Prošlo je još jedno leto za nama. Doduše još formalno je na snazi, deli ga nekoliko dana, ali nećemo biti formalisti. Mnogi od nas su bili na odmoru, bilo da su odlazili na letovanje, bilo da su uživali u hladu, ili hladu klime, što je gotovo ista stvar. U međuvremenu je počela nova sezona Premijer lige, a aktuelno je i Svetsko prvenstvo u košarci. Tako su prazan prosto politike ispunile kao i uvek čarke na nacionalnoj osnovi nama najbližih suseda, Hrvata i Albanaca, što je sve u jeku političke kampanje koja se sprema kako kod nas tako i u regionu. Ali ne bih sad o politici. Posebno ne o dnevnoj politici koja je kod nas odavno na stenbaju, gotovo nulti stepen politike. U engleskoj su i dalje čarke oko Bregzita, čak najava novih izbora, koji se u Italiji ipak nisu desili iako je desnica bila njihov glavni inicijator, dok u Brazilu gore prašume Amazona, a zabrinuta Evopa šalje utešne svote novca kako bi očuvala „pluća naše planete“ kao i poslednje ostatke nekakve autohtone plemenske kulture, koju i levica svesrdno brani od propadanja, zaboravljajući da je upravo usponu Zapada, a samim tim i dominaciji evropske kutlure planetom, prethodila velika pošumljavanja (koja su šume pretvarala u obradiva zemljišta koja su potom otimali od seljaka, pretvarajući ih u skitnice i beskućnike, a kasnije, razvojem industrijalizacije i u manuelne radnike) kao i uništvanja autohtonih plemenskih kultura u novom svetu (Latinskoj, Centralnoj i Severnoj Americi). Pri čemu, naravno, nije sasvim lako razlučiti o čemu se tu zaista radi, možda i nije reč o nekakvom licemerju evropskih naslednika, koji odbijaju da greške svojih predaka isprava tako što će dozvoliti nekakvu iole egalitarnu podelu svetkog bogatstva kao i prirodnih resursa i rezervi, umesto što morališu drugima, svesni valjda grešaka svojih predaka, ali ne i vlastitog konfora koji ih deli od čitavog jednog sveta bede koji vlada Afrikom, Azijom, Latinskom Amerikom itd. Sa druge strane, desnicarske snage koriste političku manipulaciju kako bi uslovljali upravljačku elitu Evrope i Sveta, bilo da se radi o požarima u Amazoniji, pregovorima oko Bregzita, interesima nacionalnih naftnih korporacija (Rusija) ili vojnim magnatima (SAD). Ali na stranu sa politikom, bilo je i nekih vedrih tema ovog leta. Osim što se nije desio ni jedan značajan fudbalski transfer koji smo potajno očekivali krajem avgusta, kad već premier liga nije donela ništa novo i dalje su Siti i Liverpul dva najozbiljnija konkurenta za titulu, pri čemu je Liverpulu ove godine uzeti titulu imperatin broj jedan kao i Sitiju osvojiti ligu šampiona, povrede Mesija i skrajnutost Ronalda i Neimara su doprinele tome da i fudbal zapadne u nekakvu zabokrečinu, nije bilo ni nekakvih značajnih lomovana na kulturnom i umetničkom planu. Tarantino je napravio nekakvu remiscenciju istorije Holivuda, u nekakvom maniru pastiš parodije – što je svakako vrhunac njegovog stvaračkog domenta – pri čemu ne mislim na film (nisam još stigao da ga pogledam) nego na sam stil, bar što se tiče filmske kritike – ili onog dela koji je uspeo da film odgleda do kraja. To ti je prokletstvo kad o kulturi izveštavaš iz trećeg sveta. Kao glavno označeno svih događaja kao katastrofa treći svet je i sam počeo pomalo da izveštava na način centra koji piše o svojoj periferiji. Jer po pitanju centra uvek je bitno da su katastrofe negde na periferiji, i da se one uvek dešavaju drugima, ne nama. Naravno, društvo rizika, kako ga je svojevremeno Bek nazvao, ima tu prednost da samu katastrofu prenosi u središte centra, tako da se i sam odnos periferije-centra pomalo gubi. To se dešava sa terorističkim napadima, ekološkom zagađenošću, upotrebom GMO hrane itd. No i dalje je to pitanje osiguranja od rizika i onih koji rizike preuzimaju na sopstvenu odgovornost, jer i nemaju drugog izbora. U svetu alternativa i dalje je kapitalizam jedina alternativa i to je razlog zašto je možda neizbežna katastrofa. Ili se ona već desila, kako na periferiji, tako i u centru kapitala. Ali o tome ćemo nekom drugom prilikom. Ne bih ovako rano da budim velikog brata. Tek smo krenuli sa pisanje: pisaćemo se još.
Reč iskupljenje često ima moralnu konotaciju. Međutim, ako pogledamo u rečnik tu ćemo pronaći raznovrsna značenja: spasiti se, odbraniti se, izbaviti se, osloboditi se, opravdati se, popraviti, okajati, ublažiti, dobiti oprost, fig. oprati se...I samo površnim pogledom možemo zaključiti da ovde moralna konotacije nije dominantna. Moralna konotacija je naročito povezana sa religijom i to posebno hrišćansvom, a gde ovu reč srećemo u smislu okajati grehe ili dobiti oprost. Ali u kom smislu iskupljenje i oslobađanje, odnosno, izbavljenje idu skupa? Čak rano hrišćansko tumačenje ove reči polazi od predstave oslobađanja i izbavljenja. Ovde se oslobađanje tumači kao vid „slobode od okova“ i to u smislu oslobađanja od ropstva. Dakle, čak veza između slobode i ropstva, još u ovom ranom hrišćanskom tumačenju ostaje dosta jaka, iako se u sledećem koraku oslobađanje povezuje sa spasenjem. To znači da osloboditi se (okova) istovremeno znači i spasenje (duše). Gnosticizam takođe povezuje ove dve reč
Коментари
Постави коментар