MNOŠTVO UZVRAĆA UDARAC IMPERIJI

Antonio Negri i Majk Hart se takođe kreću u polju biopolitike. Samo što oni biopolitiku shvataju kao proizvodnju subjektivnosti. Biopolitika se pre svega odnosi na zajedničku proizvodnju informacija, kooperacije, afekata. To znači da nisu samo prirodna dobra zajednička (minerali, voda, gas) nego to mogu biti i veštačka zajedništva poput jezika, slika, znanja, afekata, poruka, navika, praksi itd. Radi se o tome da se proizvede mnoštvo kao novi politički subjekat. Za razliku od radničke klase, kao subjekta borbe u doba industrijskog rada i fordističnog oblika proizvodnje, mnoštvo predstavlja novog subjekta, u doba postfordizma i nematerijalnog rada. Šta je nematerijalni rad? Nematerijalni rad podrazumeva širok spektar sposobnosti koje se bave proizvodnjom subjektivnosti i koje postavljaju pitanja sledećeg tipa: ko smo, kako gledamo na svet, kako opštimo jedni sa drugima itd. One svoju praksu artikulišu kao mrežu odnosa zasnovanih na proizvodnji komunikacije, saradnje, afektivnih odnosa. Karakteristika nematerijalnog rada je u tome da on ulazi u društvene odnose sa namerom da ih transformiše i da razvije nove oblike saradnje. Krajnja svrha nematerijalnom rada bi trebala biti u stvaranju istinske demokratije u kojoj će vladati međusobni odnosi slobode i jednakosti. Neostvareni san mnogih revolucija – od Francuske do Oktobarske – san o slobodi i jednakosti danas pokreće mnoštvo u novim pokretima: od sastanka u Sijetlu (1999), do okupljanja u Porto Alegreu (2003). Od protesta protiv globalizacije (1999), zasedanja Svetskog socijalnog foruma (2003) i rata u Iraku (2004) ovi novi pokreti – zasnovani na međusobnoj slobodi i jednakosti i artikulisani putem mreža – teže da uspostave stvarnu demokratiju, nasuprot, aktuelnom ratnom stanju. Naime, ono čemu danas neprestano prisustvujemo jeste uvećanje lokalnih ratnih dejstava. Lokalni ratovi se neprestano proizvode u svrhu globalne kontrole kapitala. Bilo da je u pitanju rat protiv terorizma, ili rat za nezavisnost. Ovi lokalni ratovi nameću imperativ stalnih vojnih interevecija i oni organizuju lokalno stanovništvu na nekom militantnom principu. Sa druge strane mnoštvo se razvija u mrežema i organizuje putem mreža. U čemu je prednost ovakvog tipa organizacije? Mrežna organizacija podrazumeva da postoji potpuna jednakost svih učesnika, a ona sama je takva da sprečava bilo kakav oblik hijerarhije. O čemu se zapravo radi? Pojam mrežne organizacija Negri i Hart preuzimaju od Deleza i Gatarija , koji govore o rizomskom i transverzalnom načinu organizovanja po principu ″tačaka koje međusobno povezuju druge tačke u snopu odnosa″. Rizom, ili krtola (krompir), je takav podzemni spoj tačaka koje se suprotstavljaju organizaciji-drvetu. Drvo polazi od korena i konstituiše neku vidljivu i čvrstu strukturu koja se zasniva na jedinstvu korena, stabla i grana. Takva organizacija formira nekakav splet hijerarhijskih odnosa. Nasuprot tome rizom se račva podzemnim kanalima, od tačke do drugih tačaka, u nekakav splet raznovrsnih i horizontalnih odnosa koji nikada ne završavaju u nekoj stukturi-drvetu, a rizom je uvek bez stabla, korena ili grana. Rizom povezuje raznovrsne tačke u nekakvu mrežu odnosa u kojoj svaka od tačaka zasniva beskonačni broj odnosa sa drugim tačkama. Tu prosto ne može da se ustanovi hijerahija jer ne može da se utvrdi nekakva vrhovna instanca ili neki transcendentalni označitelj koji bi ove tačke međusobno povezao u nekakvu celinu odnosa. Stoga, svaka tačka polazi od sebe same i zasniva beskonačni broj odnosa sa drugim tačkama. Sa druge strane, svaka od ovih tačaka služi kao protiv-teža stvaranju jedinstvenog središta polazeći od kojega bi se odnos ovih tačaka mogao strukturirati na način drveta. Stoga i samo drvo mora da sačinjava nekakvu rizomsku strukturu (počev od korena koji u zemlji obrazuju isprepletan snop odnosa), od kojih je ono samo jedna tačka u odnosu sa drugim tačkama. Rizom kao model mrežne organizacije treba da pokaže kako je moguće misliti mnoštvo (Les multiciples) polazeće od njega samog, ne više na osnovu nekog jedinstva već kao konekciju dveju tačaka, od kojih je svaka od njih moguća samo kao spoj sa onom drugom. Misliti mnoštvo polažeći od mnogih tačaka od kojih ni jedna ne postoji samostalno – to znači promišljati razliku na osnovu nje same. Delezov pojam mnoštva (Les multiciples), iz ranog perioda Ponavljanja i Razlike, koji je više rezervisan sa mnoštvenosti i udvajanja – igru razlike, Hart i Negri iz ontološke trasiraju u političku sferu, dajući mu osobeno obeležnje. Mnoštvo (Le Multitude) tako postaje revolucionarna snaga koja učestvuje u proizvodnji subjektivnosti. Proizvodnja subjektivnosti je u bliskoj vezi sa Fukoovim poslednjim radovima. Povratak starim Grcima je za Fukoa značio novu etapu u promišljanju odnosa moći i istine. Moć se tamo stavlja u službu istine, a istina služi uvećanju moći: proizvoditi istinu za Grke je značilo ojačati sopstvo. Stvoriti istinu je tamo podrazumevalo proizvesti moćne subjekte – one koji su sposobni da vladaju sobom – a to je tek bio uslov da se na legitiman način vlada drugima. Ovaj pojam Hart i Negri povezuju sa shvatanjem nematerijalnog rada. U osnovi, postavilo se pitanje šta se to bitno promenilo od vremena Marksovih analiza? Hart i Negri kritikuju pojam radničke klase kao redukcionističku kategoriju, koja je vodeću ulogu u klasnom sukobu dodelila predstavnicima industrijskog rada, na štetu mnogobrojne klase obespravljenih: siromašnih, seljaka, nadničara i žena. Bez obzira što se tlačenje u kapitalizmu pojavljuje kao univerzalna kategorija, prema klasičnoj teoriji samo je industrijski radnik bio u stanju, u skladu sa svojim klasnim pozicijama, da povede klasu obespravljenih do konačne pobede nad kapitalizmom. Sa druge strane, ovaj redukcionizam neprestano proizvodi nejednakost između muškog industrijskog rada i ženskog reproduktivnog rada, između industrijskog rada i seljačkog rada, između radnika i siromašnih. Međutim, redukcionizam ovog tipa je nastao kao posledica mišljenja da radnička klasa predstavlja primarnu produktivnu klasu u direktnoj vlasti kapitala, za razliku od drugih obespravljenih, koji do svojih prava mogu doći samo transformacijom u industrijsku klasu. Iz toga razloga Hart i Negri konstatuju sledeće: „svi oblici rada danas su društveno produktivni, oni proizvode u zajedništvu i oni također dijele zajednički potencijal da se odupru dominaciji kapitala. Možete zamisliti to kao jednakost mogućnosti za otpor“. Oni tako ne spore radničkoj klasi mogućnost da se bori za svoje interese, ali joj uskraćuju pravo da bude legitimni zastupnih opštih interesa obespravljenih klasa. Radnička klasa i sama mora učestvovati u pokretima mnoštva, koji danas postaje subjekt zajedničke borbe obespravljenih svih klasnih kategorija. Za Harta i Negrija rad je produktivan, sa stanovišta mnoštva, samo ukoliko učestvuje u nekoj zajedničkoj proizvodnji. Zajednička proizvodnja podrazumeva da se rad danas odvija kroz mreže koje proizvode komunikacije, društvene odnose i kooperacije različitog tipa. Dakle, ovaj produktivni karakter koji nastaje u nekom zajedničkom odnosu (kao proizvodnja informacija ili kooperacija) može da bude intelektualnog ili jezičkog porekla i može da služi u svrhu rešavanja zadataka ili jezičkog izražavanja, u obliku proizvodnje ideja, poruka, informacija, tekstova, jezičkih figura itd, ali i da proizvodi afekte, tj. da kod zaposlenih izaziva radosti ili tugu sa namerom da potstiče izvesna osećanja uzbuđenosti, mira, zadovoljstva, strasti itd, kod klijenata, pretpostavljenih, šefova, itd. Krah industrijske proizvodnje je u osnovi označio kraj radničke klase. Naravno, iako izgleda da se broj industrijskih radnika nije drastičnije smanjio u svetu, to nikako ne znači da se istorijska uloga radničke klase kao subjekta revolucije nije izmenila. Mnoštvo danas predstavlja strukturalnu nadodređenost – kako bi to rekao Altiser – kapitalističkog sistema i ono postepeno počinje da dominira u svim segmentima društvenih odnosa. Kao što je industrijska proizvodnja u jednom trenutku nadodredila sve ostale društvene odnose (porodične i profesionalne, poljopriprednu i zanatsku proizvodnju) – iako u tom trenutku radnička klasa nije bila najmasovnija snaga u društvu – isto tako danas nematerijalni rad teži da zameni sve oblike organizacije društvenih odnosa koji se odvija kroz mreže i putem mreža. Proizvodnja afekata, na zahtev poslodavca, sve češće ulazi kao pravna odredba kolektivnog ugovora, a produkcija informacija i kooperacija postaju sastavni deo svakodnevnog života radnika. Sa druge strane, dolazi do ekonomske transformacije društva iz fordizma u postfordizam. Karakteristike koje prate taj proces su sledeće: fleksibilnost (radnici se moraju prilagođavati na različite zadatke), mobilnost (radnici se prebacuju sa posla na posao) i nesigurnost (ne postoji ugovor koji garantuje stabilno i dugoročno zaposlenje). Ove promene dovode do ekonomskog shvatanja da ″monolitni sistemi proizvodnje″ u ″masovnim razmerama″ guše produktivnost dok je, sa druge strane, pospešuju ″fleksibilni sistemi″ koji mogu brzo reagovati i ″ponuditi diferencijalne tržišne šeme, fokusirane na specijalizovane strategije″. Većinu ovih promena treba shvatiti u sklopu ekonomske transformacije od fordizma u neoliberalizam, o čemu je bilo više reči u prethodnim poglavljima. Sada treba sagledati neoliberalizam sa novog stanovišta. Nasuprot ratnom stanju svetske imperije , kojeg Agamben definiše u terminima permanentnog vanrednog stanja, Hart i Negri zagovaraju mnoštvo kao političku snagu sposobnu da stvori istinsku demokratiju. Mnoštvo nastaje u saradnji i zajedništvu, a zasniva se na jednakosti i slobodi. Nasuprot demokratizaciji mnoštva stoji Imperija, kao jedinstveni sistem proizvodnje permanentog ratnog sukoba. Sa padom Belinskog zida i propašću Varšavskog pakta suočili smo se sa novom situacijom u svetu. Dolazi do pojave dvaju tendencija: zatvaranje u nacionalne okvire proizvodnjom identitetskih politika, i širenje svetskog tržišta (globalizacija). Danas postepeno slabe nacionalistički projekti, dok su težnje za ujedinjenem svetskog tržišta u porastu. Imperija je takav oblik kapitalizma u kojem dominira svetski kapital na štetu nacionalnih tržišta. Videli je smo ranije da je kapital zadobio neki nomadski oblik i da se on neprestano premešta sa jedne teritorije na drugu, ukoliko to odgovara povoljnijim uslovima za proizvodnju viška vrednosti. Nacionalna tržišta sve više gube na značaju dok, sa druge strane, sve dominantnija postaju kruženja svetskog kapitala. U takvim uslovima se proizvode permanentni ratni sukobi koji lokalno stanovništvo organizuju na nekom militantnom principu i stvaraju veštačku potrebu za stalnim vojnim intervencijama. Svet postaje poprište neprestanih ratnih dejstava lokalnog karaktera, dok svetsko tržište sve više zauzima razmere globalnog vanrednog stanja. To zahteva da se vojska reorganizuje na novim načelima, a mreže i međusobna saradnja postaju sastavi deo tih promena. Ono što danas daje šansu mnoštu, kao potencijalnom revolucionarnom subjektu, jeste upravo ovo neprestano razvija mrežne komunikacije zasnovane na saradnji i zajedničkoj proizvodnji ideja, afekata, koncepata itd. Iz toga razlog Imperija se može zamisliti i kao univerzalna republika, zasnovana na mreži moći i protiv-moći. Upravo takav model Imperije treba da zameni sve dosadašnje oblike imperijalizma. Nasuprot nekoj suverenoj moći, koja legitimitet zasniva na stalnoj ekspanziji, Hart i Negri se zalažu za imanentnu moć, onu koja se proizvodi kroz mrežu komunikacija i koperacija u zajedništvu. Ovakav sistem neprestano ostaje otvoren za stvaranje novih subjektivnosti, iz razloga što protiv-teža moći onemogućava da se neka od njih postavi za suverenu instancu i kao vladajuće načelo drugih moći. Odnos imanetne i suverene moći po prvi put se uspostavio u starom Rimu. Imanenta moć potiče iz perioda republike i zasniva se na opoziciji moći i protiv-moći kao načinu efikasne borbe protiv korupcije. Suverena moć nastaje u doba carstva, kada neka instanca moći odnesi pobedu nad drugim protiv-moćima. Sada se moć organizuje iz jednog centra, a mrežna organizacija se pretvara u hijerarhijsku i disciplinarnu. Suverena moć u različitim političkim oblicima, od Antike do Novog veka, nastavlja svoju dominaciju sve do pojave renensansnih gradova-država i Američke revolucije, kada se ona ponovo transformiše u imanentnu moć. Trend imanentne moći u SAD se nastavlja sve do kraha imperijalističke politike suverene moći u Evropi, što će za posledicu imati i pojavu tatalitarizma. Paralelno sa totalitarizmom u Evropi, u SAD jačaju pokreti za uvođenje Nju dila, koji postepeno transvormišu imanentnu moć Američke demokratije u suverenu moć Američke nacije. Nakon Drugog svetskog rata suverena moć Američke nacije sve više jača, čemu veoma doprinosi blokovska podela sveta. Nakon kraha Istočnog bloka, suverena moć se sve više organizuje u obliku svetske Imperije, koja neprestano potstiče lokalna ratna dejstva koja proizvode potrebu za konstatnim vojnim intervencijama – što je u službi globalne ekspanzije kapitala. Nasuprot takvom stanju, mnoštvo nastaje kao novi politički subjekt koji se organizuje u mrežama i putem mreža sa ciljem da suverenu moć Imperije preobrazi u imanentu moć univerzalne republike. To znači nadolazak nove demokratije zasnovane na vrednostima jednakosti i slobode, kao i proizvodnju novih subjektivnosti, putem mreža komunikacija i kooperacije u zajedništvu. d) zaključak Videli smo da se biopolitika, kod većine ovih autora, razumeva u obliku nekakve proizvodnje: života (Fuko), golog života (Agamben), subjektivnosti (Hart i Negri). Fuko je bio među prvima koji je svoja istraživanja bazirao na biopolitici (na transformaciji suverene u biomoć). Sa druge strane, Agamben, odnosno, Hart i Negri se nadovezuju na njegova istraživa, ali sada postavljaju sasvim drugačije težište problema. Ono u čemu se ovi autori slažu jeste to da je biopolitika danas nametnula neki oblik globalnog ratnog (vanrednog) stanja. Međutim, dok Agamben ostaje na negativnom stanovištu, onom koje posmatra goli život još uvek kao sredstvo ograničavanja biopolitike, dotle Hart i Negri idu korak dalje u pokušaju da biopolitiku postave na pozitivne osnove. Pojam mnoštva, kao političkog subjekta imanente moći, u tome pogledu igra značajnu ulogu. Iako je problematična njihova konstatacija o radničkoj klasi kao redukcionističkoj i zastareloj kategoriji – budući da je kapitalizam moguć samo kao sistem koji proizvodi višak vrednosti na osnovu ekspoatacije radničke klase, odnosno, živog rada prema minulom radu – izgleda da su njihove analize ekonomske trasformacije fordizma u postfordizam od najvećeg značaja za dalju razradu ovog problema. Ukoliko dominaciju nematerijalnog rada posmatramo kao sastavni deo toga procesa, onda izgleda da se neoliberalizam (post-fordizam) može razumeti i kao efikasna ekonomska strategija finansijskog kapitalizma. Tek u sklopu finansijskog kapitalizma, kao sistema koji favorizuje berzansku špekulaciju na račun industrijske proizvodnje, dominacija nematerijalnog rada može naći suvislo objašnjenje. To znači da se višak vrednosti iz sektora proizvodnje sve više premešta u sektor razmene, što nije teško objasniti sa stanovišta tradicionalne marksističke teorije, koliko i sa stanovišta nekih, u sadanašnje vreme, često osporavanih ekonomskih pozicija. Odatle sledi da vrednost robe, a time i njenu ukupnu cenu, više ne određuje produktivni rad (društveno potreban rad za proizvodnju nekog proizvoda) nego nematerijalni logo (marka) pod kojom se taj proizvod prodaje. Konkurencija se danas upravo odvija na polju nematerijalnog rada, odnosno sposobnosti da se napravi neki proizvodni brend (zaštićeni patent), koji kao takav predstavlja proizvod niza faktora: visoke tehnologije, znanja, ideja, afektivnih i kognitivnih šema itd. Ukoliko nematerijalni logo danas prodaje proizvod, utoliko on učestvuje u značajnom obimu i u deobi profita, koja se opet vrši na štetu industrijskog rada. Sa jedne strane, udeo radne snage u proizvodnji rapidno opada – usled razvoja znanja i novih tehnologija, dok se proizvodnja uglavnom odvija u uslovima koji pogoduju ekspanziji kapitala (pronalaženju povoljnijih zakonskih okvira i jeftinije radne snage). Sa druge strane, putem mega-marketa brendirana roba postaje podjednako dostupna različitim tipovima tržišta, od visoko i srednje razvijenih do zaostalih. To omogućava da nematerijalni rad, usled značaja koji zadobija u finansijskom kapitalizmu, mnogo značajnije učestvuje u deobi profita nego industrijski rad. Na taj način ostvareni deo novčanih sredstava biva ponovo investiran u raznoj novih znanja i informacionih tehnologija. A to dovodi do toga da se industrijska proizvodnja organizuje u izdvojenim i lokalizovani centrima kapitala – dok se na njegovoj periferija gomila nepotrebna radna snaga. U tome smislu pojam nematerijalnog rada i golog života spadaju skupa, oni se neprestano proizvode kao biopolitičke kategorije. Neoliberalizam proizvodi ove kategorije u svrhu efikasne kontrole nepotrebne radne snage (goli život) na periferija kapitala, ali i sa namerom da ih isto tako ponovo investira u iznalaženju novim tehnologija i novih naučnih dostignuća (nematerijalni rad). Ranije smo videli da je Altiser odvojio ideološke od represivnih državnih aparata. Sada nam izgleda da tamo gde izostaju ideološki – a to je sve više slučaj na periferiji kapitala – do izražaja moraju doći represivni aparati proizvodnje golog života. Ideologija je funkcionalna samo ukoliko proizvodi poslušne subjekte. A da bi neko bio poslušan neophodno mu je obezbediti pristojnu egzistenciju. Onog trenutka kada je produktivni rad na periferija kapitala izgubio svaki značaj, tada je i ideologija prestala da tamo igra značajniju ulogu. To samo govori da se kapitalizam ponovo našao u velikoj krizi. Kako produktivni rad više nije predmet disciplinovanja, tako je i ideologija prestala da obavlja bitnu funkciju socijalizacije. Tako nas ovaj problem dovodi do drugog dela ove knjige koji ispituje na koji način se obrazuju mikro-fašizmi na periferiji kapitala. Kao što je to uvek slučaj u periodima krize, tako je i danas potrebno proizvesti efikasne mehanizme za kontrolu viška radne snage. Danas je ova kriza mnogo dublja, budući da je industrijska proizvodnja na periferiji kapitala prestala da igra bitnu ulogu u organizaciji društva. U takvim uslovima je potrebno održati kontrolu nepotrebne radne snage, koja iz svojih redova regrutuje pripadnike golog života, odnosno, nematerijalnog rada. U tu svrhu služi proizvodnja mikro-fašizama. Za razliku od makro-fašizma fordističkog tipa, koji je organizavao celokupno društveno telo na nivou discipline fabrike , mikro-fašizam proizvodi male skupove suprotstavljene velikim molarnih investiranjima. On organizuje pojedince u male jedinice (navijačke grupe, gangsterske skupine, terorističke organizacije) koje imaju za cilj da prekidaju velika molarna investiranja (Nacije, Rase, Klase). Na taj način on proizvodi lokalna ratna dejstva i međusobno zaraćene strane, kako bi sprečio aktivno organizovanje mnoštva u neka velika društvena tela. A to je upravo tema drugog dela ove knjige koji govori i o mikro-politici.