MEDIJI BEZ MEDIJA

Ako govorimo o današnjem javnom medijskom prostoru, on sve više počinje da podseća na kablovski paket TV Pinka. Najzastupljeniji deo programa čine filmovi, između su prepoznatljive serije (Mućke ili njihova domaća verzija, Lud, zbunjen, normalan), potom je tu zabavni sadržaj (koji uglavnom čine prepoznatljivi rijaliti programi, ili tolk šou emisije u kojoj dominiraju prepoznatljiva lica, uglavnom iz sveta politike i turbo-folka). Niko ne spori da takav raspored ljude upravo treba da oslobodi svakodnevnih briga, napornog i stresnog posla, dosadne svakodnevice svedene na recikliranje prepoznatljivog medijskog sadržaja koji ostavlja utisak da vas TV voli, da vam predstavlja prijatelja u vreme totalne izolacije i otuđenja i to u svetu kojemu je najmanje stalo do pojedinaca, sličnih vama. Naravno, ne treba zaboraviti ni informativni program, koji je aktivan od ranog jutra, počev od kratkih emisija „vesti“ koje se ponavljaju na svakih sat vremena, do udarhni termina u kojim idu dnevnici, koji se razlikuju samo slučajnim akcentom dnevnih događaja, ali retorika je i dalje nepromenjena. Stvarnost u kojoj živimo je mnogo lepša ukoliko gledamo TV, jer tamo možemo čuti da su problemi koji nas muče, neke i godinama, već odavno rešeni. Drugu stranu svega toga čine takozvani alternativni kablovski operateri, u pitanju su oni koji pokrivaju samo deo javnog medijskog prostora, i oni čine nešto kao paralelnu stvarnost, oni su zapravo stvarnost za one koji su otvorili oči, koji su progledali, tj. Koji su se oslobodili svih iluzija, pa otuda više ne veruju nikome, niti u bilo šta. Oni su paralelna stvarnost koja drži u životu javni medijski prostor – jer većina informativnog programa u javnom medijskom prostoru je upravo posvećena kritici ove paralelne stvarnosti. Počev o tolk-šou emisija u kojima gostuju ljudi kojima je zabranjen pristup na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, do onih humorističnih emisija koji gotovo do parodije dovode vlast i realnost javnog medijskog prostora. U osnovi, reč je o dva humora potpuno dijametralno suprotna, u prvom slučaju se vlast podsmeva narodu koji se smeje, u drugom slučaju, istoj toj vlasti. Naravno, postavlja se pitanje šta je sa samim gledaocima. Oni su očigledno prepušteni uživanju, jer opscenost i TV nekako idu skupa. Bilo da gledamo komedije koje su nas godinama opčinjavale, kada je reč o Mućkama ili Lud, zbunjen, normalan – što je samo domaća verzija istih – nesumnjivo da ovde učestvujemo u jednoj opscenosti koja našu bednu društvenu situaciju povezuje sa preduzetništvom i njegovim peripetijama u doba neoliberalnog kapitalizma (bilo da je u pitanju Tačerovska Engleska ili kantonalna BiH), uvek je reč o humoru koji se podsmeva sebi samom, a u našem slučaju i o televiziji koja se podmeva svojim gledaocima. Na taj način televizija i njeni gledaoci saučestvuju u zločinu vlasti, a taj podmukli puduhvat za nemeru nema ništa drugo nego da „malo zasmeje i razonodi napaćene ljude“, inače fraza koju je Marić često ponavljao kada bi bio prinuđen da objašnjava uređivačku politiku Sretne televizije (TV Hepi). A izgleda da smo i mi sretniji dok se smejemo samima sebi i glupostima sa kojima smo primorani da živimo, pa tako, kada je trebalo doći do rapidnog otpuštanja u javnom sektoru mi smo se dosetili da se još jednom sebi nasmejemo u brk – stvarajući mini serijal Državni posao. A danas imamo Kesića, Ivana Ivanovića, Pliž, Prajm tajm, koji se smeju često umesto nas, čak i kad nam se vlast podsmeva u lice svojim Kontravizijama, Žikinim šarenicama i Amidži-šouima. Tu više nije reč samo na podeli na dve Srbije, na prvu i drugu Srbiju – šta god da bilo koja od njih predstavljala – već je reč o jednoj podeljenoj stvarnosti koja se smeje vlastitoj propasti. A to je mnogo ozbiljnija stvar nego što bilo koja TV-emisija može i zamisliti. To je vrhunac u kom se sami poistovećujemo sa vlastitim modelom, to je trenutak u kom mi i sami srastamo sa televizijom i stvarnošću koju ona predstavlja. A to je jedna prilično opasna situacija, utoliko slična ludilu što nas možda odvodi na putovanje bez povratka. Ovde nije reč ni o kakvom romantičnom lutanju, nego zapravo o situaciji da postajemo jedno sa onim za sta predstavljamo. A to je ozbiljan problem je tu više ne postoji distanca prema sebi, koja je jedini uslov da mislimo sebe, i samim tim odmaknemo se od sopstva i političkih reperkusije koje ono sa sobom nosi. Ovako, ulazimo u jednu tamu vlasti u kojoj više nema izlaza, jer nema distance, ni kritičkog osvrta, nema drugoga. A bez toga smo svi podjednako izgubljeni, bilo koju političku poziciju da zauzimamo. Utapanje u ideologiji je jedna od najgorih smrti, jer se čini kao produžetak života, a traje duže od samog života, jer život se meri vremenom, a smrt trajanjem. To uvek treba imati na umu kada pravimo razliku između iskustva i modela.