O POJMU ISKUPLJENJA III

Potreba za iskupljenjem kod Edipa i Artura imala je sasvim druge motive i ukazuje na prvenstveno društveni okvir iz kojeg su oni potekli. Ovde se radi o dve potpuno različite društvene matrice, antičkom junaku i srednjevekovnom vitezu, ali koje se međusobno ipak mogu dovesti u vezu. Iskupljenje kao prvenstveno hrišćanska kategorija je moguće samo unutar tog i takvog sveta, ali ne samo kao neki oblik spasenja i zagrobnog života, neki i kao opravadanje vlastitog života na ovom svetu. Zapravo, reč je o tome, bar kad je kralj Artur u pitanju, da se vlastite greške na kraju opravdaju i život, koliko toliko, učini smislen. Naravno, ovde nije reč o nekakvoj vrsti racionalizacije, budući da vlastite greške Artrur mora da plaća novim izborima koji iznova zahtevaju rizike, a ulog za to je i sam život. Iskupljenje se ovde dešava upravo u obliku mita koji ostaje iza Arturove smrti, mita koji više podseća na nekakve antičke svečanosti nego što ima veze sa hrišćanstvom, i utoliko smrt koju bira Artur njega na kraju iskupljuje od svih grešaka, vraćajući ga u krilo rečnih vila, u jedno davno prošlo vreme, koje u mnogome podseća upravo na antiku, praveći od njega mit i sećanje na slavni događaj u prošlosti koji se više ne može ponoviti. Sasvim drugačije stvari stoje sa Don Kihotom. Don Kihot je figura nadahnuta prvenstveno viteškim romanima, i vrednostima koje se tamo zagovaraju, ali u jednom dobu koje se potpuno razlikuje od srednje veka. Upravo na početku modernog doba Don Kihot je lik koji stvarnost čita kao knjigu i na taj način pokušava da je živi. To odbijanje da se prihvati moderno vreme, doba koje se često povezuje i sa nekakvom krizom vrednosti, ovde je najplastičnije prikazana u obliku Don Kihotovog ludila, ludila koje stvarnost zamenjuje sadržajima iz viteških romana, dotle, da više nije u stanju da svet sagleda drugačije nego kako je on predstavljen knjigom i putem knjige. To odbijanje da se povinuje savremenosti, promenama koje donosi moderno doba, u osnovi i čini glavnu strukturu Don Kihotovog ludila. To je razlog zašto je Don Kihota potrebno iskupiti. Ali kako je moguće tražiti iskupljenje za jednog ludaka? Očigledno je da njegovo ludilo predstavlja nekavo bekstvo iz realnosti, pokušaj izgradnje stvarnosti na literarnim sadržajima, zar to nije najgori oblik totalitarizma, ideološkom mračnjaštva, kada se celina i bogatstvo stvarnosti redukuje na jedno (jedino) značenje (interpretaciju)? Nije li čudno da literatura novog doba započinje upravo nekakvim ludilom? Posmatrano sa stanovišta pisca ovaj roman najstaje kao svojevrstan oblik parodije, kao kritika jedne literarne produkcije koja više nema utemeljenje u stvarnosti, tako i same stvarnosti koja više nije u stanju da nadahne literaturu. Upravo zbog toga je potrebno Don Kihota iskupiti budući da njegovo ludilo nije slučajno nego je savršen spoj dva sveta koja više nemaju komunikaciju: literature i stvarnosti. Zapravo, tačnije bi bilo reći da je Don Kihot nekakva vrsta kratkog spoja, neposrednog strujnog udara, između dva sveta koja prestaju komunicirati. Don Kihotovo ludilo ovde nije dijagnoza, nego je nagoveštaj odvajanja literature od stvarnosti i obratno. Don Kihotovo ludilo upravo proističe kao posledica pokušaja da se jedistvo sveta i literature očuva. Pokušaj očuvavanja tog mitskog jedinstva, koji su bili mogući u antičko doba i srednjem veku, u moderno doba se pokazuje u obliku ludila. Šta se u međuvremenu desilo sa svetom, kada on više ne može biti obuhvaćen literaturom? Desio se upravo Don Kihot kao nagoveštaj dominantne literarne forme u moderno doba: romana. Pripovedanje postaje prvenstveno lični događaj, subjektivni čin, privatna sudbina. Što da ne, možemo ovde reći i lično ludilo. Lična avantura ili lično ludilo, ne dođe li to na isto? Edip nije lud iako čini sramne stvari (oceubistvo i incest). Upravo zbog toga i zahteva iskupljenje. Medeju nije moguće iskupiti, ali Edipa jeste? Nije ovde samo reč o rodnim pozicijima koje pojedini likovi zauzimaju u antičkoj porodici, ali ima i toga, nego se prvenstveno radi o razlici koja je bitna za razumevanje njihovih postupaka. Edip je svoje greške počinio u svesnom stanju, dok Medeja to nije. Tu se vidi granica antičkog zakonodavstva. Dozvoljeno je učiniti oceubistvo i incest u svesnom stanju, ali čedomorstvo nije moguće drugačije učiniti nego u ludilu (setimo se samo najveće grčkog junaka Herakla i njegovog ludila) . Čak ni Edip nije mogao učiniti čedomorstvo i to bar iz dva razloga, iako bi sa stanovišta nekakve „božanske pravde“ to donekle i bio ispravan čin: morao bi biti lud. A lud Edip nije dobar koncept, nije dobar iz razloga jer Edip ukoliko je lud on je automatski i opravdan za svoje postupke: pravda ga ludilo, a ne svestan čin. Edip je mogao da postane to što jeste samo ukoliko je stvari učinio na svestan način, iako naravno nije znao prave roditelje, ali može li se to reći i za decu? Može, na način na koji su roditelji postupili prema Edipu, zbog čega ih je verovatno i zadesila zla kob, ali i tada to se već uzima kao propust roditelja (nebriga za decu)? Zbog toga je Edip oslepeo, jer i kao slep on je još priseban čovek. Sa druge strane, Don Kihot je od početka lud, ali upravo to ludilo za njega, ne da nije opravdanje nego predstavlja užasan teret kojeg se ne može ni najjačim silama osloboditi. Zbog čega je to tako? Pre svega, za antiku ludilo predstavlja nekakav prekid sa realnošću. Realnost se tamo predstavlja prvensveno kao svestan čin, a što znači, racionalni postupak. Ludilo nasuprot tome izvire iz strasti i uvek je neka vrsta iracionalnosti. Ljudi obuzeti strastima su za Grke gotovo uvek neuračunljivi, tj. podložni ludilu. Hrišćanstvo menja stvari utoliko što smatra da je najdublje delovanje ono koje proističe iz ljubavi. A šta je ljubav? Otuda je hrišćanstvo primorano da pravi razliku između prave i lažne ljubavi. Grci uopšte ne poznaju pojam ljubavi, nego samo strasti. Eros, bog ljubavi, je nekakvo htoničko božanstvo koje se, i prema Hesiodu, javlja na početku sveta, kao nekakva vezivna sila između Neba i Zemlje, i potpuno se razlikuje od hrišćanskog pojma ljubavi, budući da ne razdvaja duhovnu i materijalnu (telesnu) prirodu ljubavi. A poznato je da su antička božanstva, čak i ona olimpijska, bila sklona raznim neprimerenim postupcima. Elem, zašto je bitna ova razlika? Hrišćani smatraju da najjači doživljaj Boga potiče iz ljubavi, budući da je Bog stvorio čoveka iz ljubavi. Mnogo štošta bi se čak iz Starog zaveta moglo smatrati predmetom ludila: uzmimo samo način na koji se Bog obratio prorocima (putem glasa, koji su mogli biti i umišljeni glasovi – šizofrenija). Tu nastaje obziljan problem: kako ljubav izdvojiti od drugih strasti? To je moguće samo ako neke proglasimo za dobre, a druge za zle? Otuda podela na dobro i zlo za hrišćane podrazumeva podelu na ovozemaljski i zagrobni život, materijalni i duhovni svet. Iako pomalo hrišćanka koncepcija podseća na platonizam, tu postoji veoma značajna razlika a tiče se statusa ideja, koje su dostupne jedino racionalnim moćima (umu i razumu), dok su kopije prepuštene čarima strasti. Dakle, i sam Platon pravi ovu razliku između nižih i viših oblika spoznaje, pri čemu su strasti niži oblici, a racionalne moći (um i razum) više. Za Grke spoznaja boga je moguća samo zahvaljujući višim moćim, razumu i umu pre svega. Za Aristotela bog i nije ništa drugo nego um, osnova celokupne stvarnosti utoliko što sve u prirodi teži božanstvu, umu, kao svrsi. Ali kakve sve to veze ima sa Don Kihotom? I dok hrišćanstvo smatra da postoje dobre i loše emocije, dotle novi vek uvodi pojam subjektivnosti kao osnovu za razumevanje sveta. To znači da naše razumevanje sveta donekle izvire iz ludila, kao što i proizvod našeg uma isto tako može biti sastavi deo ludila. Don Kihot je odličan primer utoliko šte se u njemu nekoliko tačaka modernosti spaja u jednu jedinstvenu celinu: reč je o odvajanju literature i stvarnosti, o kolonizaciji stvarnosti od strane literature, a što ima za posledicu rađanje moderne subjektivnosti, odnosno privatizovanje misli unutar autorstva: a najviši oblik autorstva ovde postaje izraz i najdubljeg ludila, onog koje stvara genije za buduće generacije. Nastaviće se...