POOŠTRENA KAZNENA POLITIKA

Mnogo je ovih dana bilo priče o pooštravanju kaznene politike. U medijima se o tome moglo svašta čuti. Uzbudili su se i pojedini advokati i advokatske komore, a mnogi su uvođene doživotne kazne zatvora shvatili i kao pokušaj vlasti da zaštiti svoje političke interese, a u prevodu to bi značilo što efikasniji način da se vlast obračuna sa protivnicima režima. U svakom slučaju, kao i uvek kada su u pitanju osetljiva zakonska rešenja, tako i ovog puta nije bilo nikakvog konsenzusa između vlasti i opozicije, a i javno mnenje je bilo dosta podeljeno. U sustini ništa novo kada je Srbija u pitanju. Ipak, jedna stvar koja je meni generalno zasmetala vezana je za način na koji su pojedini ljudi, kako u javnosti tako i van nje, branili ovaj tzv. „Tijanin zakon“. Dakle, mnogi su isticali upravo emotivnu stranu svoje ličnosti, naročito kada je u pitanju briga za decu, a ljude koji bi počinili ove „gnusne zločine“ nad maloletnicima su smatrali nedovoljnim da se smatraju ljudima, nego nekakvim moralnim nakazama. Upravo u tome ja i vidim najveći problem. Jako je problematično ako se zakon bavi kategorisanjem „moralnih nakaza“, jer po nekoj logici, moral nije uvek i nužno predmet prava. Otuda se postavlja i pitanje u kojim situacijama to pravo može da interveniše, a kada je ta intervencija ukinuta? Naravno, pozitivistima je uvek najlakše da se izbore sa pravnim teškoćama, oni se naprosti drže doslovno slova zakona, i to je to valjda? Problem je što zakon nikad nije doslovan, nego je istovremeno uvek i nekakvo tumačenje zakona? I tu onda nastaju nevolje sa zakonom. Ipak, da ostanemo malo kod te „moralne nakaze“ ili kako ga sadašnji zakon naziva „seksualnim predatorom“. Priznaćete, naziv kao da je proizašao iz holivuda. No to ne menja stvar: bilo da nekog zovemo „moralnom nakazom“ ili „seksualnim predatorom“ ne menjamo puno na samoj stvari. Ipak jedna stvar je sigurna: suštinski pokušaj zakona je ovde upravo u tome da nekim ljudima uskrati humani status. A nije li to upravo nekakav moralni postupak, jer ako se malo setimo Kanta, suština humanosti jeste upravo u poštovanju zakona koji sami donosimo. Jedina razlika je ovde u tome što kod Kanta moral zasniva humanost na unutrašnjem planu, a ovde se radi o tome da se humanost zasniva na nekakvoj spoljašnjoj instanci (heterogenosti zakona). Sa druge strane, istovremeno dok zasniva humanost na nekakvoj spoljašnjoj instanci (zabrani da se nešto čini, odnosno, ne čini) dotle sadašnje zakonodavstvo propisuje status životinjama i drugim nehumanima bićima, kao da ona to doista jesu, naravno, opet na jednoj spoljašnjoj instanci. U jednu ruku, ta spoljašnja instanca pravo čini zapravo nepristrasnim faktorom, ali sa druge strane, upravo ta nepristrasna instanca ima interesa da zadrži pojam humanosti, kao bitno merilo na osnovu kojeg može da propisuje šta je dozvoljeno, odnosno, nedozvoljeno činiti. I u tome nastaje veliki problem. Naročito danas kada prisustvujemo sve većoj upotrebi novih tehnologija, pa i robota i pametnih mašina, neki bi rekli i veštačke inteligencije, zakonodavstvo i dalje pokušava da našu delatnost odredi na nekakvim humanim principima, iako je zasterelost čoveka danas mnogo brža nego što je bila u vreme kada je i nastao istoimeni roman. Dakle, o čemu pričamo, humanost danas postaje predmet prava i to u vreme kada ima sve manje „humanosti“ u svetu, i kada su ljudi postali gotovo potrošna roba, bilo da ne mogu da pronađu zaposlenje, da nemaju jednake uslove za obrazovanje i zdravstvenu pomoć, a o nesigurnosti životnog okruženja i opasnostima od nekakve generalne katastrofe i da ne govorimo. I to nije slučajno, jer je poznato da onaj koji ima moć, on generalno kreira i pravo pa tako, i oni koji putem prava definišu humanost, oni ne čine ništa drugo nego što čini savremeni neoliberalni kapitalizam kada ukida komunalne službe i socijalna davanja, nasuprot humanitarnim donacijama koje favorizuju privatnu inicijativu. Zato se nama danas čini da je pooštravanje kaznene politike samo dalji nastavak privatizacije države, koji treba da omogući što efikasniju akumulicaiju kapitala na periferiji, a da pritom, ne ugrozi vitalne interese kako krupne buržoazije (poslovne i finansijske elite), tako i one malograđanske (političke i srodničke strukture koje opsedaju Srbiju i države u regionu). Ne čudi vas da o tome niste ništa čuli u medijima? Naravno, jer mediji odavno ne rade za narod, nego za istu tu poslovnu, finansijsku i političku elitu, koji ih ili plaćaju, ili poseduju. O čemu pričamo: o tome da je alternativa Vučić ili Đilas, isti kurac, alternative tu nema, kao što danas nema alternative neoliberalnom kapitalizmu. Jer alternativa postoji, a to je, ako ništa drugo, onda permanentno suprotstavljanje neoliberalizmu na svim poljima, i po svim osnovama, a to znači i raskrinkavanje onih lažnih predstavnika i lažnih mesija koji slave kapital i kapitalizam danas. Pa ako hoćete, to je moguće napraviti i kada je reč o novoj kaznenoj politici.