O ŠABLONIMA U DOMAĆIM SERIJAMA

Uobičajeno je da se o šablonima misli kao o nekakvim prevaziđenim stvaralačkim formama. To ne mora uvek biti slučaj naročito kada su u pitanju film i televizija. Na filmu i televiziji sabloni stvaraju posebnu izražajnu formu tzv. filmski i televizijski jezik. Ne samo da govore u slikama šabloni ovde stvaraju izvesna značenja koja mogu postati predmet vrednosnog procenjivanja, kao i stvaranja novih vrednosti (ideološka funkcija televizije, filma). Upravo to je ono što nas ovde i zanima, kada su u pitanju nekakve domaće serije tj. serije vezane za nekakvu postjugoslovensku produkciju, šta god to značilo. Dakle u ovom tekstu bavićemo se sablonima domaćih serija i njihovom ideološkom upotrebom. Ono što nazivamo postjugoslovenska produkcija javlja se u periodu raspada jugoslovenske države i kasnije i povezano je za sve većim uticajem stranih produkcija na nacionalne kinematografije u regionu. Samim tim to znači da se dobrim delom i filmska slika gradi preuzimanjem šablona od stranih produkcija. Najdominantniju ulogu i ovde ima postmoderni Holivud, pri čemu naravno, kod nas su prilike dosta složenije, iako koristi jeftine lokacije za snimanje filmova, Holivud i dalje okleva kada je u pitanju produkcijska priča, budući da je reč o jednom prilično ograničenom filmskom tržištu, za razliku od filmova koji učestvuju na svetskom tržištu (dobar primer su studiji u Kini, Koreji, Novom Zelandu) i koji se, iako su deo naciolne produkcije, koriste globalnom deistributerskom mrežom potmodernog Holivuda. Utoliko sa nekakvim filmom-sveta još treba da sačekamo, iako postoje prilično jasne tendecije koje idu u tom pravcu (filmovi kao sto su Mali Budo, Jesen Samuraja itd.). Elem, ovom prilikom mi ćemo se orjentisati samo na serije, budući da ima već neko vreme da je televizijska produkcija (serijski program) kvalitetom nadjačala uticaj filma. Mi nećemo ovde govoriti o jednoj veoma interesantnoj temi – o uticaju stranih produkcija na domaću, kao i o potrebi lokalnih televizija da masovno uvoze skupu stranu produkciju, (u pitanju su hit serije: Prijatelji, Mućke, Seks i Grad, Istražitelji iz Majamija, Bekstvo iz zatvora, Igra prestola, Simsonovi, Saut Park, Porodičan čovek itd.) – nego će pre biti reči o ideološkim posledicama upotrebe klasičnih šablona. Npr. često se radnja serije odvija u nekakvom zajedničkom lokalu (što je nastalo po uzoru na Prijatelje ili Seranove ): reč je o brojnim serijama, manje ili više popularnim: Bitange i princeze, Zauvek susjedi, Lud, zbunjen, normalan, Ono kao ljubav, Lisice, Vratiće se rode, Sinđelići itd. Ovde se najčešće radi o nekakvoj srednjoj klasi, koja živi od nekakvog uslužnog biznisa, bilo da je u pitanju ugostiteljska delatnost (rad u kafiću) ili advokatska, glumačka ili lekarska delatnost, dok se ređe radi i o sitnim kriminalcima, probisvetima, malograđanštini raznih vrsta itd. U žiži interesovanja je često nesređeni ljubavni život i to kao proizvod nekakvog čistog hira, dok su materijalne okolnosti u drugom planu. Dakle, uglavnom se radi o serijama koje su nastale po uzoru na Seks i grad, a to su: Ono kao ljubav, Lisice, Na terapiji, Andrija i Anđelka, Žene sa Dedinja itd. Radi se o nekakvoj urbanoj srednjoj klasi koja se dvoumi oko pitanja izbora idealnog bračnog partnera, bračnih preljuba, raznolikih seksualnih odnosa i drugačijih seksualnih orjentacija itd. Često se predstavlja muškarac u krizi srednjih godina, kao i žena u klimaksu, ali i mladi ljudi koji lutaju u seksualnom izboru ili pri seksualnoj orjentaciji. Sve to na kraju pravi komičnu scenu – u maniru klasičnog sitkoma – bilo da stavovi likova odstupaju od nekakvog porodičnog idela gledalaca (Andrija i Anđelka, Lud, zbunjen, normalan itd.) bilo da porodičnu idilu kvari nekakav spoljašnji faktor (Sinđelići, Ono kao ljubav itd.). Centalno mesto oko koga se vrti komična situacija jeste problem seksualne orjentacije i prihvaćenog porodičnog ideala, koji u toj tranziciji od tradicionalne ka modernoj porodici često dobija komično-parodičnu formu. To je razlog zašto domaće serije sve više zauzimaju nekakvu središnju liniju između sitkoma i ljubavne sapunice. Dakako reč je o sledećim serijama: Istine i laži, Žene sa Dedinja, Na terapiji, Lisice itd. Reč je uvek o nekakvom otuđenom pojedincu koji rešenje svojih problema traži u razgovoru sa psihologom (Na terapiji, Andrija i Anđelka, Ono kao ljubav itd.), a primetan je i uticaj njuejdža. Taj tipičan nestana tradicionalne porodice danas se može sagledati i u sve većoj dominaciji rijaliti-šoua, gde otuđeni pojedina upravo kroz rijaliti dopunjava nedostatak tih tradicionalnih veza, naročito kada su u pitanju porodične svađe, čiji nedostatak sada popunjavaju rijaliti-sukobi. Otuda ljudi u rijalitima pronalaze zamenu za nedostatak tradicionalne porodice, budući da rijaliti-sukob nadomešta tradicionalnu porodičnu svađu i na taj način popunjava prazan prostor koji ostavlja savremeno društvo upravo odsustvom prisnih i porodičnih veza. Osim toga, rijaliti-igrači su dovoljno vremena prisutni na televiziji da gledaoci mogu da steknu nekakav osećaj bliskosti sa učesnicima i tako popune rupu koja nedostaje u porodičnom životu. Sličnu funkciju imaju i serije koje se vraćaju nekakvom porodičnom obrascu (Na granici, Sinđelići, Vratiće se rode itd.), obnavljajući tradicionalne porodične sukobe. Ideološki momenat je ovde prilično jasan, stvarnost na koju ukazuje ove serije je neoliberalini kapitalizam, čiju bedu i posledice ne vidimo na ekranu, osim u nekom sporadičnom obliku, uglavnom je tu reč o nekakvoj urbanističkoj politici (Žigosani u reketu, Vratiće se rode) ili nasilnoj modernizaciji sela (Vratiće se rode). Ali stvarnost sela je danas daleko od nekakve idilične predstave preduzetnika u ovoj seriji, koji od kriminalaca postaju proizvođači i trgovci zdrave hrane u nekakvoj porodičnoj seoskoj atmosferi i to kao veleposedni, što u neku ruku i jeste savremena sudbina sela, ali su benefiti za celo društvo otuda mnogo manji nego što ih ova serija prikazuje (mnogo ozbiljniji socijalni problemi slede upravo otuda: veleposednici smanjuju cene poljoprivrednih proizvoda i tako taraju ljude u gradove – u kojima nema dovoljno infrastrukturalnih uslova za njihov opstanak). Radi se o tome da stvarnost u serijama uglavnom odgovara nekakvoj socijalnoj strukturi srednje klase i da se ona na taj način podsmeva sama sebi, slepa, kao i uvek što je bila, za probleme radničke klase i drugih potlačenih.