POVODOM PLAGIJATA DIPLOME

U svojim ranijim tekstovim mnogo sam se obraćao problemu makartizma i tzv. lovu na veštice, kao i jednoj mnogo široj temi, a o čemu piše Hauard Zin u svojoj istorijskoj monografiji, a to je prisustvo komunizma u državnim institucijama, kao i svojevrsna čista koja je pokrenuta oko toga, sredinom pedesetih godina. Dakle, reč je bila o hladnom ratu koji se nadvio nad svima nama, koji je podrazumevao uvodjenje špijunske tehnologije, nasleđene iz Drugog svetskog rata, i njegovu brutalnu primenu nad gradjanima, o čemu najbolje svedoči afera Votergejt, takođe odlično opisana u dotičnoj monografiji. Da pisao sam o tome, vezano za novi Holivud, za pojavu angažovanog i autorskog filma i svega što je sledilo sa tim i ne stidim se toga. Namerno kažem ne stidim se jer, izgleda, ne izgleda nego se to zapravo dogadja, a i o tome sam pisao, da taj nazovi, hladni rat ni izbliza nije bio toliko opasan po nas koliko će biti neki novi totalitarizam, koji više nema neprijatelja, osim terorista, a takvim nemaju teritorije i može biti svako od nas. To je svojevrsna taktika povanpirenog državnog terorizma, i to treba iskreno reći, večeras sam odlučio da govorim bez dlake na jeziku, koji je sedamdesetih glumio glavnom policijca u državi jer je uvodio strah od nekakve, nazovi, komunističke katastrofe, dok se ista stvar dogadjala i u istočnom bloku, samo su oni plašeni od kapitalizma, a zapravo, radilo se o tome da se jedan liberalni kapitalizam prilagodi normama korporativne države, koju su uveli nacisti, neposredno pred rat, a samim tim i socijalisti, racunajuci sa nekakvim oblikom integrisane radnicke klase. Naravno, niko nije znao da je ce ta integracija trajati tako kratko, jer u periodu hladnog rata i tzv. militantnog fordizma vec se radilo o istovremenoj razgradnji sporazuma sa radnickom klasom, iznudjenog tokom rata, ali zapravo, izneverenog vec tokom hladnog rata, a jos vise tokom sezdesetih i sedemadesetih, razvojem kibernetike, informatike, teorije sistema, svega onoga sto je konacno trebalo da donese red u fabrička postrojenja, a što se nazivalo novim imenom: automatizacija proizvodnje. Nasuprot tome, generacije mladih, o cemu se govori i kao o posleratnom bejbi bumu, trebalo je rasporediti u sektoru usluga, pri čemu je razvoj novih i obnavljavnje starih tehnologija tome više nego pogodova, tako da se generacije mladih zbog toga nisu osećale eksploatisano, već naprotiv, čak nagradjeno, a reč je bilo o muzičkoj industriji, koja je uspevala da popuni upravo onaj prostor koji je makartizam zatvarao, dodajući svemu tome egzibicionizam i ekperimentisanje sa droga, bitnički pathos, praćen predstavom o nekakvoj slobodi izvan institucija, a zapravo se radilo i nečemu sasvim drugom, a prisvajanju i privatizaciji institucija od strane krupnog kapitala, bilo da je on dolazio od same drzave, bilo da se sirio u obliku razlicitih privatnih inicijativa. To opozicionarstvo makartizmu i državi kontrole, koje je usledilo sa hipi generacijom i kasnije, bilo je uvod u pokusaj da se fordističkom radniku suprotstavi novi oblik postfordističkog radnika, koji će biti nešto slično muzičkom stvaraocu. Imaće dovoljno slobodnog vremena, ali će većinu te slobode da koristi upravo u svrhu kapitalističke proizvodnje, jer je reč samo o navodnoj slobodi, a zapravo o vremenu koje i sam koristi na stvaralačku aktivnost, koja ima smisla samo ako može da se dobro proda na muzičkom tržištu, koje će vremenom postati sve profilisanije, a samim tim i zahtevnije, sto će od muzičara zaravo stvoriti stručnjake od zanata. Sve ono što se smatralo neobuzdanom slobodom u rekenrolu, permanentna upotreba droga i alkohola u neograničenim količinama, sada će zadobiti umerene razmere, oni neumereni će manje-više poumirati na vreme da ne vide šta se to dešava sa muzičkim entuzijazmom i kako je „lova“ preuzela glavnu stvar, a to znači i da su diskografije i menađerije ponovo počele dominirati onom slobodom, za koju se kaže da su se Bitlsi izborili, a to je bila upravo autorska sloboda. Na kraju je sve to završilo tako da je muzička industrija počela naglo da se gasi, kao i filmska industrija, u isto vreme kada se odvijao i proces automatizacije proizvodnje u fabrikama, čini mi se da samo naivno mogu reći da je u pitanju slučajnost, jer su i talentovane muzičare zamenile električne ritam sekcije, za kojom je poludela cela radnička klasa Engleske i Nemačke, bilo da se pojavljila u obliku novog talasa, novog romantizma ili elektro-muzike. Dok su roditelji gubili posao, usled automatizacije fabričke proizvodnje i kasnije deindustrijalizacije i preseljavanje fabrika u zemlje azijskog Pacifika, dotle su mladi uživali u istoj onoj automatizaciji muzičke industrije koja je njihove roditelje ostavljala bez posla, ali su se oni tešili da su im roditelji obezbedili dovoljno bogatstva, ne samo za produžetak školovanja, nego istovremeno i za neki oblik kreativnog rada, koji će se na kraju pretvoriti u kreativnu industriju, a koju će iskoristiti neki od tih upravo radničkih staleža, mada će njegovu osnovu u većini slučajeva ipak činiti srednja i visoka srednja klasa. Dakle, o čemu pričamo, nije reč o nikakvoj zaveri elita, reč je o postepenom razvoju kapitalizma, koji je od čuvenog birokratskog totalitarizma, kakav je bio olicen u makartizmu i staljinizmu, evoluirao do tehnološkog totalitarizma. Ovaj drugi je mnogo opasniji utoliko sto celokupnu strukturu sistema bazira na tehnološkoj kontroli, upitrebi novih tehnologija u svrhu političke kontrole stanovnistva, ali istovremeno i od pojedinaca zahteva totalnu lojalnost, sto se graniči sa ludilom. To je razlog zašto nečija diploma ne može postati predmet pitanja, i zašto sistem odlučuje da je brani, čak i ako je plagijat, po cenu vlastitog uništenja, jer je svestan da sam sistem čine lojalni pojedinci, čije ime i delo ne smu doći u pitanje, jer se samim tim i ceo sistem dovodi u pitanje. To je problem sa Malim, kao i sa profesorom, doktorom Stefanovicem, jer njihova lojalnost je zapravo ispitivanje i samog sistema. U tome se ovaj tehnoloski totalitarizam u mnogome razlikuje od onog birokratskog, koji je cesto zrtvovao pojedince zarad srece celine, ali ovde to nije moguce, jer pojedina postaje olicenje celine, i ako ona padne pada i sistem. To ne znaci da je sistem postao jaci, samo su jaci mehanizmi kontrole, ali je postao licemerniji, i to radi za nas. Mozda u budućnosti i pronadjemo način borbe protiv tih elektronskih vaški i parazita. Ali stvar je na nama, niko od njih nece dobrovoljno odustati. Toga treba da smo svesni...