Ponekad razmišljam šta bi se desilo sa televizijom kada bi se ona oslobodila klasičnih klišea? Da li bi se pretvorila u nekakav drugi medijum ili bi se naprosto ugasila, nestala? Teško je o tome govoriti danas. U suštini kao što jezik ne može bez gramatike, tako ni televizija ne može bez klišea. Pre svega, televizija ne bi mogla da opstane bez prepoznatljivosti, a upravo klišeji to omogućavaju. O čemu nam to govori? Klasični televizijski program se i sam sastoji od mnoštva klišea: kvizova, informativnog i serijskog programa (sitkom, sapunica itd.), zabavnog (toklšou emisije, rijaliti itd.) i dokumentarnog sadaržaja (reportaže). Ovde se ne radi samo o tome da je televizijski progam sam po sebi šabloniziran, zapravo, njegova šabloniziranost proizilazi iz potrebe televizije da ostavi utisak „prepoznatljivosti“ koji je jako bitan za televizijsku publiku. Televizija se u osnovi svodi na zabavni medij, a kako je suština da zabavi publiku od televizije se i očekuje da barata uglavnom poznatim sadržajem, odnosno, publika ne treba da se preterano zamara prilikom gledanja televizije, a samim tim to znači da sadržaj koji se prikazuje na televiziji publici mora biti prepoznatljiv. To je razlog zašto kvizovi manje više liče jedni na druge, zašto serije referišu na druge serije, a o rijalitijima i tokl-šouima da i ne govorimo. Cilj televizije je gledanost, a da bi neki program bio gledan, neophodno je da samoj publici bude prepoznatljiv, odnosno da ih podseća na nešto što su već prethodno gledali. Otuda je uspeh televizijskog programa u prepoznatljivosti. Retko sa kojim drugim medijem tako stoje stvari osim televizije. Film ima prepoznatljive klešae ali ipak teži nekakvoj autentičnosti, kao i popularna muzika, radio itd. Čini se da ni jedan program nije toliko rezervisan za zabavu kao televizija. Film, radio, popularna muzika i dr. su imali i često nekakvu edukativnu ulogu, dok se kod televizije radi zapravo o čistoj zabavi. Naravno, postoje i edukativni programi na televiziji, ali oni su po pravili mnogo manje gledani nego zabavni program. Naravno, slična stvar bi se mogla reći i za čitanje knjiga, gledanje autorskih filmova, slušanje klasične muzike itd. Po pravilu popularan medijum traži publiku koja u zabavi traži nekakvo bekstvo od svakodnevnice i to najčešće od nekrativnog, monotonog ili stresnog rada. Sa jedne strane, sadržaj koji se ponavlja na televiziji stvara nekakav osećaj familijarnosti, a publika se često identifikuje sa likovima, bilo da je u pitanju sitkom, sapunica, kviz, toklšou, rijaliti itd. Televizija tako postaje nešto poput paralelne stvarnosti – a osim što nije potrebno napuštati stan da bi se uživalo u televiziji, ona nudi jeftin užitak uz prilično minimalan napor, a to je upravo i potrebno čoveku koji želi da se odmori od dosadnog, zamornog ili stresnog posla. Ipak, nije to samo funkcija televizije. Ljudi koji nemaju posla, bilo da je reč o penzionerima, ljudima sa posebnim potrebama, nezaposlenima itd. televizija itekako pomaže da zaborave svoju svakodnevnicu, a često može biti reč o ozbiljnim problemima (slaba pokretljivost i vezanost za krevet). Televizija na taj način postaje nešto poput navike, jutarnjeg obroka ili prve cigare, nekakav oblik elektronskog fiksa, ono sa čime ležemo i obično uz čega se budimo. Neki gotovo i da ne gase televizor, tako da je televizija u nečijem životu prisutna dvaset četiri sata na dan. Film može da se odgleda, igrica može da se igra i po nekoliko sati, radio može da sluša dobar deo vremena, ali televizija prosto može da se ne gasi iz naših života. Utoliko je to jedan sveprisutni medijum koji se može koristiti u svakoj situaciji, bilo da su u pitanju deca koja se boje mraka, ili odrasli ljudi koji se plaše samoće. U svakom slučaju televizija pomaže, stvara bolje raspoloženje i često ublažava činjenicu da ste samo jedan običan i nebitan čovek na ovoj planeti, koji će verovatno uskoro umreti. U neku ruku to je i svrha televizije, da prekrati jedan uzaludan život i da bekstvo od nepodnošljive svakodnevnice učini iole vrednim življenja. Utoliko televizija jeste potvrđivanje života čak i u smrti i bez obzira na smrt.
Možda je došlo vreme da sumiramo utiske o studentskim protestima. Izvesno je da je prošlo 5 meseci od pobune studenata, a mi još uvek nemomo ni naznaku nekakvog političkog projekta. Ako se setimo, studentski protesti su i počinjali sa pričom da političke stranke nemaju tapiju na politiku ali se od tada nije pojavila nikakva politička alternava u Srbiji. Poslednji događaji su pokazali da studenti nisu bili nezavisni od političke ili kulturne elite iz opozicionih krugova, budući da poteze koje su studenti u poslednje vreme povlačili bili su blago rečeno fiasko. Nesumljivo da je ključan datum po tom pitanju bio 15. mart. Tada smo svedočili da se studentski protest raspao i to je moglo da se prati u direktnom prenosu. Nakon toga su studenti samo tražili izgovore da produže agoniju, ali je bilo evidetno da studenti nisu dorasli zadatku koji su im neki namenili, a to je promena aktuelne vlasti. Najgore od svega je to što studenti nisu hteli da prihvate istinu, negu su tvroglavo terali po s...
Коментари
Постави коментар