ZAVRŠNI DEO KNJIGE "MODELI ILI ISKUSTVA"

U ovom poglavlju će biti reči o institucijama i njihovoj društvenoj funkciji nakon pojave novih tehnologija. Ranije smo videli da je smisao institucija bio u tome da odgovore zahtevima disciplinarnog društva. Institucije su zatvoreni prostori unutar kojih se proizvode modeli subjektivacije: radnik, vojnik, zatvoretnik, bolesnik itd. Unutar građanskog društva XIX veka formiraju se i posebno kulturne institucije: pozorišta, muzičke dvorane, muzeji, biblioteke itd. O kulturnim institucijama smo govorili i kao o arhivama, bilo da se u njima proizvode, pothranjuju i čuvaju iskazi. Cilj kulturnih institucija je bio u tome da se intelektualna aktivnost stavi pod ingerenciju države i da se na taj način pripitomi njen revolucionarni potencijal. Kulturne institucije su imale smisla samo ukoliko su proizvodile nacionalne simbole i tako obrazovale oficijalnu ideologiju XIX veka: nacionalizam. Sve se to menja s pojavom mas-medija koji su prvobitno imali cilj da obuzdaju masovne pokrete (radnički i feministički pokret). Videli smo na koji način su žuta štampa, sport, radio i film organizovali radnički pokret u velika nacionalna tela: fordizma, fašizma, staljinizma itd. Smisao kulturnih institucija se u ovom periodu nije promenio, a one su i dalje proizvodile oficijalnu ideologiju, bilo da je u pitanju sloboda pojedinca (fordizam), čistota rase i kult vođe (fašizam) ili marksizam-lenjinizam (staljinizam). S pojavom novih društvenih pokreta (studentski i manjinski pokret) sve su izraženiji zahtevi da se kulturne institucije liberalizuju i modernizuju, a nasuprot njima obrazuju se i alternativni prostori (studentske organizacije, pankerska i anarhistička udruženja, nevladine organizacije itd.). Sve to će izazvati transformaciju fordizma u postfordizam, gde će uloga države biti minimalna, a javna ulaganja će težiti da se usaglase s tržišnim zakonitostima. Deregulacija će biti očigledna na svakom koraku – od države se očekuje da se ravna prema tržišnim principima – a tamo gde to nije moguće do kraja provesti, kao što su institucije zatvorenog tipa (zatvori, bolnice, škole itd.), obrazuju se javno-privatna partnerstva. Prve na udaru su bile kulturne institucije i od njih se sada zahteva da se rukovode tržišnim principima – što znači da je za njihov opstanak neophodno da imaju stalne izvore prihoda – zbog čega će cene školarina značajno porasti, budući da će obrazovanje biti jedan od sektora koje će ove promene najdublje pogoditi. Kako se permanentno smanjuju troškovi države tako se sada teret održavanja javnih institucija prebacuje na pleća lokalne samouprave od koje se očekuje da stvori nove izvore prihoda, a što često podrazumeva davanje u zakup javnog zemljišta, uvođenje brojnih javnih taksi, vođenje urbanističke politike na štetu svojih građana (uništavanje zelenih površina radi izgradnje parking mesta, podizanje cena nekretnina itd.), sklapanje javno-privatnog partnerstva i dr. (Harvi 2013). Budući da se iz njega sve više izmešta proizvodnja – koja se ionako automatizuje, što znači da zahteva mnogo manji udeo ljudske radne snage – grad postaje poprište urbanističkih i finansijskih špekulacija, tako da se urbanistička slika grada iz dana u dan prilagođava interesima kapitala, dok na njegovim obodima egzistiraju ruinizirana područja i čija cena permanentno opada sve do trenutka dok ih preduzetnički duh ponovo ne stavi u upotrebu (džentrifikacija). Tako grad postaje poprište ukrštanja različitih sila, od kojih su najjače one koje teže da ga u potpunosti privatizuju tako da on funkcioniše kao prazan model, odnosno, reprezentacija kapitala i da kao uzor upravljanja može da služi drugima, kao što je to slučaj s Njujorkom, a da istovremeno bude ispražnjen od života i ljudi. To znači da gradovi danas postaju sve više turistički objekti, dok je ulogu kulturnih insitucija ovde moguće prepoznati još kao funkciju praznih modela i istorijskih spomenika. Kulturne institucije tako figuriraju kao reprezentanti kapitala, kao modeli unutar drugih modela, dok ispražnjeni od ljudi i života gradovi nisu više ništa drugo do sedimentirana iskustva, iskustva pretvorena u modele, budući da jedino tako mogu biti interesatni za sticanje profita. Onog trenutka kada se ideološka funkcija kulturnih institucija izgubila, grad je poprimio izgled ratnog stanja. Kontrola populacije se više ne odvija u insitucijama nego u vaninstitucionalnom prostoru koji postaje poprište konstantnog rata. Sukobi se vode unutar mikroserija (navijačkih, gangsterskih, terorističkih grupa itd.), a novi oblici suverenosti sada dobijaju konture ratnih mašina. Na taj način grad postaje mesto permanentnog nasilja, a trgovina narkoticima igra značajnu ulogu u ekonomiji savremenog grada. Kada je u pitanju trgovina narkoticima treba reći da je u tome ključno ulogu imala hipi generacija. Sredinom šezdesetih godina ulice San Fransiska su bile prepune mladih hipika, a glavno mesto okupljanja bila je raskrsnica ulica Hejt i Ešberi, zbog čega je ovo mesto prozvano Hejt-Ešberi (Sen-Žan-Polen 1999). To je bila esid generacija i ona je sazrevala na mitovima Oldosa Hakslija (1894–1963) i Timotija Lirija (1920–1996), a od droge se očekivalo da otvori nova "vrata percepcije" (Haksli 2006). U jedom pogledu droga i jeste menjala percepciju hipi generacije, naročito ako se uzme u obzir da je kontrakultura značajno uticala na opadanje podrške militatnom fordizmu (protest protiv Rata u Vijetnamu i borba za ljudska prava). Ali, kontrakultura nije uspela ništa više nego da individulni konzumerizam (makrobiotička ishrana, droga, joga, budizam itd.) suprotstavi kolektivnom konzumerizmu (kupovina tehničkih uređaja, industrijskih proizvoda itd.). A upravo to je dovelo do transformacije fordizma u postfordizam, o čemu je naravno bilo dovoljno reči u ovoj knjizi. Naravno da to i ovog puta nije bilo moguće provesti u praksi bez podrške države. Kao što je urbanoj gerili država suprotstavila mikroterorizam tako je sada – protiv kontrakulture – pooštrila kazne za upotrebu i trgovinu narkoticima. "Rat protiv droge" američka vlada je započela pod Niksonovim mandatom (1969–1974) – Nikson je bio prvi američki predsednik koji je zvanično upotrebio ovu sintagmu – a glavni cilj je bio u potpunosti uništiti trgovinu narkoticima. Mehanizmi koji su korišćeni protiv trgovine narkotika predviđali su pooštrene zatvorske kazne za korisnike i dilere, a što je uticalo na to da se prošire ovlašćenja policije, zbog čega su vlasti često kritikovane od strane liberala i levičara. Tako je država postepeno kriminalizovala kontrakulturu dok je, istovremeno, od trgovine narkoticima napravila unosan biznis, budući da su se trgovački rizici uvećali a cena robe skočila. Sve to je podsećalo na doba prohibicije (1919–1933) samo što je ovog puta umesto alkohola droga zauzela ulogu "zabranjenog predmeta želja" (Brekers 2011, 39 i dalje). "Rat protiv droge" ne samo da nije dao rezultate nego je proizveo i brojne zloupotrebe državnih organa, budući da je vlast policiji dodelila široka ovlašćenja. Automatizacija proizvodnje, u kombinaciji s politikom preseljenja fabrika i deindustrijalizacijom, za kratko vreme su gradove pretvorile u rizična područja za život, u kojima je nasilje u stalnom porastu, a trgovina narkoticima jedan od unosnijih poslova i to naročito ako se uzme u obzir da su od početka 1980-ih stupile na snagu neoliberalne mere štednje Reganove administracije (1981–1989). To je uticalo na permanentno uskaćivanje finansijske podrške ratu protiv droge, a što je na kraju dovelo do afere kreka koja je izbila u siromašnim kvartovima tokom 1980-ih godina. Naravno, ovde nije reč ni o kakvoj teoriji zavere nego o krizi kapitalizma u najopštijem smislu reči, ali generalno i krizi (nacionalne) države i to posebno nakon otvaranja granica i uvođenja slobodne (bescarinske) zone, što je u Zapadnoj Evropi bila praksa nakon pada Istočnog bloka. Kao u helenističko ili rimsko doba tako i danas veliki gradovi igraju sve značajniju ulogu kao mesta koncentracije ljudi i kapitala, postajući tačke ukrštanja različitih tokova (fiskalni i monetarni fluksevi, fluksevi rada i kapitala, fluksevi droge i novca itd.). To je dovelo do toga da se značaj politike izgubio u korist veštine upravljanja dok se disciplina sada – iz institucionalnog prostora – seli u vaninstitucionalna područja i to tako što postaje sastavni deo militantnih formacija (gangsterskih, navijačkih, terorističkih skupova itd.) (Markovac 2014). To je razlog zašto suverenost i dalje čini sastavni deo kapitalističkog tela, ona se iznova proizvodi u obliku ratnih mašina i to bilo da obrazuje male serije (gangsterskog, navijačkog i terorističkog tipa), bilo da predstavlja oblike državnog ilegitivizma (korupcija i nasilje državnih struktura su takođe kanali kroz koje se krijumčare ljudi, oružje, narkotici, retke vrste itd.) (Gleni 2013). Prema tome, postoje otvorene ratne zone (Afrika, Bliski istok itd.) i ratovi malih razmera (s visokim procentom civilnih žrtava), dok na periferiji kapitala (Južna Amerika, jugoistočna Evropa, Mala Azija itd.) bujaju prikriveni ratni sukobi (gangsterskerske, navijačke i terorističke grupacije). Ali, generalno gledano, više ne postoje osigurana područja od rizika bilo koje vrste (Bek 2001), niti je moguće savremeni nomadski kapitalizam zamisliti drugačije nego kao permanentno vanredno stanje (Agamben 2006). Savremeni svet nije daleko od toga da se shvati kao jedna globalna imperija (Hard i Negri 2005), pri čemu više ne postoji nikakva dominantna imperijalna sila – kao što je to bio slučaj Velike Britanije u devetnaestom veku – ali zasigurno je da postoji nekoliko blokova oko kojih se koncentriše svetska dominacija. Najdominantniji blok čine: Izrael, Japan, SAD i Evropska unija, zatim slede Ruska federacija i Kina, potom dolaze Arapske zemlje itd. Ali bez obzira kojem bloku da dodelimo ulogu "svetskog policajca" uvek treba imati u vidu da su njihovi savezi promenjivi i da se nalaze u konstantnom kretanju. Smisao nomadskog kapitalizma danas i jeste u tome da se politika više ne organizuje oko dva bloka nego oko više njih, a čiji krajnji cilj nije potpuna dominacija jednog bloka – kao što je upitno da li je Hladni rat imao za cilj pobedu jedne strane – nego održavanje jednog stanja nesigurnost (vanrednog stanja) unutag koga najviše profitiraju špekulanti raznih vrsta, bez obzira s koje strane sveta da dolaze. Nesumljivo je da današnji svet tek čekaju velike i značajne promene. Sadašnje stanje ne samo da je neodrživo na duži rok – kriza kapitalizma, pa bila ona i strukturalna, ne može da traje večno – nego preti da u potpunosti uništi život na zemlji. Kapitalizam nije više opasnost samo za jednu klasu – on postaje globalni problem – naročito ako se pojavljuje u obliku multinacionalnih korporacija koje koriste povoljne tržišne okvire (dobru infrastrukturu, prirodne resurse, jeftinu radnu snagu, blaže ekološko zakonodavstvo itd.) da bi ostvarile veći profit i to po cenu da unište prirodno okruženje. Multinacionalne organizacije i same jesu jedna ratna mašina i one se ponašaju kao bande skakavaca koje se sele s jednog na drugi kraj sveta, ostavljajući iza sebe ne samo devastirano prirodno okruženje nego i potpuni slom ekosistema. Dakle, više uopšte nije reč o tome da se napravi neki blok protiv kapitalizma, nego blok protiv smrti i to u korist života. To je razlog zašto se tanatopolitici mora suprotstaviti nova biopolitika. Videli smo ranije da je smrt sastavni deo života i da iskustva znače permanentno prolaženje kroz niz malih smrti. Stoga je prava opoziciji ona koja postoji između iskustva i modela. Iskustva su uvek revolucionarna, ona menjaju nas i druge i zbog toga jedino ona mogu da nas izvedu iz ćorsokaka u koji nas je doveo savremeni nomadski kapitalizam. Stvar je u tome da kapital shvatimo kao jednog velikog parazita, koji neprestano isisava naše snage i mogućnosti sve do trenutka dok ne postanemo potpuno neupotrebljivi i kada nas odbacuje da bi naselio drugog domaćina. Logika kapitalizma je parazitska logika i ona je utoliko virulentnija ukoliko je u stanju da iznova menja vlastiti DNK i to sve dotle dok može da zadovolji sopstvene kapacitete i mogućnosti. To je razlog zašto je logika kapitalizma istovremeno logika užitka dovedenog do svoje krajnosti, a cilj užitka i jeste u tome da na kraju poništi sebe samog. Razlog zašto kapitalizam beskonačno obnavlja nagonsku strukturu jeste i taj što on i sam funkcioniše na nivou nagona, on proždire beskonačno stvari i ljude sve do tačke dok ne počne da proždire sebe samog. U Marksovo vreme pad profitne stope je bio drugo ime za to, ali je danas kapitalizam zaista postao zavistan od fizičkih stvari (prirodnih resursa) tako da poređenje s parazitom i nije samo puka metafora. Poznato je da je još Roza Luksemburg tvrdila da kapitalizam može da opstane samo kao društveni sistem koji pemanentno uništava predkapitalističke načine proizvodnje (Luksemburg 1955), a sada vidimo da su njegove granice zapravo granice samog života. Nove tehnologije su možda uspele da ponište fizičku smrt, budući da je telo danas moguće beskonačno dugo održavati na aparatima, ali to ne znači da je umirenje kao proces za čoveka izgubio smisao. Zapravo, to fiktivno poništenje fizičke smrti nije ništa drugo nego način da se smrt ponovo proizvede u živom telu, odnosno, da se smrt održava kao život. Zbog toga je tanatologija duboko ukorenjena u strukturi savremenog kapitalizma i jedini način da se protiv nje borimo jeste da iznova afirmišemo život na hiljadu načina, a to drugim rečima znači i stvarati iskustva. Ovde život ne znači samo fizičku egzistenciju nego i ono što je u stanju da menja nas i druge, a to nešto možda stvarno nikada ne umire jer konstantno u sebi iskušava stotinu malih smrti. Zbog toga je hrišćanstvo bilo u dubokoj zabludi da postoji život posle smrti – ne samo da to nije tačno nego u strogom mislu ne postoji smrt kao takva, tj. kao neka velika smrt s kojom prestaju vitalni kapaciteti – ono što jedino postoji jeste umiranje na hiljadu načina, a ono nije ništa drugo nego agonija, borba sa samim sobom da se iznova rodimo drugačiji. Ono što mi nazivamo iskustvom jeste upravo taj prolaz kroz smrt koji menja nas i našu okolinu. To je razlog zašto su istinske revolucije uvek iskustva i zašto su iskustva moguća samo kao revolucionarna. Sasvim drugačije stvari stoje s modelima, modeli se služe iskustvima da bi održali u životu postojeće telo, a sudbina tela i jeste u tome da ono bude razbijeno na hiljade načina, na hiljade malih mašina-proteza koje su u stanju da obrazuju beskonačno mnogo mašinskih spojeva. Granice kapitalizma jesu upravo granice tela, a ono što počinje s druge strane jesu beskonačni mašinski spojevi, jesu iskustva. Ne samo da se čovek više ne može razlikovati od mašine nego on izvorno i jeste mašina i to ne bilo kakva mašine nego mašina-proteza, tj. mašina koja iznova produžava i razbija svoje telo na hiljadu novih mašinskih spojeva. Ono što kapitalizam ne može da uključi u sebe jeste ta raznovrsnost koja izbija iz mašinske proizvodnje, jeste ta mnoštvenost koja razbija svoje i tuđe telo na hiljadu delova i hiljadu hiljada mašina-proteza. Zato je sada potrebno odgovoriti na pitanje: kako stoje stvari s kulturnim institucijama u eri neoliberalizma? Kulturne institucije više ne predstavljaju osigurana i izolovana područja od tržišnih zakona – što je bio slučaj od početka XIX veka i sve do kraja Drugog svetskog rata – nego i same podležu logici tržišta. To znači da sve ono što nije u stanju da donese profit – makar samo kao turistička atrakcija – se reorganizuje i prilagođava tržišnim principima ili se naprosto ukida. Nove tehnologije su danas omogućile da se arhivi digitalizuju, prebace u elektronski oblik i postave na internet mrežu, što u mnogome olakšava pristup arhivama, dokumentaciji, knjigama, filmovima itd, i uvećava broj korisnika, a što najviše pogoduje velikim bibliotekama za čijim će fondovima iz dana u dan rasti interesovanje, dok će male arhive postepeno nestajati. Kompjuterizacija je u mnogome uticala na smanjenje broja zaposlenih u upravnim poslovima, pojednostavila je proceduru izdavanja ličnih isprava i omogućila je efikasniju kontrolu državnih organa. Sve to je dovelo do krize humanistike – za čijom delatnošću iz dana u dan prestaje potreba – budući da se sada tehnike kontrole stanovništva sve više poveravaju informatičkim mašinama (digitalne kamere i video-nadzor) ili se proteruju u vaninstitucionalno područje (gangsterske, terorističke, navijačke grupe itd.). Veza između nauke i kapitala najviše dolazi do izražaja u tehničkim naukama – čiji napredak je evidentan svakim danom – a naučne institucije (univerziteti i instituti) danas nisu ništa drugo nego produžena ruka kapitala, budući da one permanentno učestvuju u projektima koje multinacionalnim korporacijama donose veliki profit (Kastels 2000). Postavlja se pitanje koja je svrha znanja u doba novih tehnologija? Tokom devetnaestog veka vladao je prosvetiteljski i humanistički koncept obrazovanja – koji je vodio poreklo još od renesanse – a to je da obrazovanje treba da služi narmalnom razvoju celokupne ličnosti (Doren 2005). Nasuprot ovog humanističkog koncepta razvija se i tehnički koncept znanja – koji vuče poreklo iz tehničkih nauka – a koji pretpostavlja sticanje određenih znanja i veština za obavljanje određenih društvenih delatnosti (specijalistički tip obrazovanja). Ovaj specijalistički tip je u doba renesanse bio vezan za zanate, ali je ubrzo s razvojem industrije on postao dominantan oblik podučavanja u tehničkim školama. Intenzivnim razvojem nauke i tehnike potreba za tehničarima je bila u konstantnom porastu tako da je tehničko znanje dominiralo nad humanistikom. Pojava fordizma je dodatno uticala na specijalizaciju proizvodnje, a od radnika se zahtevalo da poseduje razvijene psihofizičke sposobnosti, dok je stručnost bila u drugom planu (Markovac 2014). Razvoj kibernetike, informatike i teorije sistema doveo je, nakon Drugog svetskog rata, do automatizacije proizvodnje i to je ponovo učinilo suvišnim onu vrstu radnika koju je fordizam uposlio za pokretnom trakom. I dok je fordizam uvodio masovnu proizvodnju – to je bila odlika velikih skupova između dva svetska rata – dotle je tojotizam radnika podredio mašini, a radnik sada još samo nadgleda proces proizvodnje i opslužuje mašine (Šingo 1995). Pojava novih tehnologija tokom devedesetih godina u mnogome je uticala na rad u kancelariji, koji postaje efikasniji i ekonomičniji uz pomoć kompjutera, mobilnih telefona i interneta, a istovremeno smanjuje troškove i omogućava rad kod kuće. To je u značajnoj meri uticalo na smanjenje broja zaposlednih, a klase belih okovratnika – kako ih je svojevremeno Mils nazvao – postepeno odlaze u istoriju, dok na njihovo mesto stupaju agencije specijalizovane za obavljanje usluga iz domena kancelarijskog poslovanja. Prvi talas automatizacije je zadesio proizvodnju tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, ali treba očekivati da će u drugom talasu (nakon dvehiljadite i kasnije) razvoj novih tehnologija dovesti i do viška zaposlednih u uslužnim delatnostima. Drugi talas u mnogome pogađa i kulturne institucije koje se iz javnog domena izmeštaju u privatni prostor, bivajući deo nevladinog sektora, a čime postaju permanentno zavisne od privatnih donacija. Ali, istine radi, treba reći da su nevladine organizacije prvenstveno nastale kao deo alternativnog prostora koji je imao za cilj liberalizaciju i modernizaciju institucija, ali je kasnije sve više služio i u svrhu izmeštanja institucija i to posebno u onim slučajevima gde se pokazalo da kapital i nema naročitu potrebu za njima (Markovac 2015). Uspon novih tehnologija i automatizacija proizvodnje doveli su do ekonomske krize i na selu. Nepovoljni međunarodni trgovinski ugovori – jedan od takvih je bio NAFTA sporazum koji je sklopljen između SAD i Meksika (Harvi 2012, 133) – u kombinaciji s visokosubvencionisanom poljoprivrednom proizvodnjom, dovode do permanentnog opadanja cena poljoprivrednih proizvoda, što vodi ukrupnjavanju zemljišnog poseda i dominaciji velikog gazdinstva. Ulazak stranih korporacija i privatizacija javnog zemljišta u Meksiku su imali pogubne posledice po mala i srednja gazdinstva koja nisu mogla da konkurišu bogatim farmerima i stranim korporacijama, koji su iz godine u godinu snižavali cenu poljoprivrednih proizvoda i na taj način postepeno oterali ljude sa zemlje. Demografska kriza je bila utoliko ozbiljnija što su meksički gradovi bili prenaseljeni tako da seosko stanovništvo nije imalo gde da ode, a što je dovelo do toga da se nasuprot gradskom proizvede i seoski lumpenproleterijat (nepotrebna radna snaga). Takvo stanje stvari je kulminiralo ustankom zapatista u Čijapasu 1994. godine, kojem su se pridružili mnogi obespravljeni seljaci (Ibid., 135). Ovo je samo jedan od primera koji pokazuje u kom smeru je krenuo savremeni nomadski kapitalizam. Radi se o tome da kapitalizam danas koristi sve raspoložive snage kako bi uvećao višak vrednosti – a ono što ostaje iza njega jeste devastirano prirodno okruženje i pustoš propadanja. To je razlog zašto mi danas svi živimo u permanentnom stanju neizvesnosti i nekom stanju poluživota (Dik 2008). U znamenitom naučnofantastičnom ostvarenju Ubik (1969) Filip K. Dik (1938–1982) je stanje poluživota predstavio kao stanje svesti nakon postepenog odumiranja telesnih funkcija u procesu veštačke hibernacije. Predstave koje proizvodimo u poluživotu slične su onima u budnom stanju, ali je razlika u tome što su ovde one češće podložne deformacijama (halucinacije) i regresijama različitog tipa, a koje nastaju kao posledica telesne slabosti. U trenutku regresije svest proživljava stanje izobličene realnosti koju prati permanentni proces slabljenja vitalnih funkcija i opadanje snage organizma u celini. Regresija je proces intenzivnog starenja koje izaziva povratak u neki period iz prošlosti same ličnosti ili ličnosti s kojom se u poluživotu deli prostorija, a što među njima izaziva neki oblik psiho-somatske interferencije. Poenta je u tome da u odnosu na sadašnji trenutak regresija predstavlja povratak na niži stupanj tehničkog i tehnološkog razvoja, a upravo to je ono što se nama danas dešava u doba nomadskog kapitalizma. Devastirano prirodno okruženje i deindustrijalizacija idu u korak s reindustrijalizacijom, prestrukturiranjem preduzeća i upotrebom novih tehnologija u svim domenima ljudskog stvaralaštva. Izmeštanje kulturnih institucija u vaninstitucionalne prostore (nevladine organizacije) prati komercijalizacija kulturnog prostora i privatizacija javnog dobra kroz projekte javno-privatnog partnerstva. Obespravljivanje radnika ide paralelno s učestalim osiromašivanjem seljaka i njihovim proterivajem sa zemljišta – a što je u interesu krupnog kapitala (bogatih farmera i multinacionalnih korporacija). Arhitektonika grada u mnogome zavisi od poslovnog ambijenta koji se kreira s ciljem da se privuče što veći broj investicija u domenu proizvodnje, infrastrukture, finansija, modernih tehnologija itd. Na taj način gradovi konkurišu jedni drugima postajući središta fiskalnih, finansijskih i urbanističkih špekulacija. Komercijalizacija i privatizacija javnog prostora ide uporedo s usponom krupnog kapitala u poljoprivredi, u finansijskom sektoru i u domenu novih tehnologija (informacije i telekomunicije). Paralelno s tim jačaju snage suverenosti koje disciplinuju gradski lumpenproleterijat (nepotrebnu radnu snagu) u vaninstitucionalnom domenu, stvarajući prostor permanentnog vanrednog stanja (gangsterski, teroristički i navijački skupovi itd.). Dakako, u pitanju je kriza neviđenih razmera koja sve više podseća na doba Rimskom carstva. Gomilanje nepotrebne radne snage, eksternog i internog proleterijata (kako je to svojevremeno Tojnbi nazvao), može da ima nesagledive posledice za opstanak kapitalizma u celini. Pravo je pitanje naravno mogu li se ratne mašine – stvorene na periferiji kapitala – osloboti suicidnih tendencija? Naravno, podrazumeva se da sve dok su deo kapitalističkog tela mašine-proteze će delovati u skladu s logikom profita, čak i ako to vodi njihovom (samo)uništenju. Mi ne znamo šta nas čeka u budućnosti i zadatak ove knjige uopšte nije u tome da odgovori na to pitanje. Ono što smo želeli ovde da napravimo jeste da na osnovu znakova i tragova sledimo linije koje će nas odvesti u nešto "drugo". To "drugo" ne znamo da li je bolje ili gore od postojećeg, ali zasigurno je drugačije. Na kraju krajeva, mi se i dalje trudimo da budemo putnici u doba kada se rastojanja između mesta smanjuju neverovatnom brzinom. S tom nadom je pisana ova knjiga, ali i s ciljem da se ovo nepodnošljivo stanje propadanja jednom okonča. Kasno je danas za pogovore. Predgovore ne trebaju ljudi koji neopisivom silinom jure u nepoznato. Da li se nalazimo u kolima koja ubzavaju uprkos činjenici što znamo da nam uređaji za kočenje i nisu u ispravnom stanju? Mi to ne znamo. Ili bar ne možemo to sa sigurnošću reći. To deluje ohrabrujuće. Možda još ima vremena da se promeni kurs? Na kraju krajeva, nemamo šta izgubiti. Možda je vreme da se počnemo kladiti? – poput Paskala – samo što će ovog puta ulozi biti malo drugačiji. Bez obzira da li nas s ove ili one strane čekao neki dobri Bog uvek treba uzeti u obzir jednu cinjenicu: ako sad izgubimo, gubimo zauvek i više nam niko ne može pomoći. Prosto, neće više nikog biti da to učini.