IMAGINARNI INTERVJU

Čime se vi zapravo bavite? Uvek mi je neugodno kada mi postave to pitanje. Zapravo, ja sam angažovani intelektnualac, ali zapravo bavim se samim sobom. Na Zapadu, još od Grka, to je zapravo i poziv intelektualca. Nekada su to zvali filozofijom, danas mi to zovamo angažovanim intelektualcom, ali stvari se nisu bitno promeni, promenio se samo kontekst u kom govorimo. I to je dosta bitno. Naime, svi nekako podrazumevaju da angažman mora nužno da vodi i nekakvom boljitku za ljude. Utoliko je angazman uvek povezan sa nekakvom formom humanizma. Naravno, iako koristimo tu otrcanu Sartrovsku formulu, jer nisam siguran da postoji bolja i tačnija, naš angažman danas je daleko od nekakvog humanizma. Ne samo da se angažman kreće na toj hrišćanskoj strategiji, brige za drugog (zapravo u formi njegovog zbrinjavanja), nego to danas još upornije čini kapitalizam, a posebno aktivizam je nekakva liberalna forma, iako je istorijski možda nekad bila bliža levici i desnici, ali danas je ona postala otrcani kliše: gotovo kao i ona priča o konstruktivnoj kritici. Liberali nikako da nauče da ne postoji konstruktivna kritika, jer kritika je kritika, ona je uvek konstruktivna, jer joj je cilj da stvari učini boljima, otuda kritika nekoga, ali naravno, sve je to već postalo kliše... kao i moja konstatacija da se kao angažovani intelektualac bavim samim sobom. Možete li malo pobliže objasniti šta taj angažman podrazumeva? Bilo je već reči o tome da angažman ne vodi nikakvom boljitku. Jer da je tako ne bi nam trebala nikakva kritika kapitalizma. Kapitalizam jeste u jednu ruku omogućio boljitak, ali je ljudim oduzeo slobodno vreme, oduzeo im je čak i prostor slobodnog življenja, a danas preti da im uskrati čak i mogućnost slobodnog odlučivanja. Ne mislim da će se sve to završiti na nekakav tragičan način. Ali to je problem aktivnizma. Misao o drugom vas često odvalači od vas samim, pa samim tim i od činjenice da ste i vi sami neko drugi, prema kome treba postupati kao sebi ravnom itd. Dakle, sve su to problem, ne možete misliti na boljitak drugog, a da prvenstveno niste rasčistili sa samim sobom. Ljudi su danas postali previše praktični, zapravo, ljudi su toliko angažovani da im fali upravo nekakav odnos prema sebi, pokušaj da sebe sagledaju u nekakvoj drugoj perspektivi i konačko, da sebi kažu kako stoje stvari. Tu im nikakva psihoterapija ne može pomoći. Ljudi na psihoterapiju dolaze sa problemima, problemima sa realnošću koja najšćešće ne zavisi od njih i kojoj se oni prilagodjavaju, a jedini način da to promene jeste da menjaju stvarnost. Ali to vam ni jedan psihoterapeut neće reci, jer se podrazumeva da morate menjati sebe. To danas čini i aktivizam. On ljudima daje sigurnost, na uštrb neizvesnosti. On ljude pušta da uživaju, čak da postaju zavisni od svog užitka, a onda im posle to prebacije i pokušava da ih odvikne od loših navika. Angažman je licemeran i to je u osnovi kapitalizma. Ipak, nije li vas stav dosta konzervativan? Vi se bavite klasičnim stvarima, filozofijom, nije li to postalo passe danas? Baviti se sobom danas je izuzetno problematično i iz razloga jer sam sistem računa na društveni konformizam. Ne postoje gotova rešenja. Ali sistem ih danas nudi. Ako imate probleme on nalazi načine da vas uputu na prave adrese. Ali rešavanjem problem još uvek ne rešavate problem, problem koji vi imate sa stvarnosti, nego pronalazite način na koji da se stvarnosti prilagodite, da postanete koristan član drustva, socijalizirani pojedina itd. Ali to ništa ne rešava, dapače, tek to stvara nove problema. Naravno, mi verujemo u nekakvo „naprednije“ društvno nego što je kapitalizam. Ovo „naprednije“ namerno stavljamo u navodnike jer napredak ne znači nužno i nekakvu modernizaciju društva. Problem socijalnizma je i bio u tome što je on naivno naseo o priču u modernizaciji, čime je naivno ušao u trku sa kapitalizmom, nadajući se da on tu trku može dobiti, ali to je bila samo trenutna iluzija, jer kapitalizam živi od viška vrednosti koji nužno vodi eksploataciji, bilo da su u pitanju prirodni resursi, jeftina radna snaga, ekološka zagadjenost itd. Sve to ulazi u rok službe i sve se to na kraju plaća, kao što nas danas uče da mi treba da platimo cenu reciklaže, jer time plaćamo i svoj socijalni status, svoje mesto u društvu itd. Gomila gluposti kojom nas ucenjuju da plaćamo nešto što je u interesu kapitala i što stvara nove oblike eksploatacije u savremenom kapitalizmu. Istina je da kada je u pitanju boljitak ljudi, mi smo izgubili svaku trku sa kapitalizmom. Ali o kakvom se boljitku ovde radi. To je samo privremena predstava. Kao sto je automobil omogućio ljudim nezavisnost od prirode, jer su mogli da prelaze u jednom danu i po nekoliko hiljada kilometara, ali je sa druge strane isto tako stvorio zavisnost od proizvodnog procesa (fordizam, ciklicne krize sistema, itd.). dakle, reč je o tome da faktički kapitalizam ništa nije uradao osim sto je jednu zavisnost zamenio drugom, mnogo kobnijom, jer oduzima više vremena, iako naizgled, ljudima rad čini lakšim, ali problem svakodnevnog stresa na poslu, plus ekološka zagadjenost, o kojoj i da ne govorimo, su više nego ozbiljan problem, za koji opet kapitalizam ne želi da preuzme odgovornost, kao što ima problem i sa tim kada su u pitanju totalitarni pokreti. A šta je ovo što mi danas živimo nego moderni tehnološki totalitarizam? Poznati ste kao kritičar novih tehnologija i njihove „neinventivne“ primene od strane neoliberalnog kapitalizma. Možete li nešto više reći o tome? Sa tom temom mislim da sam već dosadio samom sebi, ali opet se iznova ponavljam, jer nisam siguran da ljudi uošte shvataju suštinu. A stvar je prilično prosta, kao i kod onog okretanja prema sebi. Nisu problem moderne tehnologije. Najveći problem je i dalje čovek, on je ponor oko koga se stvaraju nove tehnologije sa ciljem da taj ponor učene što nepodnošljivijim. Tačno je da kapitalizam stvar boljitak, ali je tačno da je taj boljitak u najvećem broju slučajeva na štetu čoveka, kao kada je reč o nekakvim željama koje čovek treba da ispunu a koje njega nužno pretvaraju u nekakvom kralja Midu, koji ima sve što je želeo, ali šta vredi kad to sve nije vredno života (vi možete sve da pretvarate u zlato, ali to je istovremeno vaše prokletstvo, jer niste u stalju da uživate više u čarima jela, pića, ljubavi, nego je sve to pompezno pretvoreno u nekakav materijalni produktu od čega korist ima samo neko drugi). U savremenom kapitalizmu svi smo mi danas kreljevi Mide koji stvaraju bogatstvo, a da nemaju nikakve koristi od toga, a upravo to je pogubno po život. Utoliko je kapitalizam za nas najveća opasnost, ne samo da unistava naš odnos prema nama samima, nego istovremeno, ne dozvoljava da naš boljitak postane sastavni deo nas i da u njemu uživamo. Kapitalizam odvaja želju od uzivanja, a ono u čemu uživamo uglavnom je nekakvo uskraćivanje i nedostatak. To je sasvim suprotno od želje, koja je nekakva punina, nekakvo spokojstvo samim sobom, svojevremeno su antički filozofi zvali srećom. Mi smo danas postali podanici, poslušnici zakona, nesposobni za sreću, a ono što sledimo uglavnom je zakon nekakvom uskraćivanja. I što nam se više uskraćuje, kao novac, mi ga više želimo, jer putem njega možemo da kupim sve ono što nam je bez njega uskraćeno. A to je mnogo više stvari nego što sa novcem uopšte i mogu imati veze. Nekakvu poruku za kraj? Poruke ostavljamo vernicima, oni uvek imaju nešto bitno da kažu. Ja bih da zaključim. Miljković je jednom napisao: „poeziju će svi pisati“, ja čekam dan kada ćemo svi biti filozofi, pa i pesnici, a sve drugo neka je u drugom planu. Jer ima li išta važnije od nas i načina na koji se ophodimo prema sebi i drugima.