IZAZOVI ZOMBI APOKALIPSE U SERIJI THE LAST OF AS

Nedavno sam odgledao seriju „Poslednji od nas“ (The Last of as, 2023), reč je o prvoj sezoni izuzetno popularne serije koja se prikazuje na Netfliksu i HBOu, te bih dao nekakvu vrstu komentara. Radi se o ne tako tipičnom obliku serije priživljavanja, centralno mesto zauzimaju zombiji, ali je sada reč o nekakvom obliku gljivičnog oboljenja (bakterijskog porekla, a ne virusnog) koje je navodno mnogo opasnije od virusa, naročito u uslovima globalnog zagrevanja. U početku scenario je sličan kao kod vecine serija i filmova ovog žanra, klasnične osnove i gotovo najbolje, se još uvek mogu naći kod legendarnog Romera, ali onda se radnja komplikuje i već od druge epizode počinje da podseća na nekakvog Stalkera (koji u pojedinim trenucima igra ulogu i Pobesnelog Maksa) koji luta apokaliptičnim predelima SAD, pri čemu sreće različite ljude i različite oblike ili bar pokušaje, društvenog organizovanja (od razbojničkih bandi i švercera raznih fela do religioznih i socijalističkih komuna), a sve to u pokušaju da na zadato odredište odvede jednu devojčicu, koja je sticajem okolnosti imuna na bolest i od koje sada zavisi opstanak ljudske vrste. Tu srećemo i dve klasične opozicije, sa jedne strane je vojno organizovana Fedra, ostatak nekadašnjih vojnih snaga, ustrojena na vojnoj disciplini i strogim pravilima, i sa druge strane je pokret otpora (Svici) koji se zalaže za obnavljanje demokratskih vrednosti. Između njih se nalaze nekakve razbojničke bande, sverceri raznih fela i komune zasnovane na religijskim ili čak socijalističkim načelima. U trećoj epizodi je čak prikazana jedna romantična gej priča, o dva muškarca koji su zajedno preživljavali period pandemije, pri čemu je jedan (Džon) prikazan kao krajnje neprijatna ličnost, budući da je još u periodu mira izgradio nekakav podrum pun različitog naoružanja (zamislite samo koliko je takvih manijaka širom Amerike koji svakim danom očekuju nekakav smak sveta, a onda u jednom trenutku izađu na ulicu i svo naoružanje iskoriste da naude sebi i drugima) i putem video nadzora nadgledao je evakuaciju stanovništva koju je sprovodila vojska, a potom, pošto je ostao sam u gradu, napravio je nekakvu vrstu lične republike (obitavao je i noćivao u gradskoj kući), ogradivši ulaze u deo grada čvrstom žicom u kojoj je bila provedena struja. Pravio je i zamke za zombije i slučajne prolaznike, a jednog od njih je i uhvatio u nekakvoj stupici, a ispostaviće se da će mu on postati životni saputnik. Ipak, čini mi se da je sama priča previše patentično ispričana, sa nekakvom čežnjom da se na kraju i formalno venčaju u bračnoj zajednici, što podseća na savremene zahteve gej lobija i prilično je prenaduvano, posebno kada je ličnost Džona u pitanju, budući da je reč o nekakvom krajnje desničarkom ekstremisti – što nekako podseća na tezu o potisnutoj homoseksualnosti kod desničara, ili čak mačo muškaraca, a što mi nekako izgleda kao zastarelo zapažanje. Elem, glavni lik u ovoj seriji je nekakva vrsta stalkera, u početku je obavljao građevinske poslove, da bi nakon pandemije i gubitka ćerke prolazio razna iskustva (to većinom saznajemo iz njegove priče), od učesća u pokretu otpora do pljačke i šverca, da bi na kraju dobio nekakvu novu šansu - kako da vrati izgubljenu kćer tako i da ponovo zadobije nekakav cilj u životu. U početku je to za njega bila samo nekakva mrska obaveza, koju čak nije ni želeo da ispuni, ali kroz brojne avanture i obrate on postepeno prisvaja ovu četrnaestogodišnju devojčicu kao da mu je rođena kćer, i u trenutku kada njegov zadatak i formalno bude obavljen, dakle, pošto devojčicu preda pokretu otpora i od njih sazna da je neophodno sprovesti operacija na mozgu male kako bi se spasila ljudska vrsta, a što znači da devojčica neće preživeti, on preduzima novu ekspediciju kako bi devojčicu oslobodio, a čime i formalno preuzima na sebe ulogu oca, zbog čega je primoran da joj govori neistine o načinu i razlozima zašto je ona ostala živa. Kao i u Stalkeru, tako je i ovde reč o nekakvom dubokom unutrašnjem iskustvu koje menja ličnost i onog sa kim se putuje, samo što je ovde put obrnut (tamo se od cilja i sigurnosti napreduje prema beznađu i totalnom gubitku ličnosti), a ovde, od beznađa i razočaranosti dolazi se do nekakve svrhe i cilja u životu. Nešto slično može da se pronađe i u igrici Red dead redemtion 2, u kojoj jedan od glavnih junaka tek kad dođe u odnos sa smrti, kada shvati da boluje od tuberkuloze, tek tada pokušava da pronađe nekakav oblik iskupljenja za sve loše stvari koje je u životu napravio. Dakle, reč je o nekakvoj vrsti vesterna, a ova serija u pojedinim trunucima podseća i na vestern, pa iako je sama rađena po uzoru na video igricu, ona je ipak zadržala dosta elemenata koji nas podsećaju na filmske klasike: od Planine Brunbek do romerovih apokaliptičnih saga o zombijima i Pobesnelog Maksa. Naravno, u središtu svega toga je opet nekakvo Hobsovo prirodno stanje, stanje rata sviju protiv svih, gde svako, u odsustvu države, može postati potencijalni neprijatelj. To je nekakvo viđenje modernosti bez države, a što znači da ne postoji više snaga koja će ovaj rat održavati u ravnoteži, nego ga pušta da se razvija do svojih krajnjih ekstrema: a to se, gotovo uvek, svodi na borbu nekakvih okorelih samoubica (razočaranih osvetnika). Između toga se javljaju stari i novi oblici društvene organizacije, religijske i socijalističke komune, kao nekakvi nagoveštaji novih ali i prevaziđenih oblika države. Ali generalno izgleda da je zombi apokalipsa sa sobom stvorila jedan svet mnogo manji nego što je on bio pre pandemije i upravo to umanjenje prostora dovodi do nekakve potrebe za preživljavanjem, u uslovima u kojim se priroda nije dovoljno obnovila (da bi zadovoljila ljudsku potrebu za hranom), niti je moguća industrija budući da su gradovi razoreni, a preživljava se samo u nekakvim malim zajednicama. Utoliko nastaje borba ne samo za ostacima industrijskih proizvoda koje je još uvek moguće iskoristiti u razne svrhe, nego i za divljim životinjama, koje su u doba pre pandemije uzgajane na veštački način i to u državnim rezervatima. To odsustvo države u modernim uslovima nužno vodi nekakvoj vrsti preživljavanja koje mnogo podseća na današnje uslove rada, u doba neoliberalnog kapitalizma. Ali o toj temi je već bilo reči, a i bespredmetno je raspravljati o tome, kada je više nego očigledno da serije ovog tipa pogoduju obnavljanju savremenih ideologija koje služe kao apologije neoliberalnog kapitalizma, gde su radnici jedni drugima neprijatelji i u stalnoj borbi za preživljavanjem (traženje novih i povoljnijih radnih mesta). Poslednja stvar u ovoj maloj raspravi je rezervisana za domen nauke, iako u seriji nije do kraja objašnjeno da li bi lekarska operacija na mozgu devojčice zaista dovela do boljitka ljudske vrste (pronalazak vakcine), ili je i tu reč o nekakvom nagoveštaju, u kom nauka takođe hoda u mraku i putem pokušaja i pogrešaka treba da reši ključni problem ljudskog opstanka, često rizikujući ili čak svesno žrtvujući ljudske živote, i to u uslovima u kojima je ljudski život postao besprizorno jeftin. Sa tog stanovišta je sasvim opravdana reakcija glavnog lika u seriji, koji više ne postavlja pitanje koliko je još potrebno oduzeti tuđih života da bi se sačuvao život devojčice, ali isto tako zaboravlja da i drugi životi imaju vrednost, a ubijanje je najgori način da se sačuva vrednost nečijeg života. Međutim, u uslovima preživljavanja to se ispostavlja kao jedini relevantni uslov opstanka, a to znači da je tamo čovečanstvo ili čovečnost već umrla.