. Kraj XVIII veka, pojava organizacije – strukture drugog reda. 3. Početak XX veka, otkriće hromozoma i gena – strukture trećeg reda. Svaki od ovih datuma predstavlja jednu od stanica (ali i posebnu i autonomnu strukturu) na putu ka osvetljavanju sve dubljih nivoa analize samog naučnog problema. Autoru se čini da takav opis proizvodi sličan efekata koji ostavljaju i Babuške. Upravo iz toga razloga genetika nije dovršena nauka, ona je savremen presek znanja na polju života i sve češće će biti podložna okrićima dubljih nivoa interpretacije od onih koji su, danas, nama poznati. Ona se, stoga, oslanja na ranija znanja o životu, ona ne dovodi u pitanje tačnost ili istinitost ranijih shvatanja, ali ukazuje na jednu dublju strukturu koja pravi drugačiji raspored u poretku prethodnih znanja. Na primer: Nasuprot organizaciji (čija se pojava povezuje sa otkrićem ćelije i osnivanjem teorije evolucije – što je omogućilo uvođenje istorije u život od kraja XVIII veka – pojava genetike je vezana za okriće dubljih slojeva u samoj ćeliji – jedra, a saglasno tome, hromozoma i gena, tj, struktura treće vrste. Za razliku od strukture prvog reda – koja se javlja sa početkom XVII veka, u vreme Klasičnog doba (odlika ovog perioda je uvođenje pravilnosti u prirodu) – struktura drugog reda je otkrila organizaciju kao specifičnu strukturu svega živog. To je uslovilo da se naspram mehanicističkog sve više koristi organicistička interpretacija problema života, a koja se nadovezuje na taksinomijske napore Klasičnog doba. Pretpostavka Klasičnog doba je da priroda ne čini skokove i stoga se pred klasifikatore ovog perioda neprestano postavljao zadatak da otkriju šta je ono što svako živo biće čini jedinstvenim i neponovljivim u prirodi. Dok je pojam vrste u to vreme još uvek bio nepoznat, tako da ni poređenja među vrstama nisu bila moguća, klasifikacija je bila glavna tehnika kojom su se istraživači na ovom polju služili kako bi zabeleži sve o nekom živom biću, od njegovih bitnih do nevažnih i izvedenih svojstava. Iako još nisu poznavali pojam vrste – to je ono što je većinu klasifikatora sprečavalo da traže zajedničke karakteristike među različitim živim bićima, a što je uslovilo nominalistički pristup teoriji života – klasifikatore to nije omelo da, samo vek kasnije, otkriju jednu čvrstu strukturu (organizaciju) na osnovu koje će tek moći da izvedu pojam vrste, a koja će im pomoći da traže sličnosti u razlikama i ustanove identičnosti među različitostima. Zvanično, otkriće organizacije još uvek nije izazvalo pojavu posebne nauke (biologija tada još nije postojala), ali je omogućilo da život postane predmet vidljivosti i na taj način stvorilo uslove za konstituciju nauke o životu. Tek u trenutku kada je bilo moguće spojiti klasifikaciju sa nekom stabilnom strukturom (organizacijom) koja je omogućavala da se oformi neki autonomni prostor (na primer: polje života), tek tada je bilo moguće stvoriti jednu nauku koja za predmet svoga istraživanja uzima život. Biologija je tada bila rođena. Od tada, svako živo biće poseduje specifičnu organizaciju na osnovu koje može da se ustanovi poreklo vrste, kao i razlozi zbog kojih vrste poseduje precizno određene karekteristike. Živo biće, kao skup organa, nije više deo jednog prirodnog mehanizma, već područje autonomne regulacije podložno istraživanju i proučavanju. Kraj XVIII veka je označio duboki raskid sa dotadašnjim razumevanjem prirode, mehanicističkoj slici sveta se suprotstavlja organicistička, a ona za svoj predmet uzima predstavu živog bića kao jedinstvene i jasne celine, sastavljene iz mnoštva delova od kojih svaki ima smisao samo u sklopu jedne šire celine kojoj služi (organizacije). Da bi se formirala nauka o životu (biologija), moralo se, međutim, sačekati dok nije nastala obuhvatna teorija na osnovu koje je tek moguće organizaciju života povezati sa nekom istorijom života, a problem vrste postaviti u kontekst pitanja o poreklu. To je omogućilo da se na specifičnom nivou organizacije i njene istorije može odgovori na pitanje šta je uslovilo raznovrsnost života. U tu svrhu je, kao što smo videli, poslužila teorija evolucije. Tek će teorija evolucije omogućiti biologiji onu poziciju sa koje će ova moći postaviti problem porekla u odnos sa pitanjem razvoja i raznovrsnosti svega živog, a kada je tek postalo moguće, ali sada na povratan način, klasifikaciju vezati za organizaciju. Ukoliko u vidu imamo domašaj neke teorije, a ovde, posebno, teorije evolucije, onda možemo zapaziti da njen domet nije u tome sa kojom obuhvatnošću ona objašnjava neke pojave u prirodi, već se on, suprotno, određuje specifičnim statusom koji neka teorija zauzima u određenom epistemološkom polju. Samo na osnovu toga se može razumeti zašto se toliko dugo čekalo na pojavu genetike, iako su Mendelovi radovi bili poznati mnogo ranije. Kao što u trenutku dok je vršio svoja istraživanja sa graškom, opat Mendel nije znao, kao što ni većina naučne zajednice kojoj je prezentovao svoje rezultate nije mogla znati, u kom stepenu njegova istraživanja izlaze iz okvira ustaljene predstave o nauci toga doba, bez obzira što je njegov način postavljanja pitanja imao veoma malo sličnosti sa načinom na koji će taj problem ponovo postaviti statistička mehanika, ili moderna bio-hemije, čijim istraživanjima genetika zahvaljuje svoje postojanje. To što se mnoštvo autora iz ovih oblasti u jednom trenutku neprestano pozivalo na Mendela manje govori o njegovim istraživanjima, a više o samom statusu koji je u tom trenutku zadobila genetika. Drugim rečima, genetika je postala moguća, kao što je jednom ranije postala moguća biologija, nezavisno od toga da li je neko u bližoj ili daljoj prošlosti vršio oglede, slične Mendelovim. Pozivanje na Mendela je bilo samo prazan čin, retorička fraza, a oni autori koji su to tada činili nisu tvrdili ništa drugo nego da je on otkrio nešto što su tek oni uspeli ustanoviti kao naučnu činjenicu. Kao i u mnogim slučajevima takve vrste, na delu je bio običan nesporazum. Žakob navodi dva uslova koja su imala odlučujućeg uticaja na pojavu genetike: 1. Razvoj citologije – nauke koja se bavi proučavanjem ćelijskog prostora. 2. Promena orjentacije hemije, na izučavanje enzima i ugljenika. Početkom XX veka ove novine su izazvale pojavu novih nauka, strukturalno veoma sličnih: biohemije i genetike. Obe uvode izvestan zaokret u izučavanju biologije. Više nije dovoljno samo konstatovati prisustvo neke pojave, nego je neophodno odrediti parametre, meriti brzinu reakcije i frekvencije rekombinacije, odrediti konstantnu ravnotežu, ili stepen mutacije. Tako je, na velika vrata, statistika ušla u biologiju. Upravo tada se dešava prelaz sa strukture organizacije na strukturu treće vrste – momeriju nasleđa: «Organizacija koju proučavaju anotomi, histolozi i fiziolozi, ta struktura drugog reda na koju se odnose oblici i osobine živog bića nije, dakle, više dovoljna da objasni nasleđe. Treba se pozvati na strukturu višeg reda, još skriveniju, još uvučeniju u telo. Memorija nasleđa je smeštena u strukturu trećeg reda.» Nas, u ovom trenutku, ne interesuje šta genetika predstavlja u naučnom svetu. Još manje nas interesuju stepeni tačnosti, ili kritirijumi verifikacije naučnih teorija. Ono što nas u svemu tome zanima jeste istorijski trenutak kada jedna oblast istraživanja dobija status nauke. Zašto je to bitno? Zato što to dozvoljava mogućnost da, povratno, postavimo pitanje o njenom statusu. Šta zapravo znači naučni status, ili preciznije, kad i ko ga određuje? – to bi bilo naše pitanje. U knjizi Za Marksa, zbirci članaka nastalih različitog datuma, Altiser izlože shvatanje prema kome se nauka uvek određuje u odnosu i prema svojoj predistoriji. U sadašnjem trenutku, nauka predstavlja prelom sa dosadašnjim razumevanjem svoga predmeta. Pojam preloma, Altiser preuzima od Bašlara, kojim se ovaj koristio u analizama prirodne nauke, pri pokušaju da razgraniči Klasičnu menahiku od Kvantne fizike. Radi se o tome da nauka ne poznaje kontinuitet, njena istorija nije kumulativna, niti sukcesivna i nauka jeste ono što u jednom istorijskom trenutku vrši prekid sa svojom istorijom. To ne znači da prestaje da važi sve što je važilo, njegova tačnost se ne dovodi u pitanje, ali se ono sada postavlja na sasvim drugim osnovama. Ono što se uzimalo kao polazište sada postaje samo stanica na putu proširivanja naučne oblasti. U osnovi to je jedan kantovski zahtev za postavljanjem granica važenja. Time što se uspostavlja granica, ne znači da se važenje dovodi u pitanje, ono se smešta unutar tih granice, suspendujući svaki pokušaj prekoračivanja. Tako, na primer, Klasična mehanika ima svoj prostor primene, isto kao što Relativna ili Kvantna fizika ima svoj. Njihovi domeni su različiti i u odnosu na makro nivo (klasična mehanika) obrazuju mikro strukturu (Relativna i Kvantna teorija). Takvo shvatanje Altiser pokušava da proširi i na domen društvenih nauka. Zato se Istorijski materijalizam pokazuje kao teorija koja u potpunosti raskida sa dosadašljim razumevanjem istorije. Upravo zato što, po prvi put, on zaista jasno konstituiše svoj predmet, istorijski materijalizam može da zadobije status nauke. Pre nauke postoji jedna duga ideološka predistorija istraživanja tog predmeta. Nauka je jedina u stanju da raskine sa ideologijom, budući da ona, određujući svoj predmet, u isto vreme određuje i nešto drugo kao svoju predistoriju, tj, precizirajući predmet svoga izučavanja ona se distancira od predistorije toga izučavanja. U tom smislu se može reći da tek diskontinuitet zasniva kontinuitet i da tek činjenica da je na delu nešto suštinski različito od onoga što je bilo, omogućava povezivanja sa onim što mu je prethodilo. Kontinuitet predmeta je određen naukom kao onim trenutkom u kom se vrši prekid sa svojom predistorijom. Istorija nauke zato uvek započinje distanciranjem od svoje predistorije. Međutim, nauka je takođe podložna ideologiji i ona je tome pogložnija ukoliko zanemaruje značaj diskontinuiteta, ukoliko umesto diskontinuiteta pokušava da zasnuje kontinuitet, koji je uvek sekundarnog karaktera i upravo zato podložan ideološkim zloupotrebama. Nauka jeste nauka samo u onom trenutku u kom je ona zaista revolucionarna, a ona to jeste samo onda kada raskida sa dotadašnjim razumevanjem sveta i života. Koliko je ovakvo shvatanje primenjivo na pojavu genetike? Kaže li nam ono nešto više o toj pojavi? Sada će nam neke Žakobove konstatacije postati jasnije, a među njima i sledeća: «Tek će XX vek načiniti Mendela tvorcem genetike, a njegovo prvo saopštenje krštenicom ove nauke. Sve do kraja tog veka ovo delo ostaje nepoznato ili zanemareno.» Može se reći i drugačije: da Mendel nije postojao genetika bi ga izmislila. I zaista, u jednom istorijskom trenutku, početkom dvadesetog veka, nauka zaista i jeste izmislila mučenika Mendela koji je umro, kako to Žakob kaže, «cenjen po društvenim funkcijama, nepoznat po svom delu.» Nauka živi od svoje ideološke predistorije samo onda kada nije u stanju da se institucionalizuje kao znanje. Genetika tu nije izuzetak. Nauka se istitucionalizuje, u trenutku, kada je moguće predistoriju njenog razvoja odvojiti od njenog stvarnog predmeta. Drugim rečima, onog trenutka kada ona prestaje da vodi računa o svojoj istoriji, i kad postoji čvrsta osnova predmeta nad kojim se ona konstituiše, tog trenutka neko znanje ulazi u epistemološko polje. Upravo iz toga razloga istorija u nauci ne igra nikakvu ulogu. Ali to nam sada kaže još nešto. Predmet nauke, kao konkretna osnova njene konstitucije, ne pojavljuje se nikad kao proizvod neke ideje, nekog subjekta koji misli ili dela u cilju stvaranja onoga što nastaje, već je on unapred upisan u ravan epistemološkog polja koje ga obrazuje. Trebalo bi već jednom proanalizirati odnos naučnih i filozofskih ideja, njihovu srodnost i međuzavisnost. To bi nam možda pokazalo da su, u isto vreme kada se rađa moderna biologija, mislioci, naizgled, napustili mehanicistički i preorjenatisali se na organicistički model. Ceo jedan svet Klasičnog doba, uronjen u maštarije o mehaničkim kretanjima nebeskih tela, na osnovu čega se izvodila čak i neka prirodna religija, prestao je da važi onog trenutka kada se pojavio koncept organizacije. Ali ne treba se onda čuditi da je celom XIX veku ovaj koncept poslužio za nova maštanja o nekom organskom jedinstvu prirode i čoveka. Taj koncept u obliku korporativne države nije napušten ni do danas, iako su nama bliža maštanja o kiborzima i mutantima, naučno-fantastične prestave koje neprestano podstiču strukture trećeg tipa. Naravno, postavlja se pitanje, da li je otkriće genetike znači i konačan smrt figure čoveka, ili će se humanizam nastaviti samo u novim oblicima. Možda je još uvek rano da se izvode prevremeni zaključci. Do čega će nas dovesti otkrića genetike ostaje nam još da vidimo.