CRNA GORA - POLITIČKA POBEDA ILI BEKSTVO U NOVU ILUZIJU NEOLIBERALIZMA

Uveliko se slavi u Crnoj Gori ali ja izgleda nisam najbolje informisan o čemu se radi. Znam da su bili parlamentarni izbori i da je na njima – neki povlače istorijski i to nakon 30 godina – pobedila opozicija (u tome neki verovatno vide demokratske tendencije Crne Gore). Mada, koliko sam upoznat izgleda da je Milova Demokratska partija socijalista (DPS) osvojila najveći broj mandata (oko 35% glasova) ali joj to neće biti dovoljno za formiranje vlade, budući da opozicija ima mnogo bolji pregovarački potencijal, budući da su tri najveće opozicione stranke (Za budućnost Crne Gore – 32,5%, Koalicije Mir – 12,5% i Crno na bjelo – 5,5%) osvojile dovoljan broj mandata da mogu samostalno da formiraju vladu. Parlamentarni izbori su došli pomalo i u nevreme za partiju na vlasti, s obzirom da turistička sezona i nije najbolje prošla – korona je uzela svoj danak – dok je kampanja SPC i građana ostavila veoma značajnog traga u političkom životu – moguće da je upravo to mobilisalo tako veliku izlaznost na izbore (preko 76%). Tako se pokazalo da pojedina politička pitanja mogu biti jača čak i od straha od zaraze, obično se slaba izlaznost na parlamentarnim izborima u Hrvatskoj i Srbiji pravdala na taj nacin, ali se sada pokazalo da na izlaznost u mnogome utice i monotonija političkog života. Verovatno je i sam Milo računao na ovu monotoniju, koliko i na strah od korone, budući da prema svakoj drugoj racunici – koju baštine i savremene velike evropske demokratije (izlaznost jedva da prelazi 50%) – DPS bi bio pobednik ovih izbora. U tome Crna Gora zaista prestavlja presedan i to jedan presedan na koga bi se i druge zemlje, poput Srbije i Hrvatske, mogle ugledati. Ali da bi se to postiglo, neophodno je osvežiti političku scenu i naravno, ponovo pokrenuti ljude da se bavi bitnim političkim temama. Jer zaista, neiskreno bi bilo od jednog tajkuna i njegovih političkih poklonika tražiti da pokreću pitanje pravednosti privatizacije, ali im zato ne smeta da se bave problemom korupcije, temom koja je uvek aktuelna, jer je korupcija neiskorenjima na ovim prostorima i svaka je partija zahteva ukoliko želi ostati na vlasti. I to je problem kod nas u Srbiji. Ali ne samo da je Crna Gora dobar primer političkog angažmana – iako bi neko rekao da je politiku tamo zapravo pokrenulo jedno versko pitanje – ona će biti još bolji primer jedne druge stvari. Odavno se uvrežilo mišljenje – čak deo opozicije u Srbiji takođe veruje u neku sličnu ideju, dobro možda je to prejaka reče veruje ali je svakako medijski eksploatiše i to kao dobar mamac za birače – da je vlada ekperata nešto što na ovim prostorima treba građane da oslobodi korupcije i partokratije. To pitanje se postavilo još u vreme kada su se u Bosni i Hercegovini odvijali protesti, pre nekoliko godina, i kada su protestanti postavili svoje zahteve da se politikom bave ljudi koji nisu imali veze sa politikom, odnosno, nisu pripadali političkom establišmentu, za koga su smatrali da je partokratski organizovan i korumpiran do guše, a da bi nasuprot tome trebalo afirmisati nekakvu ekspertsku vladu – ili prelaznu, kako kome to više odgovara – koja bi trebala da stvori uslove za demokratiju, pri čemu bi ti eksperti trebali biti nekakve visoko moralne ličnosti (nešto poput Robespjera) koje bi se odupirale koruptivnosti. To bi pak značilo da bi u politiku ponovo trebalo uvesti nekakve moralne standarde, a poznato je kakve je ishode dobila velika Francuska revolucija, upravo zbog toga što nije bila u stanju da pomiri moralne i političke principe, nego je prve pokušala da nametne drugima. Utoliko možemo reći da ni ovu tehničku vladu, vladu eksperata ne čeka bolja sudbina, ali će na svom primeru pakazati zabludnost jedne ideje i stranputice do kojih ona dovodi. To može imati i negativne posledice i može dovesti do nekakvog političkog razočaranja, a ono je utoliko opasno jer vodi daljoj depolitizacije politike, a što uvek daje šansu novim manipulatorima da zavaladaju političkim prostorom. Sa druge strane, daje sansu da se politika oslobodi zabluda i to je dobro utoliko što otvara prostor za istinsko bavljenje politikom i temama koje su od suštinske važnosti za građane na ovim prostorima. Tek tada će biti moguće govoriti o nekoj stvarnoj politici i ne tako da ekperti uzmu učešće u politici nego kada se građani počnu istinski baviti problemima koji ih zaokupljaju, a ne da ih prebacuju na svoje nazovi zastupnike. Ono što treba zahtevati jeste veće i neposrednije učešće građana u vlasti, jer je to jedini garant da će se oni baviti temam koje ih se zaista tiču, a jedino tako možemo govoriti i o nekakvoj novoj politici. Takva politika je kadra da se bori kako protiv korupcije, tako i protiv partokratije. Ali je zato neophodno da ljudi imaju dosta slobodnog vremena da bi mogli da se posvete stvarima koje se tiču svih. Utoliko sloboda od rada (ili bar prinude rada, ne više od 6 sati svakog dana) bi dovela neizbezno do demokratizacije. Ali tada bi to bilo upereno protiv neoliberalnog kapitalizma koji svima nama vlada na ovim prostorima i nameće političke elite koje služe samo jednom interesu: novoj akumulaciji kapitala. To znači da su istinska demokratija i kapitalizam nespojivi, a da treba biti radikalan, jer jedino tako možemo da sačuvamo i demokratiju i planetu. U svakom drugom slučaju smo mi ti koji gubimo sve. Zato je ova politička pobeda u Crnoj Gori izuzetno značajna, jer ona treba konačno da pokaže neistinitost jedne zablude: da nas eksperti mogu osloboditi korupcije i partokratije i privesti demokratiji. Naročito nakon toga što su priznali da su spremni da preuzmu sve međunarodne obaveze i neminovno krenu ka Evropskoj uniji. Ali treba znati da se i svaka zabluda plaća. Bolje je ostvariti zabludu i platiti dostojnu cenu za to, nego i dalje nastavljati živeti sa sabludom kao sa nekakvim idealom u budućnosti. A upravo to je ono čega Crna Gora treba da nas oslobodi i zbog čega je pobeda na izborima tako velika. Zbog budućih pobeda, mora se proći i kroz poraze, jer jedino to nam garantuje uspeh na kraju. Crna Gora je pobedila – ali tek treba da se oslobodi svojih nejvećih političkih zabluda. Ako to uspe, to će biti i naša pobeda, pobeda ljudi na ovim prostorima. A to nikako nije mala stvar.