b) Afekcije
Pojam afekata Spinoza je koristio kako bi objasnio mehanizam delovanja bića. Šta je neko stvorenje? To je samo način na koji ono biva aficirano, odnosno, pokrenuto na delovanje. Svako biće prema Spinozi izražava beskrajnu supstanciju (Prirodu ili Boga). Supstancija se sastoji od beskonačnog braja atribuda, od kojih su čoveku poznata dva: mišljenje i prostiranje. Metafizički dualizam Dekartove filozofije Spinoza transformiše u monizam, tako da mišljenje i prostiranje nisu dve različite supstancije – to je bio slučaj sa Dekartom – nego dva različita atributa jedne te iste supstancije, koja se iskazuje na beskonačni broj načina, a od kojih su čoveku poznata samo dva. Dakle, čovek je biće koje putem mišljenja i prostiranja učestvuje u supstanciji, koja izražava sebe na beskonačni broj načina.
Stoga možemo reći da supstancija formira neku mrežu afekcija i da one zajedno tek izražavaju beskonačnu Prirodu ili Boga, dok je to samo način na koji supstancija pokreće samu sebe na delovanje. Upravo zbog toga Spinoza izlaže etiku na ontološkom nivou, kao etiku supstancije (Prirode ili Boga). Ona ima zadatak da objasni na koji način nastaje delovanje. U tom smislu Spinoza sledi načelo stoičke filozofije i vrlinu definiše kao delovanje u skladu sa prirodom. Naravno, čovekovo delovanje se razlikuje od onog koje izaziva kamen, životinja ili biljka. Svako od ovih bića poseduje različitu vrstu delovanja, već saglasno prirodi njihove afekcije. Čovek može biti aficiran na dva načina: mišljenjem i prostiranjem. Svaki od ovih atributa se sastoji iz beskonačnog broja modusa. Zašto? To je zato što treba razlikovati intenzitete u okviru jednog atributa. Tako, jedan isti mogus može da izazove različite reakcije zavisno od toga da li jača, odnosno, slabi našu sposobnost delovanja. Modusi zapravo proizvode afekte, koji mogu biti dvojaki: afekti radosti i afekti tuge. Prvi jačaju našu sposobnost delovanja, drugi je slabe. Kakve su posledice Spinozinog saznanja? Čovek treba da deluje u skladu sa onim što jača njegovu sposobnost delovanja. Da bi se to postiglo neophodno je konstantno uvećavati afekte radosti. Tako se postiže da ljudski duh i telo budu zadovoljeni na srazmeran način, nasuprot, preteranoj afekciji nekog njegovog dela (afekat tuge).
Da bi čovek bio srećan, odnosno, da bi zadobio vrlinu neophodno je da neprestano teži tome da uvećava afekte radosti, budući da oni aficiraju totalitet čovekovog duha i tela, dok tuga proizvodi prekomernost jednog njegovog dela. Dakle, tamo gde deo izneverava totalitet pojavljuje se tuga, dok na mestima na kojima je totalitet osiguran ona izostaje. Iz toga razloga „veselost (raspoloženost) ne može imati preteranosti, nego je uvek dobra; a, naprotiv, tuga (melanholija) je uvek rđava“. Vidimo da Spinoza polazi od toga da tuga izaziva prekomernost, dok je radost zapravo harmonija, tj. potpuna srazmernost duha i tela. Dakle, radostan može biti samo onaj čovek koji je zadovoljan totalitom svoga bića, a ne samo pojedinim delovima. A upravo za takvog čoveka se može reći da je postigao jedinstvo sa svojom prirodom.
Između ostalog, Etika ima za zadatak da odgovori na pitanje o opravdanosti ljudskog delovanja. Zašto čovek treba da deluje u skladu sa svojom prirodom? Spinozin ulog jeste zadovoljan i srećan čovek, a takvim se može postati samo ukoliko se uvećava vlastita sposobnost delovanja, odnosno, podstiču afekti radosti i obuzdavaju afekti tuge. Afekti radosti uvećavaju našu sposobnost delovanja i na taj način stvaraju aktivnog čoveka. Šta je aktivan čovek?
Zavisno od toga koje afekcije u sebi izražava čovek poseduje dva različita tipa žudnje. U prvom slučaju žudnja može da uvećava našu sposobnost delovanja (ukoliko uvećava afekte radosti), odnosno, da stvara aktivnosti, dok u drugom slučaju žudnja može da umanji našu sposobnost delovanja (ukoliko proizvodi tugu) i stvara pasivnost. Samo u slučajevima u kojima žudnja vodi saznaju sopstvene prirode, odnosno, spoznaji duha kao uzročnika i pokretača našeg delovanja, samo u tim slučajevima možemo da govorimo o žudnji koja uvećava nasu sposobnost delovanja. Žudnja sama po sebi nije ni dobra ni loša. Ona to postaje tek u odnosu na to da li uvećava ili umanjuje sposobnost delovanja.
Za Spinozu ontološki status neke stvari zavisi od njegove moći da aficira. Ukoliko se ta moć umanjuje utoliko je i stepen postojanja neke stvari manji. Supstancija se od postojećih modusa razlikuje upravo načinom svoje afekcije. Dok modusi izražavaju određene stepene afekcije, koji mogu biti većeg ili manjeg intenziteta zavisno od sposobnosti delovanja, supstancija je aficirana na beskonačan broj načina. Moći biti aficiran ukazuje na intenzivnost onoga što trpi afekciju. One stvari koje nisu u stanju da izazovu neku afekciju znači da naprosto za nas i ne postoje. Postojenje je za Spinozu povezano sa moći da se pokrene na delovanje. U tome smislu duh za Spinozu ima mnogo veći značaj nego telo budući da ovaj pokreće samom svojom prirodom, dok telo biva pokretano od drugih tela. Telo podleže principu kauzalnosti, dok duh započinje lanac kauzalnosti od sebe semog, nagnan sopstevnim saznanjem i delovanjem. Zbog toga treba slediti svoju prirodu, jer ljudska priroda nije ništa drugo nego razum, koji pravilnim odabirom vodi uvećanju naše sposobnosti delovanja. A vrhunac spoznaje za Spinozu jeste spoznaja Boga , a to nije ništa drugo nego intelektualna ljubav kojom Bog samog sebe voli.
c) Sila
Pojam sile na najpotpuniji način je izrazio Fridrih Niče. Ovaj pojam je veoma blizak Spinozinom shvatanju afekata. Kao što smo u prethodnom odeljku videli, afekcije uvećavaju ili umanjuju sposobnost delovanja. Sa druge strane, sila nastaje samo ukoliko se ispoljava: „Zahtevati od sile da se ne ispoljava kao sila, da ne bude želja za pobeđivanjem, savlađivanjem, gospodarenjem, žudnja za neprijateljima i otporima i pobedama, upravo je isto toliko besmisleno kao i zahtevati od slabosti da se ispolji kao sila”. Kao afekti kod Spinoze, tako je i sila za Ničea povezana sa nekom aktivnušću i uvećanjem delovanja, ali za razliku od Spinoze – koji još veruje u snagu duha – za Ničea sila nije ništa drugo nego moć tela.
Telo je samo skup sila. One u njemu deluju na način da uvećavaju ili umanjuju njegovu sposobnost delovanja. U tome smislu možemo da govorimo o aktivnim i reaktivnim silama. Aktivne sile uvećavaju našu sposobnost delovanja, reaktivne je umanjuju. Pravo je pitanje zapravo na koji način nastaju reaktivne sile? Reaktivne sile nisu suprotstavljene aktivnim silama neposredno, nego one nastaju kao posledica slabljenja aktivnih sila. Postoji nekoliko načina da se oslabe aktivne sile u čoveku i da se stvore uslovi za formiranje reaktivnih sila. To su: resantiman, nečista savest i asketski ideal. Ova tri momenta Niče je analizirao na primeru konstitucije hrišćanstva.
U prvom stadijumu aktivne sile se čine neaktivnim. Prekidaju se momenti aktivnog u sili i umanjuje se njena moć delovanja. Umesto da deluje ona počinje da reflektuje stvarnost. Taj prvi stadijum slabljenja aktivnih sila se naziva resantiman. Stvoriti fikciju i veru u nju jeste zapravo zadatak resantimana. Fikcija odvaja realne i stvaralačke snage sile, od neaktivnih i refleksivnih. To najviše dolazi do izražaja u hebrejskom učenju, koje Boga predstavlja kao aktivno i stvaralačko načelo, dok čovek postaje oličenje nemoći i pasivnosti. Odnos čovek-bog formira prvi stadijum slabljenja aktivnih sila. Stvaralačke i delatne snage se premeštaju na stranu Boga, dok čovek postaje neaktivan i refleksivan. Na taj način se prekidaju aktivne sile i slabi moć delovanja. Upravo zato što judaizam stvara predstavu o nekom svemogućem biću – predstavu koja nastaje onda kada se većina ljudskih stvaralačkih snaga i potencijala prenese na Boga – Bog ovde igra ulogu aktivnog, stvaralačkog principa, dok čovek postaje samo pasivni refleks božanske snage i moći.
U istoriji hebrejskog naroda savez sa Bogom možemo označiti kao prvi simptom slabljenja aktivnih sila. Umesto da se delatno odnosi prema stvarnosti, resantiman sada reflektuje stvarnost. A refleksivna svest za posledicu ima uvek neko poricanje stvarnog. U osnovi, ovde je akcija uvek reakcija: naknadno delovanje u odnosu na stvarnost. Da bi moglo da se deluje neophodno je da se zamisli neki spoljašnji svet. Resantiman unapred poriče postojeće, on unapred govori "Ne" onom spolja. Da bi uopšte mogao da se potvrdi resantiman uvek zahteva neku drugost koju prezire i osporava. On potvrđuje sebe samo ukoliko prezire ono delatno i aktivno u sebi. Prezreti aktivne sile u sebi, umrtviti ih i ukočiti ih, to je zadatak resantimana. U tome smislu se i resantiman pokazuje kao neka aktivnost, ali ona koja je usmerena na slabljenje vlastitih potencijala. Stoga, sve ono aktivno – što je u stanju da stvara nove vrednosti – mora postati predmet osporavanja i osude. Ono mora postati krivo. U tome trenutku nastaje drugi stupanj slabljenja aktivnih sila koji se naziva nečista savest.
Nečista savest uvodi krivicu u postojanje. Sve što postoji treba da propadne. Mržnja prema aktivnim silama se sada manifestuje kao ontološka krivica. Sve što postoji krivo je za vlastito postojanje. Odgovornost više nema nikakav realni objekt – odgovornost spram nekog bića – nego postaje pokretačka snaga samog resantimana. Ono što je u judaizmu bilo samo efekat anestezije aktivnih sila, u hrišćanstvu se sada manifestuje kao ontološka krivica. Na taj način se hrišćanstvo kalemi na judaizam. Dakle, nije dovoljno da se aktivne sile umrtve nego je potrebno da se one i proglase krivima. Iz toga razloga hrišćanski Bog umire na krstu kako bi uveo krivicu u celokupno postojanje: „Sam Bog sebe žrtvuje za čovekovu krivicu, Bog plaća samom sebi, Bog kao jedino biće koje je kadro da čoveka oslobodi onog što je samom čoveku postalo neotplatljivo – poverilac sebe žrtvuje za svog dužnika, iz ljubavi (ko da poveruje? – ), iz ljubavi prema svom dužniku!”
Za razliku od ranijih epoha, u kojima se odnos poverenika i dužnika zasnivao na konkretnoj obavezi oslobađanja od duga (npr. primitivna ekonomija žrtvovanja), sa hrišćanstvom dug postaje beskonačan. Upravo zato što u osnovi stoji krivica, otplata duga je moguća samo kao beskonačni lanac obavezivanja. Hrišćanstvo uvodi nečistu savest kao osnov prestacije prema Bogu. Više nije dovoljno da se aktivne sile oslabe nego se one moraju učiniti krivima. Svaka aktivnost koja jača našu sposobnost delovanja se sada proglašava krivom. U ovom stadijumu prezir prema životu postaje potpun. Tu se formira interiorizacija kao efekat pounutarnjivanja aktivnih sila. U tome treba tražiti i poreklo nečiste savesti. To znači da se svi životni nagoni okreću "unutra", protiv sebe samih. Oni postaju nešto čega se treba stideti. Tada nastaje pakao u samoj ličnosti i prezir prema životu dostiže svoje najdublje značenje.
To formira novi stadijum reaktivnih sila: asketski ideal. Tek na ovom stupnju se aktivne sile u potpunosti pretvaraju u reaktivne. Šta znači asketski ideal? To znači stvoriti takve vrednosti sa kojima će nečista savest moći živeti. Budući da se prezir prema aktivnim silama manifestuje i kao preziranje života uopšte, asketski ideal mora biti u stanju da stvori "sopstvene vrednosti". Vrednosti asketskog ideala su povezane sa osporavanjem aktivnih sila i same moći da se uveća sposobnost delovanja. Prezir prema životu se manifestuje i u obliku stvaranja asketskih vrednosti, čiji je najreprezentativniji primer sveštenik. Sveštenik prezire bogatsvo, luksuz i sjaj – sve ono što neki život čini bogatim i aktivnim. Sveštenik prezire surovost i nasilje – osnovne pokretače aktivnih sila. Sa druge strane, sveštenih hvali skromnost, siromaštvo i odricanje. Aktivne vrednosti gospodarenja i dominacije na taj način bivaju zamenjene ropskim moralom i imperativom služenja. A rob ne izmišlja novi moral nego traži novog gospodara.
Vidimo tako da se kod Ničea kritika asketskog ideala odvija na području morala. Postavljanje moralnih vrednosti za najviše jeste posledica dominacije asketskog ideala. Šta zapravo predstavlja asketski ideal? Asketski ideal je umeće u održavanju života: u njemu se život bori protiv smrti. U tome smislu možemo reći da je on isto tako krajnji simptom "dekadencije" neke kulture, u kojoj se aktivne i stvaralačke sile pretvaraju u reaktivne i refleksivne. U tome trenutku nastupa nihilizam kao krajnji oblik bolesti kulture, u kojoj se najviše vrednosti okreću protiv života. Asketski ideal tako zagovara život okrenut protiv života.
Vidimo tako da u poslednjem stadijumu nihilizma prezir prema aktivnim silama postaje potpun. To znači da svestenik može da održi život samo po cenu da ga osudi i porekne. Osuditi život znači prezreti volju za moć, kao suštinsku i pokretačku snaga života. Život postaje vredan prezira, dok volja za moć sve više postaje volja za istinom (znanjem). Nije li Sokrat bio prvi koji je izmislio tip "teorijskog čoveka"? I nije li on bio prvi koji je postavio moralne za izvor svih drugih vrednosti? To znači da filozofija na svoj način učestvuje u kreiranju asketskog ideala. Iako se čini da se osnov nihilizma nalazi u religijskoj svesti (aktivni nihilizam: islam i hrišćanstvo, pasivni nihilizam: budizam ) ipak, izgleda da se njegovi krajnji dometi nalaze u filozofiji.
Neka kultura postaje nihilistička onda kada njene vrednosti počinje da određuje asketski ideal. Asketski ideal nije samo pogled na život nego i dominatna interpretacija svega što je vredno u nekoj kulturu. To nije samo pogled na svet (svetonazor) nego i temeljna interpretacija sveta. Upravo zbog toga možemo reći da asketski ideal predstavlja najdublju bolest neke kulture. To znači da vitalne snage same kulture bivaju totalno osporene i poreknute. Preziranje volje za moći, kao onoga aktivnog i pokretačkog u životu, u asketskom idealu dostiže svoje krajnje razmere. U tome je značaj "moralnog pogleda na svet". Ono treba da bude podrška i potpora reaktivnih sila. Ono ima zadatak da aktivne sile održava u njihovom reaktivnom stanju. Aktivirati sile u čoveku znači postaviti vrednosti na novim osnovama. To znači prevrednodnovati. Na nov način aktivirati sile tako da one budu u službi života – to je pravi smisao Ničeovog učenja o nadčoveku. Upravo zbog toga „veliko u čoveku jeste to što je on most a nije svrha: kod čoveka se može voleti to što je on prelaz [...]“. Postavlja se pitanje: ka čemu je čovek prelaz? Ničeov odgovor je sledeći: čovek je prelaz ka nadčoveku [Übermensch].
Dakle, nadčovek je nešto čemu danas treba da se teži. Prevladati čoveka je zadatak koji se danas postavlja pred kulturu. Ipak, na koji način to postići? Niče je svestan da prevladati čoveka ne znači stvoriti neku novu figuru na osnovu stare i odbačene. Pre svega, šta je za Ničea figura čoveka? To je koncept koji nastaje onda kada su aktivne sile postale reaktivne. Kao što smo videli to se dešava u trenutku kada se stvara savez čoveka i Boga. Ukoliko figura čoveka stoji u odnosu sa Bogom, utoliko i prevladavanje te figure mora da zavisi od mogućnosti da se ospori ideja Boga. Tu funkciju obavlja poslednji čovek. Poslednji čovek je neko ko ruši Boga sa njegovog trona, ali istovremeno, nastavlja da živi sa prazninom koja se otvara njegovim odsustvom. Metafizičku prazninu koja nastaje odsustvovajem Boga nije moguće popuniti na drugi način nego da se i sama figura čoveka dovede u pitanje. Zbog toga poslednji čovek toliko pati – on je neko ko je ubio Boga a da nije spreman da se odrekne figure čoveka. To je razlog zbog čega Niče sažaljenje doživljava kao najveću prepreku za prevladavanje figure čoveka. Čovek je danas toliko jadan da proizvodi gađenje i sažaljenje u istom trenutku.
Smrt boga ne znači rađanje novog čoveka, budući da je figura čoveka nezamisliva izvan božanskog horizonta. Stoga, odsustvom Boga i figura čoveka postaje obična karakatura. To je razloga što ova figura u nama budi gađenje i sažaljenje u isti mah. Ideja o nadčoveku ima smisla samo ukoliko je posmatramo kao pokušaj da se čovek u celini prevaziđe. Čovek je figura koja nastaje u trenutku slabljenja aktivnih sila. Stoga, aktivirati sile na nov način znači istovremeno razoriti figuru čoveka.
Niče polaže velike nade u nadčoveka. Ideja o nadčoveku iziskuje pojavu volje za moći i večnog vraćanja. Ovaj trojni odnos na nov način postavlja aktivne sile u dejstvo. Sila je nešto što posreduje na mikronivou između velikih koncepata: volje za moći, nadčoveka i večnog vraćanja. Sila je ono što ovim konceptima stoji u osnovi. Ona je njihova pokretačka snaga. Od način na koji se aktivne sile organizuju – na mikroplanu – zavisi i telesni sklop koje ove sile obrazuju na makronivou. U tome smislu nadčovek nije pojam vezan za nekog konkretnog čoveka, već je to skup aktivnih sila koje obrazuju neki sklop ili mašinu. Čovek kao pojedinac ulazi u aktivne odnose sa drugim pojedincima, ali i sa drugim bićima (životinjama, biljkama, teritorijalnostima). Na taj način on formira aktivni odnos sile koji stupa u odnose sa drugim silama.
Za Ničea, čovek je uvek jedinka – vektor sile – koja probija u neko strano telo. Na taj način je odnos sila uvek neki odnos dominacije. U tome najviše do izražaja dolazi volja za moć. Međutim, ona nije samo neka težnja da se drugima vlada ili da se oni potčine. Volja za moći je aktivni elemenat života – ona je ono što uvek teži bujanju, raskoši, bogatstvu itd. Volja za vladanjem je samo jedan derivat volje za moći, uostalom, kao i volja za istinom. Volja za moći je težnja da se život iznova potvrdi. Upravo zbog toga ona je najava večnog vraćanja. Kada Zaratustra govori o tome, on pritom koristi metaforu kruga: ono aktivno i večno što se vraća uvek je neka potvrda i afirmacija života. Život zahteva da bude potvrđen iznova – volja za moći iznova teži samoafirmaciji. To u osnovi znači večni povratak: volja za moći koja se vraća da bi iznova potvrdila sebe samu.
Asketski ideal nije suprotstavljen volji za moći – kako bi to mogao biti kada je ona uslov i njegovog postojanja. Umesto toga asketski ideal može da potvrdi volju za moći samo na negativan način, samo tako da je poništi. Stoga on i život potvrđuje na način poricanja. Živi ovaj život samo kao pripremu za neki budući – to je imperativ Asketskog ideala. Ipak, asketski ideal ne može a da se kao takav ne nametne kao neko jedinstveno stanovište ili celovit pogled na svet. U svom osporavanju života on teži da postane univerzalan. Figura čoveka i nastaje kao posledica univerzalizacije, kojom se asktetski ideal nameće kao jedinstveno gledište ili celovit pogled na život (svet). U toj težnji da postane univerzalan otkriva se i najdublja potvrda volje za moći. Čak i tada, ona samo poznaje prezir i stid prema sebi samoj. Na taj način ona iznova slabi sopstene moći. Čovek je simptom slabljenja volje za moći i aktivnih sila u njoj. U tome smislu on jeste nešto što treba prevladati kako bi se stiglo do nadčoveka.
Dakle, nadčovek nije neka bolja ili potpunija ideja čoveka. To je koncept koji razbija pasivne sile i sklopove koje ove obrazuju i ponovo ih aktivira, na novim osnovama i u novim oblicima. Međutim, to niko nije bolje shvatio od Žila Deleza. To iziskuje potrebu da se ponovo vratimo Delezovom shvatanju želje – o tome je već bilo reči u nekom od prethodnih poglavlja – kao i konceptu želeće proizvodnje – koji je ovaj razvio u saradnji sa Feliksom Gatarijem.
d) Od košmara do snova – aktivni odnos sile
U prethodnim poglavljima smo razmatrali problema afekata kod Spinoze i odnos aktivnih-pasivnih sila kod Ničea. Ovi koncepti svoj najveći domet ostvaruju u Delezovoj filozofiji. Odnosom aktivnih i pasivnih sila Delez se bavio u knjizi pod naslovom Niče i filozofija, dok je o Spinozi takođe napisao pozamašnu studiju iz ranog perioda: Spinoza i problem izraza. Prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja saradnja sa Gatarijem na pisanju dvotomnog dela: Kapitalizam i šizofrenija. Više o tome smo govorili kada smo razmatrali poglavlje o produkciji. Tamo smo videli da se nasuprot želećoj obrazuje društvena proizvodnja (odnos proizvodnje i antiproizvodnje). Sada treba otići i korak dalje. Treba objasniti u kakvom odnosu stoje model smrti i iskustvo smrti. Ranije smo videli da se model smrti obrazuje kao posledica odbacivanja organa. U trenutku kada telo bez organa odbacuje organe na površinu kompaktnog tela (teritorije, despota i kapitala), u tom trenutku nastaje i model smrti kao način kojim se nedostatak ubacuje u želeću proizvodnju.
Poenta društvene proizvodnje i jeste u tome da uvede model smrti u želeću proizvodnju. Šta to konkretno znači? Kada smo obrađivali Spinozu videli smo da postoje dve vrste afekata, od kojih jedna jača, a druga slabi našu sposobnost delovanja. Odnos aktivnih i reaktivnih sila se i kod Ničea tumači kao posledica jačanja, odnosno, slabljenja volje za moći. Aktivne sile treba oslabiti i pretvoriti ih u reaktivne. Sličan postupak srećemo i kada je u pitanju model smrti. Uvođenje nedostatka u želju nije ništa drugo nego proces kojim se proizvodi model smrti. Želja postaje opsednuta smrću i imperativom smrti. Smisao društvene proizvodnje jeste u tome da se zagospodari proizvodnim aspektom same želje. Kao što smo ranije videli, želja proizvodi sebe i svoj objekt. To Delez i Gatari nazivaju imanencijom želje. Kao takva ona je oslobođena nedostatka. Nedostatak se ubacuje spolja u želju da bi uništio njenu imanenciju. Želja je revolucionarna samo onda kada teži imanenciji. O tome možemo da govorimo kao o sposobnosti sanjanja. Sposobnost sanjanja se ovde ne odnosi na neku fizičku potrebu, koju ne možemo da ne upražnjavamo i koju je psihologija manje-više objasnila, nego na našu budnu sposobnost da sanjamo. Šta to tačno znači? Sanjariti ili maštati nije isto što i sposobnost sanjanja. Sposobnost sanjanja se odnosi na neku proizvodnu aktivnost. Aktivnost koja prizvodi san je ista ona koja učestvuje u njegovom ostvarenju. Sanjati znači istovremeno proizvoditi želju i njen objekt. Funkcija sna je u tome da očuva imanenciju želje. To ne znači da sanjamo svaki put kada poželimo nešto. Trebalo bi jednom već napraviti jasnu klasifikaciju snova u nekom istorijskom periodu. Na primer: snovi antičkog čoveka, ili snovi hrišćana. Neke naznake za to dao je Le Gof u delu: Srednjovekovno imaginarno. Tada bi se pokazalo da sposobnost sanjanja značajno utiče na konstituciju neke zajednice. Ona je nerazdvojna od jačanja, odnosno, slabljenja aktivnih sila. Sposobnost sanjanja takođe može biti uvećana i umanjena. U prvom slučaju govorimo o proizvodnji snova, u drugom, košmara.
Suština društvene proizvodnje jeste u tome da uvede nedostatak u samu želeću proizvodnju. Na taj način se prekida imancija želje – a želja počinje da želi nedostatak. Ona prezire sebe samu. Kao što kod Ničea aktivne sile moraju da se oslabe (kroz resantiman, nečistu savest i asketski ideal) da bi se preobrazile u reaktivne, tako i želeća proizvodnja kod Deleza i Gatarija mora da se prekine da bi nastala društvena. Antiproizvodnja se stvara u samom središtu želeće proizvodnje – kao proizvodnja nedostatka. Sposobnost sanjanja se prikida, ali želja ne prestaje da sanja, samo što ona više ne sanja lepe, nego ružne snove (košmare). Kakva je to košmarska stvarnost?
To je realnost opsednuta nagonom samouništenja. To je želja koja želi ništa (sopstvenu smrt). Model smrti nastaje na samom telu bez organa u trenutku kada se ono oslobađa organske strukture. Telo bez organa je neki glatki prostor u odnosu na koga sve klizi – gore i dole. To je stanje apsolutne deteritorijalizacije – potpuno bestežinsko stanje oslobođeno bilo kakve teritorije. U tom lebdećem stanju, stanju strepnje – kako bi ga nazvao Hajdeger – model smrti se pojavljuje kao unutrašnja odlika same želje. Model smrti opseda želju i ona sama postaje opsednuta modelom smrti. Sve dok ne prihvati ovaj model i dok ga odbija kao nešto spoljašnje, želja ostaje u klopci antiproizvodnje. Stoga, model smrti može da se prevaziđe samo kroz iskustvo smrti. Iskustvo smrti je proces koji želju oslobađa opsesije velikom smrti. Kakva je to veliki smrt? To je predstava o konačnom prestanku svih vitalnih funkcija nekog organizma. To je predstva o krajnjem gašenju života koje dolazi kao posledica umiranja. Velika smrt označava kraj nekog živog organizma. Model smrti nastaje u tranutku kada želja prisvoji jednu ovakvu predstavu i kada ona počinje da želi samu smrt. Stoga, jedino iskustvo smrti može ponovo želju osloboditi modela smrti. Iskušavanjem više malih smrti želja pravazilazi model smrti i odbacuje ga na poleđinu tela bez organa. Na taj način se preobražava u spoljašnje ono što dolazi iz same unutrašnjosti: model smrti, nastao u samoj unutrašnjosti tela bez organa, biva izbačen na površinu tog tela. Smrt tako više ne dolazi "iznutra", nego kao krajnja granica nekog konačnog "spolja". Zahvaljujući tom postupku ponovo se nastavlja imanencija želje.
Imanenciju želje možemo označiti i kao sposobnost sanjanja. Želja je slobodna samo onda kada sanja bez organičenja. Ograničiti ovu sposobnost znači uvesti nagon smrti u samu želeću proizvodnju. To znači stvoriti jednu košmarsku realnost. Kakva je to košmarska realnost? To je stvarnost oslobođena i poslednje iluzije. To znači istrajavati u životu koji nema drugi smisao do pukog preživljavanja. Život koji je po sebi izgubio smisao i značenje – to je najveći košmar. U tome trenutku želja prestaje da želi i njen jedini cilj jeste vlastita smrt. Postoje dva stanja koja potpuno odgovaraju ispraznoj egzistenciji: alkoholizam i narkomanija.
Poenta antiproizvodnje i jeste u tome da oslabi našu sposobnost da sanjamo. Treba prekinuti imanenciju želje tako da ona ne želi više ništa do sopstvenu smrt. Na tome se zasnivaju mikrofašizmi danas. U prethodnim poglavljima smo videli da se biopolitika konstituiše oko problema golog života. Goli život se formira na onim mestima gde se postojeći pravni poredak stavlja van snage. To može biti svako područje obeleženo faktorom rizika: od navijački predgrađa i meta terorističkih napada, do gradskih kvartova predviđenih za trgovinu narkoticima. Tamo se iznova proizvode modeli smrti koji spadaju u domen antiproizvodnje.
Za razliku od fordističkih formacija, koje se zasnivaju na masovnoj mobilizicije kapitala, ljudstva, resursa itd, postfordizam proizvodi izolovane serije navijačkih, teroristički i gangsteriskih grupa. Ove serije više ne organizuju neku populaciju u molarne skupove (jurišni odredi, SS-trupe, radni kampovi, koncentracioni logori itd.) nego ih iznutra segmentiraju na niz manjih jedinica međusobno suprotstvaljenih (navijačke grupe, gangsterske skupine, terorističke organizacije, itd.). Poenta ovakvog načina organizovanja jeste u tome da se prekinu masovna investiranja i veliki molarni skupovi, koji se u periodu velikih kriza pokazuju kao krajnje opasni i veoma lako izmiču državnoj kontroli. Sa druge strane, postfordizam neprestano uvećava višak radne snage, koji je potrebno organizovati u manje jedinice, kako bi se one međusobno neutralizovale. Model smrti je glavni pokretač takvih mikroformacija. Na koji način dolazi do toga?
Za podrobnije objašnjene ovih pojava poslužićemo se analizama Hane Arent. Ona definiše "frontovsku generaciju" kao generaciju opsednutu „željom da doživi propast čitavog sveta lažne sigurnosti, lažne kulture i lažnog života“. U nemogućnosti da, poput svojih prethodnika (romantičara, fovista, kubista itd.), pobegne u neke "egzotične krajeve" ili se oduševi "primitivnim kulturama" (indijanskom i crnačkom), frontovska generacija rat shvata kao svrhu samu po sebi, a "haos i razaranje" su za njih dobili smisao "najviših vrednosti". Opsednutost ratom i uništavanjem dolazi kao posledica razoračanja u lažnu sigurnost buržoaskog sveta. Ono što se postiže ratom jeste konačno urušavanje jednog sveta koji je odavno izgubio oslonac u samom sebi. U tome smislu možemo da govorimo o košmarnim ljudima i košmarnim sistemima – njihove predstave su opsednute željom za konačnim uništenjem – za nestankom i poništenjem u vihoru ratnog ludila. Čak i kad govore o nekom zajedništvu – kosmopolitskom bratstvu – njihove čežnje su suviše opterećene nagonom smrti. Želja ka solidarnosti izvan nacionalnih okvira je proizvedena samo kao sentiment ratnih iskustava, razaranja i pustošenja. Hana Arent je lepo znala da prepozna ovaj samoubilačni nagon frontovske generacije, košmarnu realnost koja opseda njihove snove i vizije – vizije budućnosti, koja je za njih unapred izgubljena. Odatle potreba za anonimnosti, potreba da se bude samo šraf u nekom velikom mehanizmu – samo mali segment neke molarne fašističke mašinerije.
Poenta mikrofašizma jeste u tome da oslabi sposobnost sanjanja. Bilo da se radi o razotkrivanju svetskih zavera ili proizvođenju političkih neprijatelja. Uništiti sposobnost da se svet vidi u nekom drugom svetlu osim pesimističkom – to je suština mikrofašizma. Upravo zbog toga mikrofašizam prekida imanenciju želje – prekida njenu moć da proizvede neki drugi scenario osim onog katastrofalnog. Čak i u tom trenutku želja nije manje produktivna, ona proizvodi, ali pod znakom modela smrti. O tome je Delez veoma lepo pisao kada je pokušao da objasni šta je zapravo alkoholizam. Evo šta on o tome kaže: „Ono što alkoholizmu daje egzemplarnu vrednost ipak, unutar događaja istog tipa, jeste to što je alkohol istovremeno ljubav i gubitak ljubavi, novac i gubitak novca, domovina i njen gubitak“. Alkoholizam u ovom smislu obavlja ulogu željenog i izgubljenog objekta (Lakonaovog objekta malo a), ali on ne prestaje da bude produktivan, ne prestaje da proizvodi želju kroz nedostatak (gubitak). Na taj način alkoholizam prekida imanenciju želje, slabi njenu sposobnost sanjanja i ograničava je na proizvodnju nedostatka. Želja tako proizvodi svoj objekt kroz nedostatak i kao nedostatak.
Unošenje nedostatka u samu želeću proizvodnju nastaje kao posledica antiproizvodnje. Treba prekinuti one linije u čoveku koje njega odvode izvan njega samog. Putanje bekstva ili linije postajanja – to su trase koje slede imanenciju želje. One želji otvaraju mogućnosti da sanja više i da želi jače. One jačaju sposobnost sanjanja. Na koji način? Tako što ne ograničavaju nego otvaraju mogućnosti, horizonte i putanje želje. Želja je slobodna samo ukoliko želi neograničeno – ukoliko želi bez ograničenja. U ovom segmentu možemo reći da je Delez potpuni Ničeanac, što ovaj nikada i nije krio: želeti beskonačno, želeti večnost kao presten večnog vraćanja, to za Deleza znači očuvati imanenciju želje. Ipak, to nije put bez prepreka. Zašto?
I ovde je Delez crpeo ničeansku inspiraciju: sve što živi ne može da ne želi više od života. Čak i onda kada prezire život – poput asketskog idealna – ono ne može a da ne teži uvećanju vlastite životne snage i moći. To je razlog zašto dolazi do prekida imanencije želje. Prekinuti putanje želje znači iznova proizvesti neko kompaktno telo. Užitak nastaje u antiproizvodnji, kao posledica obrazovanja kompaktnog tela. Kompaktno telo ili društvena mašina nije ništa drugo nego sistem rezova u želećoj proizvodnji. Videli smo već da se mašina i definiše kao sistem rezova. Sada treba da objasnimo na koji način želeća proizvodnja prekida mašinski lanac molarnog investiranja.
Ranije je bilo reči o tome da prekinuti imanenciju želje znači postaviti nedostatak u samo središte želeće proizvodnje. Na koji način antiproizvodnja prekida imanenciju želje. Antiproizvodnja preseca sve kanale kojima želja može da napusti neko kompatno telo. Na primer: teritorijalna mašina kodira označiteljske skupove; despotska mašina nadkodira saobraćajne, fiskalne, monetarne tokove itd; kapitalistička mašina reteritorijalizauje flukseve rada, kapitala, kredita, proizvodnje, itd. To ne znači da svaki novi rez u rasporedu želje ne uspostavlja i nove putanje bežanja. Na primer: teritorijalna mašina stvara pokretne ratne mašine (nomade); despotska mašina obrazuje religioznu mašinu (judaizam); kapitalistička mašina proizvodi šizofrenuju kao granicu sopstvenog kompaktnog tela.
Dakle, antiproizvodnja može samo da ograniči, ali nikako da u potpunosti prekine želeću proizvodnju? Kada bi u potpunosti uništila želeću proizvodnju antiproizvodnja bi presekla, figurativno rečeno, granu na kojoj sedi. Uništavajući u potpunosti imanenciju želje ona bi uništila i sopstveno kompaktno telo. Želeća proizvodnja je u osnovi društvene proizvodnje, pa stoga antiproizvodnja i nema interes da u potpunosti ukine imanenciju želje. Ona, dakle, može samo da je poremeti tako što unosi nedestatak u samu želeću proizvodnju. Međutim, želeća proizvodnja i kroz nedostatak može da napreduje do imanencije. Da bi u tome uspela želeća proizvodnja mora prevazići model smrti. To se postize kroz iskustvo smrti. Iskušavajući smrt na različite načine želja se oslobađa modela smrti i odbacuje ga na površinu tela bez organa. Na taj način ona ponovo uspostavlja imanenciju.
Košmari nisu neposredno suprotni imanenciji želje, kao što ni reaktivne sile kod Ničea nisu direktno suprotstavljene aktivnim silama, nego oni nastaju kao posledica slabljena sposobnosti sanjanja. Ograničiti horizont želje znači zapravo umanjiti njenu sposobnost da sanja. Želja može da sanja samo ukoliko se nalazi na putovanju i kroz putovanje – to je proces postajanja drugim (životinjom, ženom, detetom itd.). Proces postajanja je nomadskog karaktera, a nomadi se od migranata i sedelaca razlikuju posebnom vrstom kretanja, odnosno, apsolutnom brzinom.
Iz toga razloga želja je uvek nomadskog karaktera, ona teži lutanjima na kojima gubi sebe samu – postajući uvek drugim (životinjom, ženom, detetom itd.). Ona deteritorijalizuju samu sebe u beskonačnom postajanju drugim. Stoga, za nju više ne postoji nikakva teritorija – deteritorijalizacija je proces kojim se vazda postaje ženom, detetom, životinjom itd, jednom reči, molekularnim. To Delez i Gatari nazivaju šizofreničarevim putovanjem.
Istovremeno, u tome leži i opasnost po samu želju. Deteritorijazacija je takav proces koji samu želju ostavlja bez daha. Ona lebdi nad telom bez organa – koje odbija bilo kakvu organizaciju. Nulti stepen bilo kog socijusa – telo bez organa – se ovde pokazuje i kao ono što je najpogubnije za neku želeću proizvodnju. Na tom putu ona ponovo sreće model smrti. Pod uticajem modela smrti želja može da napusti deteritorijalizaciju i da se reteritorijalizuje na nekom stranom telu, a isto tako ona može da prihvati model smrti i tada ona počinje da teži vlastitom uništenju. U tom trenutku želja napušta šizofrena stremljenja i ulazi u paranoidne zamke sistema. Ona ne samo da želi nedostatak nego se okreće protiv sebe same. U tome trenutku slabi sposobnost sanjaja, a želja počinje da proizvodi košmare.
Košmari su predstave koje opsedaju želju u trenutku kada ona počinje da želi nedostatak. To smo već videli na primeru alkoholizma. Alkoholizam obavlja funkciju proizvođenja želje kao nedostatka. To ne znači da želeća proizvodnja u tom trenutku nije aktivna. Funkcija alkohola nije u tome da u sećanju alkoholičara evocira davno proživljeno iskustvo – nego da "proživljenu prošlost" iznova proizvede u sadašnjosti. Upravo zbog toga alkoholičar ne žali za nekim "lepim danima" u prošlosti, nego ih putem alkohola ponovo proizvodi u sadašnjosti. To ne znači da alkoholičar živi u prošlosti, nego da on na nav način proizvodi prošlost. Dakle, on ne pati od prošlosti kao takve, nego od sadašnjosti koja je prazna i uništena.
Želja uhvaćena u zamku modela smrti prestaje da želi – ona nije opterećena prošlošću, niti je alkoholičar čovek koji beži od problema, on zapravo pati od viška stvarnosti i njemu nedostaje fikcija. Oslabiti sposobnost sanjanja i jeste cilj antiproizvodnje. Međutim, alkoholičar ne prestaje da sanja – njemu alkohol služi kako bi nastavio da iznova proživljava vlastiti košmar. Stoga, treba reći da alkoholičar ne koristi alkohol kako bi pobegao od stvarnosti – on je nje isuviše svestan – nego je problem u tome što mu je ona postala neprihvatljiva. On odbija stvarnost takvu kakva se pokazuje – ali nije u stanju da proizvede ništa drugo kao zamenu za nju. Stoga, alkoholičar spasava želju – ali ne i njenu imanenciju, koju izobličava pod dejstvom košmara.
Alkoholizam se formira u trenutku kada su sve putanje želje presečene. On dakle može nastati samo kada je sposobnost sanjanja oslabljena. U tome smislu možemo reći da je alkoholizam jedan oblik mikrofašizma. Pod uticajem modela smrti alkoholičar proizvodi košmare. Košmar je neka paranoidna predstava o konačnom uništenju želje. To je sposobnost sanjanja koja ukida sebe samu. Proces gubljenja smisla življenja dolazi kao posledica oslobođenja od poslednjih iluzija. U tome pogledu alkoholičar izgleda trezniji od svakog prosečnog čoveka. Izgubiti i poslednju iluziju za alkoholičara nema drugi smisao nego osloboditi se sposobnosti sanjanja. U trenutku kada se želja deteritorijalizuje, odnosno, kada njena teritorija postaje i samo telo bez organa, u tome trenutku ona uzima model smrti za svoj objekt. Da bi se oslobodio modela smrti alkoholičar je primoran da neprestano iskušava smrt kako bi sposobnost sanjanja oslobodio košmara.
Mikrofašizmi nastaju na tome terenu. Oni se formiraju na mikronivou i upisuju se u samu želeću proizvodnju. Efekat antiproizvodnje tamo zadobija svoje pravo značenje. Koja je svrha antiproizvodnje? Antiproizvodnja je želeća proizvodnja okrenuta protiv sebe same. Na taj način se sposobnost sanjanja slabi, a fluksevi želje se reteritorijalizuju na kompatnom telu kapitala. Kapitalistička mašina oslobođa flukeve želje vladavine despotskog označitelja, ali ih odmah stavlja u službu kapitala. Na taj način antiproizvodnja obavlja regulatornu funkciju želeće proizvodnje. Budući da više ne postoje nikakve spoljašnje instance koje bi mogle ograničiti želju, neophodno je sada u samoj želećoj proizvodnji stvoriti mehanizme njenog obuzdavanja. Antiproizvodnja obavlja tu funkciju. Ona unutar želje deluje kao proizvodnja njoj suprotstavljena. Antiproizvodnja ima ulogu da prekine imanenciju želje, odnosno da oslabi njenu sposobnost sanjanja. Sada, treba videti u kakvom odnosu stoje antiproiizvodnja i tzv. država blagostanja.
U periodu državnog kapitalizma uloga države je bila sve dominatnija u obavljanju socijalnih funkcija. Šta to konkretno znači? Antiproizvodnja se manifestovala na nivou interiorizacije. Želeću proizvodnju je trebalo obuzdati još od najranijih dana. Aktivne sile u čoveku trebalo je preobraziti u reaktivne. Zbog toga je potrebno povezati želju i nedostatak. Želja može da bude prihvatljiva samo pod vidom nedostatka. Ona se kao takva i proizvodi. Bilo da je u pitanju zabranjena želja (incest) ili sramna želja (perverzija). Želja može da postoji samo ukoliko je zabranjena ili se nje sramimo. Prekidanjem imanancije želje proizvodi se užitak. Uživanje je tako uvek predmet zabrane, odnosno, srama. "Prljava mala tajna" konstituiše edipovski trougao: otac, majka i dete. Na taj način društveni odnos postaje slika porodičnog odnosa. Ne postoji uživanje koje nije podeljeno u krugu porodice. Predsednik države, državni službenik, šef preduzeća, poslodavac, policajac itd. – svi oni zajedno postaju reprezenti porodičnih uloga i zaštitnici porodičnih interesa, a zapravo, oni su samo slike (simulakrumi) kapitala (tok sperme, mokraće, izmeta itd. se manifestuje i kao fluks novca). Uživanje svesti na zabranu, a želju na sram i osudu – u tome je funkcija antiproizvodnje.
Sa druge strane, želja oslobođena zabrane i srama još uvek nije slobodna od modela smrti. Model smrti je poslednja prepreka na putu imanenciji želje. To je poslednji odjek antiproizvodnje – poslednji, a ujedno i najopasnjiji. Na tome putu želja je u mogućnosti da izgubi i sebe samu. Ne samo da slabi sposobnost sanjanja, već se model smrti nalazi u poziciji da može uništiti imanenciju želje u potpunosti. U tome leži najveća opasnost od košmara. Ne zato što su to neke negativne i pesimističke predstave o životu i stvarnosti, nego zato što je sposobnost sanjanja – a time i celokupna stvarnost – ugrožena. Košmar ubija sposobost sanjanja i celinu stvarnog svodi na karikaturu postojećeg. Nemogućnost da se zamisli ništa drugo do ono što trenutno postoji – a istovremeno prezir i nemirenje sa postojećim – to je najdublji košmar. U tom trenutku želja prihvata model smrti kao konačno rešenje. Želja počinje da želi i samu smrt. To je poslednji stadijum nihilizma iz kog, prema Ničeu, može da nas izbavi samo asketski ideal. Košmar obavlja funkciju asketskog ideala, on ne samo da ubija želju nego joj daje i smisao bez kojeg ona ne može živeti. On je "majstor u održavanju života" – života okrenutog protiv sebe samog. U tom trenutku želja počinje da proizvodi košmare.
Sa druge strane, jedino je iskustvo smrti u stanju da želju oslobodi košmara. Na koji način se to dešava? Želja, iskušavajući smrt – u košmarima i kroz košmare – obnavlja svoju sposobnost da sanja i napreduja ka imanenciji. Iskusušavajući smrt na različite načine želja se oslobođa predstave o nekoj velikoj smrti. Na taj način ona ponovo prihvata deteritorijalizaciju i teritorijalizuje se na samom telu bez organa, a model smrti, kao nešto unutrašnje samom tom telu, izbacuje u njegovu spoljašnjost. Iskustvo smrti se dešava i kao postajanje molekularnim (životinjom, ženom, detetom itd.). To je proces kojim se model smrti odbacuje u spoljašnjost tela bez organa i ponovo zadobija imanencija želje. Na tome putu bolest iznova mora da dovede do ozdravljenja. Delezova inspiracija Ničeom je i ovde više nego očigledna: zdravlje nije nešto suprotno bolesti, zdravlje je proces do kog se dolazi tek pošto se bolest iskusi do krajnjih granica, tek pošto se bolest u sebi preboli. Zdravlje nije nikakva datost, ono se zadobija tek u borbi za život, kroz smrt i kao iskustvo smrti. Pitanje je zapravo sledeće: kakve političke implikacije proizilaze iz toga?
U periodu obrazovanja molarnih skupova intervencije antiproizvodnje se kreću na nivou nedostatka. Suština je u tome da se od nedostatka proizvede užitak (kroz zabranu i sram). Međutim, danas su se stvari izmenile. Antiproizvodnja je sve više orjentisana na model smrti – što znači da su linije bekstva postale očiglednije, a proces deteritorijalizacije učestaliji. Izolovane serije terorističkih, gangsterskih i navijačkih skupova sada obrazuju ratne mašine koje kruže na površini kompaktnog tela (kapitalističke mašine).
Mikrofašizmi se proizvode sa namerom da se prekinu molarna investiranja želje. U periodu kada su pisali Anti-Edipa, Delez i Gatari su još uvek bili ubeđeni u to da su ove segmentirane mikrogrupacije efekti reteritorijalizacije tela kapitala (novi anahronizmi). Međutim, nama danas izgleda da ove mikrogrupacije nastaju kao efekti intervencije antiproizvodnje na mikronivou. Dakle, neoliberalizam ne koristi više želju samo na molarnom planu, u cilju stvaranja velikih skupova, nego interveniše i na molekularnom nivou. Na taj način se sve češće oslobađa model smrti i slabi sposobnost sanjanja, a želja iznova počinje da proizvodi košmare. Košmari naseljavaju prostore želje – kako na molarnom tako i na molekularnom nivou. Užitak sada nastaje na mikronivou, kao uživanje u samouništenju.
Da bismo u potpunosti razjasnili ovu stvar biće nam neophodno da pokažemo na sledećim stranama, i na primerima iz literature, kako rade ovi pojmovi. Čini nam se da postoje dva tipa košmara: fordistički i postfordistički. Ovi košmari se odnose na deindustrijalizovanu stvarnost postmodernog gradskog područja. Međutim, dok fordistički košmar nastavlja da živi u iluziji o povratku industrije u gradovima, postfordistički košmar naseljava urušene zidove napuštenih fabrika, da bi tamo potražio sopstvenu smrt. Fordistički košmar je obeležen čvrstom verom u povratak industrijskog radnika, postfordistički košmar živi na granici puke egzistencije (golog života), oslobođen svake iluzije. Mikrofašizam danas prolazi između te dve košmarne stvarnosti: lažne nade u neko bolje sutra i života oslobođenog svake iluzije. Ukratko, o tome će biti govora na sledećim stranicama ove knjige.
Коментари
Постави коментар