IDEOLOGIJA I NACIONALNE KINEMATOGRAFIJE II

Dakle, o kakvom se zaokretu ovde radi? Na primeru „praške škole“ više je nego očigledno da se nešto bitno menja u društvu. Tako je Paskaljević snimio film posvećena religijskoj tematici i nasilnoj kolektivizaciji: Vreme čuda (1989). U tom periodu Marković je snimio Već viđeno (1987), film koji govori o psihičkim poremećajima jednog srednjoškolskog profesora, kao traumama iz detinjstva, a koje su nastale kao posledica nasilja pretrpljenog tokom perioda posleratne kolektivizacije. Karanović je tada snimio izuzetno kritičan film za svoje doba (Zasada bez dobrog naslova, 1987), a koji obrađuje temu nesretne ljubavi između Srbina i Albanke na Kosovu i Metohiji, ali takođe prikazuje patrijarhalne obrasce koji deluju protiv zaljubljenih, kao i medijsku mašineriju koja manipuliše dokumentarnim sadržajem čineći mučnim njihov zajednički život. Rajko Grlić je snimio izvanredan film o propalom revolucionaru iz doba Oktobarske revolucije (Čaruga, 1991), dok je Zafranović uradio dva izuzetno mračna ostvarenja iz tog perioda: Večernja zvona (1986) i Haloa – praznik kurvi (1988). Prvi film opisuje upropašćeni život jednog revolucionara, kako partijskim direktivama tako i njegovim pogrešnim ljubavnim izborima. Drugi film se zatvara u sebe, a narativ je monolog koji gledaocu predočava da su dostignuća revolucionarne borbe izgubljena, i da se sve svodi na turizam i zaradu od nekadašnjeg neprijatelja (Nemačke). Za ovim filmovima su sledili i drugi, a koji se bave upravo političkom tematikom: Obećana zemlja (1986), Oficir sa ružom (1987), Braća po materi (1988), Sokol ga nije voleo (1988), Granica (1990), Original falsifikata (1991), Krhotine (1991). Obećana zemlja je jedan od retkih Bulajićevih filmova posvećenih temi kolektivizacije, doslovni omaž Džonu Fordu i njegovom klasiku Čovek koji je ubio Liberti Valasa (1962), a koji govori o sukobu seljaka i vlasti tokom posleratne kolektivizacije. Ovo je izuzetno značajan film ne samo zato što obrađuje jednu veoma osetljivu temu, nego i zato što on istovremeno predstavlja priznanje vlasti da se grešilo tokom koletivizacije, ali greške idu u staž službe i neizbežan su proizvod nedostatka kvalifikovanog kadra proizašlog direktono i iz rata. Svaki od gore navedenih filmova mogao bi biti odgovor na ovaj Bulajićev klasik: romantična i srceparajuća priča, u sumrak socijalizma (komunizma), o partizanu i buržujki, ali i radikalniji pristupi nasilnoj kolektivizaciji koji srećemo u filmovima: O pokojniku sve najlepše (1984), Sokol ga nije voleo, Granica. Dva filma sam ostavio za kraj interpretacije. Iako možda nemaju isti značaj, oni će u mnogome odrediti ideološku konotaciju u obe kinematografije. Reč je o dvojici autora: Zrinku Ogresti i Draganu Kresoji. Tu mislimo prevenstveno na njihova dva filma: Original falsifikata i Krhotine. Krhotine uopšte nisu, ili nisu prvenstveno, politički film, za razliku od Original fasifikata. One govore o postepenom propadanju jedne ličnosti u trenutku kada počinje da shvata da je celokupni njegov prethodni život bio lažan, a laž su konstruisali njegovi najbliži i to sa ciljem da ga zaštite od problema koje bi mogao da ima tokom života i to zbog smrti svog oca, koji je sticajem nesretnih okolnosti ubijen tokom jedne policijske intervencije – nešto slično se već desilo njegovom dedi, koji je u jednoj noći tokom Drugog svetskog rata odveden od strane domobrana, nakon čega mu se gubi svaki trag. Priče su kružile da je on i učestvovao u ratu na strani domobrana, da je tamo i poginuo, zbog čega je njegov sin imao ozbiljnih problema da pronađe zaposlenje. Ono što je bitno za ideološku potku u ovom filmu jeste to da je ovde socijalistički režim prikazan isključivo kao totalitarizam, nešto slično što već možemo pronaći i u delima Dušana Kovačevića. Ali, s druge strane ovog totalitarizma stoji težnja za istinom i borba za slobodu da se ova istina javno kaže, a ona je toliko iscpljujuća da glavnog junaka košta ne samo gubitka porodičnog blagostanja, nego ga gotovo dovodi do ludila – budući da više niko ne veruje u ono što je on napisao, a reč je o istoriji njegove porodice. Taj način slikanja socijalijalizma u bojama totalitarizma, a da sa druge strane stoje vrednosti istine i slobode, postaće vodeća ideološka nit hrvatske kinematografije. Ono što Kresojih film Original falsifikata sa sobom donosi je način i ideološko gledište srpske kinematografije. A to gledište se svodi na traženje krivca za užasna zla koja su pogodila srpski narod, a gde, između ostalog, spada i komunistički totalitarizam. Original falsifikata je takođe priča o jednoj porodičnoj tragediji, ali generalno i jednoj zaveri koja je postojala protiv srpskog naroda, tihoj zaveri da se ovaj uništi. Taj tragičan nacionalni pathos ima svoje ideoške odjeke u kasnijim filmskim ostvarenjima. Ali pre svega toga, ono što je na neki način obeležilo srpsku kinematografije jeste postepeno uvođenje građanskih elemenata, a što je prevashodno bilo karakteristično za dramaturgiju Dušana Kovačevića i kinematografiju Slobodana Šijana. Ovde prevashodno mislimo na Šijanove filmove: Ko to tamo peva (1980), Maratonci trče počasni krug (1982). Ovi filmovi su rađani prema dramskom tekstu Dušana Kovačevića. Analizi ćemo dodati još dva filma: Balkanski špijun (Dušan Kovačević) i Sabirni centar (Goran Marković). Ne treba napominjati da su i ovi filmovi samo ekranizacije istoimenih drama Dušana Kovačevića. Ono što ovde nikada nije bilo sporno jeste da je Dušan Kovačević izuzetan dramski pisac i da njegove drame jesu mnogoznačne i da predstavljaju alegoričan prikaz političke i društvene stvarnosti, ali nama je ovde namera da analiziramo pomenute filmove i u njima prepoznamo one građanske elemente koji će kasnije postati sastavni, ako ne i obavezni deo, srpske kinematografije. Možda će se nekome to učiniti kao površan pristup, ali naš zadatak nije ovde da dajemo nekakve moralne procene, nego da misleći na svom tragu otkrijemo i nešto novo što nam film može pružiti. Elem, o čemu se ovde radi? Film Ko to tamo peva je specifičan po tome što je na jednom mestu i u jednom vremenu skupio sav onaj malograđanski deo građanskog društva koji dolazi iz provincije i koji želi da iskuša sreću u velikom gradu, bilo da je reč o šlager pevaču (Dragan Nikolić), mladoj i mladoženji koji idu na medeni mesec (Neda Arnerić i Slavko Štimac), ocu koji traži sina vojnika (Milivoje Tomić), hipohondru (Boro Stjepanović) i paranoiku (Danilo Bata Stojković). Tu se pojavljuju i dva roma da upotpune stereotipe o „ciganima“, kao nekakvu tamnu mrlju stigmatizacije toga doba. Dakle, reč je o jednom malograđanskom kolažu, građanskog društva između dva svetska rata koje će upravo rat, odnosno početak rata, neslavno ubiti na filmu, kao uostalom i u životu. To nas vraća filmu Maratonci trče počasni krug, tamo takođe zatičemo nekakve malograđane iz provincije, koji pod izgovorom „uštede“ plaćaju kriminalce da ih snabdevaju sanducima iz „svežih“ grobnica. Reč je o jednom preduzeću za pogrebne usluge koje se proteže na nekoliko generacija – aluzija na ratove koje su Srbi vodili u prethodnom veku, a od čega je ovo preduzeće moralo imati koristi – bez živog ženskog člana u porodici (još jedan od momenata koji aludira na vojno ustrojstvo njihovog preduzeća). U Balkanskom špijunu se situacija izokreće tako da novi građanski sloj dolazi iz inostranstva, dok ih sada malograđanin prepoznaje i denuncira policiji, a kada ona ne reaguje on i samoinicijalno kreće u špijunažu, a što u nastavku vodi otmici i telesnoj torturi nekog od njih. Ali, vrhunac se definitivno dostiže u sabirnom centru u kom se sada građansko društvo pojavljuje u formi koncentracionog logora za mrtve – tj. u obliku nekakvog sabirnog centra u kom je prisutna upravo ona malograđanska lepeza građanskog društva koju zatičemo i u Ko to tamo peva, ali ovog puta u mnogo širem opsegu. Na taj način, čak i nesvesno, film porađa građansko društvo čak iz mrtvih, on ih priziva da se pridruže na scenu i u filmu, a reč je upravo o tom malograđanskom delu građanstva iz prošlosti koji će postati karakteristično obeležnje srpske kinematografije nakon raspada Jugoslavije. Ipak, ne treba zaboraviti da je predmet ovog teksta prvenstveno film kao ideološko sredstvo u nekakvoj političkoj borbi dvaju kinematografija. To je razlog zašto ćemo se u nastavku teksta fokusirati upravo na ratne teme koje su obrađivane zasebno u srpskoj i hrvatskoj kinematografiji. Tu ćemo pokušati da pronađemo ona uporišna mesta za proizvodnju ideologije. A reč je o sledećim filmovima: Dezerter (1992), Kaži zašto me ostavi (1993), Pun mesec nad Beogradom (1993), Vukovar, jedna priča (1994), Podzemlje (1995), Ubistvo s predumišljajem (1995), Lepa sela, lepo gore (1996), Balkanska pravila (1997), Rane (1998), Nož (1999), Država mrtvih (2002), Karaula (2006), Turneja (2008), Vir (2012). Sa druge strane imamo sledeće filmove: Vrijeme ratnika (1991), Vukovar se vraća kući (1994), Putovanje tamnom polutkom (1995), Kako je počeo rat na mom otoku (1996), Bogorodica (1999), Crvena prašina (1999), Maršal (1999), Svedoci (2003), Duga mračna noć (2004), Dva igrača sa klupe (2005), Put lubenica (2006), Živi i Mrtvi (2008), Kino Lika (2008), Zapamtite Vukovar (2008), Metastaze (2009). Verujem da ovde ima i filmova vezano za temu koje sam izostavio i to iz prostog razloga jer su mi bili nedostupni. Ali nadam se da to neće umanjiti značaj analize koju pokušavam da provedem na stranama koje slede. Ono što na prvi pogled možemo zaključiti – a što ne deluje uopšte slučajno – jeste to da je u različitim vremenskim razmacima ova tema bila interesantna za srpsku i hrvatsku kinematografiju. Tako npr. u Srbiji je od 1990-ih do 2000-ih gotovo jedan film godišnje bio sniman na ovu temu, dok kasnije interesovanje za filmove ovog tipa opada, dok je u Hrvatskoj najveće interesovanje za ove filmove bilo u periodu od 1995. godine do kraja 2010. U Hrvatskoj se filmovi ovog tipa proizvode najviše tokom kraja rata i kasnije, dok u Srbiji njihova proizvodnja traje od početka rata u Bosni do kraja NATO bombardovanja SRJ. To uopšte nije slučajno budući da je u tom periodu ideološki talas možda bio i najjači u obe zemlje. O kakvo talasu se radi? Iako zvanično nije bila u ratu, Srbija je proživljavala jednu vrstu unutrašnje traume tokom trajanja rata u Bosni i Hrvatskoj, a što je svog odjeka ostavilo i na filmu. Tokom jedne decenije u Srbiji nije bilo godine a da se nije pojavio bar jedan film o ratu u Bosni i Hrvatskoj. Rat se u početku javlja paralelno sa dubokim intimnim osećanjima, bračnom prevarom, izneverenim prijateljstvom, razočaranjem i gorčinom koji idu toliko daleko da jedan tenkista umesto da razori rodno mesto (Vukovar), odlazi na Dedinje i gađa kuću svoga prijatelja, pukovnika koji je imao tajnu aferu sa njegovom ženom, a nakon čega se njegova porodica raspala (žena je umrla, ali je iza sebe ostavila ćerku, koju je otac neprestano kinjio zbog ženine preljube). Rat se ovde pajavljuje samo sporedno i to kao najava uništenja jednog grada (Vukovar) kojem je prethodila intimna i porodična tragedija. Tragična priča prati i dvoje mladih koji se zaljubljuju na ratištu, ali svoju ljubav ostvaruju tek pošto se ponovo sretnu u Beogradu. Međutim, ono što njih sada spaja jeste upravo osećaj da je rat od njih načinio strance koji više nisu u stanju da žive običnim životom. Čak i to tragično i nesretno ubistvo, od strane najboljeg prijatelja (Dragan Jovanović) i brata verenice glavnog lika u filmu (Žarko Laušević) nije ono najgore što je moglo da mu se desi, budući da ono najgore on je već iskusio pošto se vratio iz rata, a to je ta stranost kojom povratnici iz rata nastavljaju da žive svoje živote u jednom svetu kojem više ne pripadaju. Otuda su hronični alkoholizam i samoubistvo samo neki od pokušaja da se pronađe izlaz iz sveta kojem se više ne pripada. Ništa manje intimna nije i sledeća priča koja govori o dvoje zaljubljenih iz mešovitog braka (Srbin i Hrvatica) koje zatiče rat u njihovom rodnom gradu (Vukovar). Njihovi životi se razilaze, ona ostaje u gradu, dok on odlazi na služenje vojnog roka. Na delu je jedan rat koji nema pobednika, nego samo tragične figure: osim ekskluzivnih, dokumentarnih snimaka razaranja Vukovara, ovaj film sadrži i mnoge prikaze nasilnih scena. Međutim, film teži da zauzme nekakvu objektivnu poziciju: tako rat započinje međusobnim huškanjem obe strane i nasilnom integracijom: paravojne grupe ljudi, naoružane automatskim oružijem, prisiljavaju neutralne građane da se odluče kojoj strani pripadaju. Oni koji su imali gde otići napuštali su Vukovar, oni koji nisu imali gde prilazili su nekoj strani, dok oni neutralni su ostali usamljeni i često su bili žrtve paravojnih formacija i ratnih profitera. Zavladalo je jedno ludilo koje se više nije moglo kontrolisati, dezerterstva iz JNA su bila sve učestalija što se vojska približavala hrvatskoj granici, a oni koji su ostajali u JNA borili su se uglavnom protiv dojučerašnjim saboraca. Na kraju, kada je sve bilo gotovo, simbolično su prikazana dva autobusa koja odlaze svako na svoju stranu, glavni junak (Vuk Isakovič) izlazi iz autobusa i traži voljenu ženu (Mirjana Joković), koja se nalazi u drugom autobusu sa bebom u rukama, ali je ne nalazi. Potom slede potresne snimke razorenog Vukovara, snimano iz vojnog helikoptera, uz muzičku pratnju Bajage i instruktora i pesmu Buđenje ranog proleća koja sada svemu daje još stravičniju dimenziju. Nakon toga se film naglo prekida. Ništa manje potresan nije ni Kresojih film Pun mesec nad Beogradom. Ovog puta je reč o mladim Beograđanima koji pokuštavaju da izbegnu mobilizaciju. Umesto dnevne oni odlaze u noćnu smenu, a u novinskoj redakciji zatiču nekakvu „dražesnu“ gospođu u poodmakloj dobi (Ružica Sokić), koja ih upoznaje sa vlastitom bibliotekom i nudi im privremeni smeštaj u svojoj kući pored groblja. Tu ponovo zatičemo onu istu mešavinu malograđanskog sveta, ali ovog puta ona dolazi spolja – niti je živa niti mrtva – reč je o jednoj povampirenoj glađanskoj klasi koja rat koristi samo kao izgovor da bi zadovoljila svoje tamne porive. Taj povampireni građanski sloj se sada vraća poput utvare, on opseda glavnog lika u filmu (Dragan Bjelogrlić) koji pokušava da mu umakne, ali na kraju shvata da mu je nemoguće pobeći, budući da je on unapred u njega integrisan i što se duže opire samo je agonija veća. Međutim, već ovde zatičemo podelu na dve Srbije, na onu koja je protiv rata ili koje se rat ne tiče i drugu koja koristi rat za svoje mračne ciljeve (u filmu je reč o vampirima, ali to isto mogu biti krvopije drugog tipa: ratni profiteri, paravnojne formacije, šovinisti i sl. Ova podela je naročito izražena u filmu Ubistvo s predumišljajem, gde se jedna studetkinja (Branka Katić), pristalica opozicije i učesnica protesta, zaljubljuje u mladića iz Bosne (Nebojša Glogovac), inače vojnika na rehabilitaciji. Njihovi stavovi su dijametralno suprotni, i dok ona kritikuje rat i vlast koja ga vodi, dotle on smatra da u ratu brani vrednosti u koje veruje: naciju (Srpstvo) i veru (pravoslavlje). Ovaj film paralelno prati i priču studentkinjine bake (Ana Sofrenović), koja je prinudno bila u ljubavnoj vezi za partizanskim komesarom (Sergej Trifunović), gde takođe provejava podela na dve Srbije: beogradsku aristokratiju i brđane. Socijalizam je ovde prikazan kao autoritaran sistem kojeg niži društveni staleži koriste kao sredstvo da bi stekli bolje društvene pozicije nakon rata, nasilno otimajući imovinu od beogradske aristokratije. Slično se dešava i u stvarnom vremenu, u trenutku kada se događa rat u Bosni, a kojeg takođe predvode nekakvi „brđani“ sa ciljem da se reše „kulturne aristokratije“. Balkanska pravila zaoštravaju sukob između Srba i Hrvata, prikazujući nekakav latentan sukob tajnih službi u bivšoj Jugoslaviji, posebno ističući naivnu poziciju srpske strane koja je čvrsto verovala u jugoslovenske ideale, dok je za Hrvate jugoslovenstvo bilo samo paravan za sticanje nezavisnosti. Film Nož ponovo otvara pitanje ratnih zločina u Drugom svetskom ratu, prikazujući isključivo Srbe kao žrtve ustaškog i muslimanskog terora u Bosni i Hercegovini, a pripadnost naciji i veri doživljava kao jednu stranu istog novčića, a otuda i pokušaj nekakvog pomirenja različitih vera i nacija u jednoj ličnosti, nekakvog mirenja sa sobom koje treba da vodi multikulturalnosti na ovim prostorima. Ratne traume koje rađaju versku mržnju i ostrašćenost svake vrste, za predmet ima film Lepa sela, lepo gore. Akteri ovog filma su dva mladića iz bosne, Srbin (Dragan Bjelogrlić) i Bošnjak (Nikola Pejaković). Oni su odrasli zajedno i to kao najbolji prijatelji, a u predvečerje rata u Bosni otvorili su zajedničku filmu (automehaničarsku radnju). Nakon toga, dolazi rat i oni odlaze na različite strane, u ratu gube članove porodice, a što pojačava njihovu međusobnu mržnju do nepodnošljivosti: jedan od njih (Dragan Bjelogrlić) će u tome otići toliko daleko da je spreman i vlastiti život da žrtvuje zarad ubistva čoveka kojeg i ne poznaje i to samo zato što je on drugačije vere. Glavna radnja filma se odigrava u jednom napuštenom tunelu, u koji je jedna četa vojnika JNA bila primorana da se povuče. Tu otkivamo razne lične tragedije, razloge zbog kojih je svaki od vojnika otišao u rat: jedni su zavedeni nacionalizmom otišli u dobrovoljce (Milorad Mandić Manda i Dragan Petrović), drugi su u vojci završili sticajem nesrednik okolnosti (Zoran Cvijanović), treći su otišli umesto nekog drugog (Nikola Kojo). Tu se nalazi i jedan od narednika (Velimir Bata Živojinović) – koji priča svoju tužnu ispovest: kako je trčao maraton tokom Titove smrti. U njegovom glasu se oseti prizvuk razočarenja i ozlojeđenosti, gledajući na to sada kao na nekakvu prevaru. I to nije prvi lik vojnika JNA na zapovedničkoj poziciji koji svoj osećaj razočaranosti i ozlojeđenosti iskaljuje na podređenima i vojnim zatvorenicima. Slično se dešava Crnom (Lazar Ristovski) u Podzemlju, koji svojom greškom gubi sina, a čiji gubitak nadoknađuje tako što razara tuđe gradove i ubija neprijateljske vojnike. Nasuprot toj ličnosti razočaranog i ozlojeđenog vojnog zapovednika JNA, stoji onaj obesni i bahati narednik JNA kojeg zatičemo u filmovima: Karaula i Kako je počeo rat na mom otoku. Sa druge strane, Država mrtvih prati tužnu sudbinu narednika JNA (Radko Polič) koji je verovao u brzu vojnu intervenciju JNA, koja bi povratila nekadašnju jedinstvenu Jugoslaviju nakon otcepljenja Hrvatske i Slovenije. Umesto toga on sad živi sa porodicom u krajnje nehigijenskim uslovima (beogradske vojne barake) i to sa penzijom koja nije u stanju da prehrani porodicu, dok mu se sin (Nebojša Glogovac) odao kriminalu. NASTAVIĆE SE...