O TV SERIJAMA

Ponekad razmišljao o tome da, kada je televizija u pitanju, ipak tu postoje nekakve šeme i izbori, ono što se zove „politika firme“, što znači da neke televizije prosto poštuju programsku šemu u skladu sa nekakvim „medijskim profilom“ ili kako to već da se zove i odoka treba da znači nekakvu „medijsku prepoznatljivost“ a samim tim se cilja i na odabranu publiku. Jer televizije danas zavisi od gledanosti, a što znači da je televizijski biznis u potpunosti podređen nekakvom tržištu i njegovim zakonitostima, mada to i nema toliko veze sa zakonima tržišta koliko sa političkom korektnošću medija, odnosno, prostim računom koliko neko učestvuje u programu, gledanost je bitna jer prodaje reklame na televiziji, koje verovatno niko živi ne gleda od kada je izmišljen daljinski, ali to je prokletstvo televizije. Televizija živi od reklama, iako reklame niko živi ne gleda, ali je njima i dalje stalo da svoje proizvode predstave putem televizije, ili kako god. Ali dobro, ima i onih reklama koje podsvesno ulaze u uho i ali to ne znači da ću dići nekakav kredit u banci, zašta verovatno i nemam uslove ili da ću kupiti na popustu neki proizvod u Ideji ili nekom drugom velemarketu, ali na stranu sa tim, sistem radi kako radi, i sigurno je da televizija ništa ne čini slučajno. E baš toj nekakvoj medijskoj pravilnosti bih i da govorim večeras, koja se nekako i ponavalja, jer to je ranije bila definicija nauke ili onoga čime bi nauka trebala da se bavi. Mi, koji danas nemamo mesta na fakultetu, jer nismo dovoljno ozbiljni, bar možemo da sanjamo da je nekada nauka uzimala u obzir takve stvari kao sto su „pravilnosti u ponavljaju“ pa iz tih nekih starih dana, dok gledamo televiziju u dokolici, malo i reflektujemo vlastitu otuđenost, za koju mozda i nismo sami odgovorni, ali u to stvarno ne bih da ulazim, jer stvarno se nema vremena ni živaca. Elem, kažem, iako od toga ne želim da pravim nekakvu nauku, ali bih voleo da analizirim prisutvo nekih serija na izvesnim kanalima, što za mene znači i kreiranje nekakve medijske politike ili šta god to značilo. Na primer, postoje serije tipa: Seks i grad, Prijatelji, Štreberi, Dva ipo muškarca, Moderna porodica, Mornarički istražitelji, Istažitelji iz L.A., Simsonovi, Porodičan čovek itd. To su sve serije koje idu ili su išle na Foksu, o toj televiziji znamo da je globalni predstavnik jednog od najvećih medijskih preduzetnika, gospodina Murdoka i nekako i neguje taj stil velikog preduzetništva i rasterećenosti od muka običnog života, a pritom vodi računa o nekakvoj medijskoj transparentnosti, seksualnoj i rodnoj ravnopravnosti, ali se na kraju sve svodi na nekakvu razočaranost životom (ključni lik je neki alternativac, alkoholicar ili narkoman, na privremenom ili stalnom lečenju, ili homoseksualac itd.) Sa druge strane tu je isto tako moćni medijski mogul HBO, moguće da su i na njemu bile prisutne neke od ovih serija, ali on se proslavio serijama kao što su: Igra prestola, Žica, Porodica Soprano, Pravi detektiv, Tvin Piks, Fargo, Rim itd. Generalno teško je deliti serije i tv kanale, ali možemo komentarisati i Central komedi, koji su postali popularni po svojim crtanima: Veliki crtani brat, Saut Park, Ružni Amerikanci itd. Sve to čini nekakvu osnovu od koje se stvaraju i domaće serije, pa i tv programi kao politički projekti, mislim pre svega kao politika firme. Elem o čemu se radi. Nesumljivo da postoje popularne serije koje se koriste za nekakvo političku platformu, odnosno, za nekakvu poslovnu projekciju politike na delu, kada su domaći kanali u pitanju. U prvom smislu to bi se moglo odnositi na bivši B92, koji je gledao da prati svu tu pompu velikih serija koje se najčešće emituju na Foksu, poput: Seksa i grada, Dva ipo muškarca, Prijatelja, Štrebera, Saut parka i Sunđer Boba (sa Central Komedija) itd. Sa druge strane imali smo i RTS javni servis koji je favorizovao serije: Bekstvo iz zatvora, Iztraživači iz L. A., Mornarički istražitelji, Mesto zločina: Njujork, Istražitelji iz Majamija itd. Naravno, ni Pink nije zaostajao za svim tim popularnim serijama, svojevremeno se preplatio na Mućke i Šou Beni Hila, ali je kasnije reprizirao i Crnog Guju i neke druge engleske serije poput Alo, Alo itd. On je prikazivao serije poput Kalifornikacije, Gospodina robota, Bolje pozovi Saula itd. Naravno, tu je i Prva TV, na njoj su se ponavljale neke serije o kojima je već bilo reči, s obzirom da se i vlasnik televizije menjao pa je sa promenom vlasništva mogao malo i da miksa sa serijama, koje smo već gledali ali i zavoleli jer su postali klasika. Tu je naravno reč o nekim domaćim serijama ali i onima u regionu, poput: Lud, zbunjen, normalan, Bitange i princeze, Zauvek susedi, Granica itd. Sada se ponovo repriziraju serije poput Dosijea X, ali i idu neke nove serije poput Žigosanih u reketu ili Bese. Kada su u pitanju serije u regionu tu je zapravo RTS probio led sa serijom Lud, zbunjen, normalan, koja je postala izuzetno popularna, iako je nastala po uzoru na seriju Mućke, ali kombinuje i elemente domaćeg humora i generalno ima dosta asocijacija na probleme svakidašnjice, a u stvari je reč o klasičnom sitkomu... Isti autori su uradili jos nekoliko odličnih serija od kojih se izgleda najbolje pokazala ona Konak kod Hilmije, inače, parodija na Alo, Alo, ali istovremeno je reč o seriji koja je navodno snimana već u seriji Lud, zbunjen, normalan, samo je sada mnogo ekspliciranija i to na TV Nova S. Sto se ove televizije tiče ona je već izbacila serije blogbastere poput: Senke nad Balkanom, Ubice moga oca, Žigosani u reketu, Ujka – novi horizonti itd. Naravno, oni uvode i nove serije koje i nisu uvek interesantne, ali deluju široko popularne, mada ja više mislim da više definišu „politiku firme“ kanala o kome govorimo: reč je o serijama poput: Ljudi sa Menhetna, Narandžasta je nova crna, Dva lica pravde, Domovina, Kriminalistička priča, Sluga naroda itd. Ne kažem da ni RTS danas ne beži od nekih novih serija, one su uglavnom depresivne i prikazuje nekakvu pesimističku svakodnevnicu, što je generalno slučaj u Srbiji bilo da je reč o: Moja generacija Z, Grupa, Dug moru, Psi laju vetar nosi itd. U svakom slučaju i to je bolje nego one reprize Boljeg života, Srećnih ljudi, Stižu dolari ili čega već, to tek nije imalo veze sa mozgom. Moj zaključak je da kanali, kao i televizije imaju nekakvu politiku, koji furaju sa ciljem, a o kojoj ćemo tek govoriti, mozda u sledećem blogu.