KRITIKA LEVOG AKADEMIZMA

Uobičajena je predstava da se akademizam doživljava kao ideološki proizvod desnice. Akademizam ovako shvaćem može se definisati kao klišeizirana ili krajnje šablonizirana forma znanja. Tu se znanje zatvara u propoznatljivu formu, a što često ima za posledicu konzervativizam nauke. Na taj način znanje služi održavanju postojećeg, umesto da ga menja. Naravno, teško je danas govoriti o nekom akademizmu forme, zatvaranju znanja u discipline i oblasti – što je u mnogome bila odlika nauke tokom XIX veka i to počev od perioda stvaranja Humboltovog univerziteta – ali se zasigurno može sporiti jedan akademizam sadržaja koji nas, postmoderne ljude, proganja u eri parodije modela. O kakvom akademizmu sadržaja je ovde reč? Akademizam je zapravo uvek bio forma znanja kontrolisana od strane vlasti. U jednom periodu znanje zaista postaje prepreka vlasti – u doba apsolutističke suverenosti – i jedini način da se ono obuzda bilo je da se stavi u kontrolisane okvire. Tako su prvenstveno nastale kraljevske akademije koje su imale za cilj izvesnu kanonizaciju znanja u okviru suverenog tela apsolutizma, ali kasnije i u okviru kapitalističke mašine i to kao deo narodnog nasleđa i produkcije nacionalne ideologije. Neoliberalizam je akademizam oslobodio nacionalnih okvira – znanje postaje nazavisno od državnih interesa – ali je istovremeno proizveo jedan prostora parodije u kom modeli neprestano konkurišu jedni drugima. Znanje je tako postalo deo tržišta, a budući da je na taj način inkorporirano u telo kapitala postalo je zavisno ne samo od fleksibilnosti tržišnih šema nego i od nestalnosti institucionalnih okvira. Ipak, ono što je bila funkcija akademizma u doba aspolutizma zadržalo se i u neoliberalizmu, a radi se o znanju koje treba da odredi status drugih znanja – što je jedna par ekselans policijska funkcija nauke. Taj normativni momenat znanja je ono što je u poretku nauke napravilo rez od znanja koje samo tumači pojave (hermenautička vizura znanja) do znanja kao naučnog istraživanja (znanja koje interveniše u stvarnost). Ono što epistemu klasičnog doba – u Fukoovim Rečima i stvarima – odvaja od episteme renesanse jeste upravo ta normativna fukcija znanja koju je ono zadobilo u doba apsolutizma. A upravo tu pronalazimo akademizam kao jednu par ekselans policijsku funkciju. Ali, kakve veze imaju levica i akademizam? Da bi se shvatilo ovo pitanje potrebno je napraviti još jednu malu digresiju. Naime, neopohodno je u nauci razlikovati dve strane: policijsku i političku instancu znanja. Policijska instanca se tiče statusa znanja i načina na koji se on određuje, dok politička instanca – ona čini samu bit znanja – predstavlja znanje u njegovim proizvodnim okvirima. Znanje nije nezavisno od jedne proizvodnje – bez nje nema nikakve nauke – unutar koje se uobličuje naučna delatnost kao takva. Naravno, status znanja se određuje u odnosu na to da li je ova delatnost kontrolisana od strane vlasti (akademizam) ili se slobodno razmenjuje u međusobnoj komunikaciji. Retko da mi danas možemo govoriti o istinski slobodnoj naučnoj delatnosti, budući da je naučna proizvodnja često posredovana institutima i univezitetima, sve samim državnim institucijama koje, u krajnoj instanci, određuju domen naučne funkcije. Ali, u doba interneta i novih tehnologija ne zavšava se tu stvar. Naučna delatnost je samo odskočna daska za učešće u jednom mnogo širem diskurzivnom polju u kom nauka komunicira sa dnevnom politikom i gde televizija, štampa, multimedijalna umetnost, internet, film itd. povratno kritikuju nauku. Na taj način se formira niz tema koje čine vidljivim jedan diskurzivan prostor u kom se modeli takmiče međusobno. Iako broj modela i vrste tema nisu unapred određeni, ovaj prostor je utoliko isključiv da retko kada se otvaraju nove teme ili u obzir dolaze novi modeli. I to se tako ponavlja u beskonačno. Tu svako postaje reprezentant vlastite medijske slike ili modela kojeg predstavlja i to se odvija u beskonačno, kao jedan užasno naporan i prilično šabloniziran rijaliti šou. To je razlog zašto se u doba neoliberalizma znanja sve više izmeštaju iz državnih institucija – naročito znanja koja imaju za podlogu političku funkciju – i postaju deo alternativnog polja: bilo da je reč o kontrakutluri, NGO-u, umetničkim i religijskim komunama itd. Tu se javljaju problemi i za samu levicu. Budući da je godinama isključena iz državnog diskursa, levica se postavlja u jedno alternativno polje, ali i u jedan medijski prostor koji deli sa televizijom, štampom, filmom itd. Upravo tu se javljaju problemi da i sama levica preuzme formu koja vlada u drugim medijima: bilo da je u pitanju forma akademskog časopisa ili angažovanog filma. Ne samo da levica nije u stanju da konkuriše mejnstrim medijima (prosto, niti poseduje dovoljno novca, niti može da odgovori datim temama, koje se, upravo zbog svoje jeftinoće, eksplatišu svakodnevno) – nego ona time dovodi sebe u opasnost da postane slična tabloidima ili da se marginalizuje. Ono što predstavlja stvarnu opoziciju mejnstrim medijumu – nije veća ili bolja medijska zastupljenost – naprotiv jeste jedna prepoznatljiva konceptualna proizvodnja koja će ići u korak sa stvarnošću koju opisuje. Sve dok levica ne izgradi jedan prepoznatljivi i kritički stil – koji neće samo podilaziti stvarnosti niti raspravljati dnevno-političke teme – levica neće biti u stanju da se profiliše u neki bitniji faktor, na društveno-političkoj razini, od onog koji danas predstavlja: a to je prilično bedna i minorna pojava na svim ovim našim prostorima. Budući da je polje znanja zapravo polje u kom se biju političke bitke, levica će morati prvenstveno da se dokaže i na tom polju – ali ne tako što prepisuje i kopira domaće akademske časopise ili poznate svetske trendove – nego i time što će stvoriti istinsku konceptualnu proizvodnju – jer bez nje – nema ni revolucije. Sve dok toga levica ne postane svesna, ona će na ovim prostorima ostajati samo minorna pojavi i pre ili kasnije će biti osuđena na neuspeh. A može li se na gori način ispuniti Maovo zaveštanje: „Iz poraza u poraz do konačne pobede!“