O ODMORU ILI ODMORU OD PISANJA

Razmišljao sam o odmoru. Ali kakav bi to zapravo bio odmor, kad je sasvim izvesno da neću nigde ići na letovanje ili na nekakve turističke rute, bilo u sopstvenoj ili režiji agencije. Izvesno je da bi to bio odmor od pisanja. Već dugo razmišljam o tome, iako, kako se čini, ja zbilja već dugo jesam na nekakvom odmoru od ozbiljnog pisanja, ne računajući ova piskaranja na blogu, koja su donekle i napornija jer su učestalija. Pisanje i disciplina idu skupa, naročito kada je u pitanju teorijski rad na teksu. Ipak, i ovo što se na blogu dešava nije baš bez ikakve kondicije, ali za nekog ko dugogodišnje piše za očekivati je da jednom nedeljno može da sastavi nekakav tekstić o dnevno-političkim temama, iako moja prvobitno namera i nije bila da se toga držim, ali na kraju se od toga ne može pobeći, jer je to prosto naša svakodnevnica. Jedino što možemo da uradimo jeste da takvih tema ima što manje, ili da pristup njima ne bude baš dnevno-politički, tj. popularno-žurnalistički. Namera nam nije bila da pišemo obične kolumne, iako pisanje kolumni ne smatramo uopšte kao lak zadatak, nego je više reč o tome da se napravi nekakav kolaž teorijskih tekstova i onih popularnijih koji izviru iz svakodnevnice i koji nas na kraju i vraćaju svakodnevnici. Jer šta je život za prosečnog građanina u Srbiji. Ono o čemu se piše u štampi ili što se čuje na televiziji, o čemu se govori na pijaci, među poznanicima, ili sa kolegama na poslu. Naravno, čovek tu uvek mora da meandrira između oficijalne ideologije i vlastitog uverenja, jer stavovi koji suviše odskaču od ideološkog mejnstrima mogu ljude učiniti gluvima za drugo i drugačije, a to nam naravno nije bila ni cilj ni namera. Naravno, uvek je problem pristupa. To je izvesna odluka na koji način prići izvesnoj publici, kako joj se dopasti, odnosno, pokušati je privući, a da se sačuva nekakva „autentičnost“, iako je danas suludo govoriti o nekakvoj autentičnosti, u doba visoke produkcije, kada ono što je novo ujutru, već u podne postaje pomodni kliše, a uveće već niko na to i ne obraća pažnju. Nezahvalno je danas baviti se nekakvim ozbiljnim pisanje, jer ljudi često nemaju dovoljno ni vremena za čitanje i to naročito za dugačke tekstove. Daleko od toga da je to za nekakvu osudu, jer osuda ne može da promeni stvarnost takvu kakva je. Problem je u tome što smo mi u osnvi postali kultura deljenja, strukturalisti su svojevremeno u tome shvatili nešto bitno od postmoderne, bilo kako da nazivamo sadašnjost u koju živimo, a radilo se upravo o tom pokušaju da se stvari proslede onakve kakve smo pronašli, kao dišanovi redi-mejdi, ali problem je što danas to postaje globalni fenomen i što se stvari redovno „šeruju“ ne samo na društvenim mrežama, nego i generalno kada je u pitanju posao, struka. Postajemo zatrpani plagijatima, kada su u pitanju seminarski radovi ili doktorske teze, a da često i ne znamo da je reč o plagijatu, jer ko ima vremena da pregleda sve te beskrajne mogućnosti koje nudi internet platforma. Naravno, kada se od toga napravi skandal, to je sasvim jasno, i naravno da ljudi zbog toga moraju da trpe posledica, ali to opet nikako ne utiče na našu stvarnost, koja je postala mnogo kompleksnija, živimo sve brže, a da to povratno nema nikakve posledice na boljintak naših života, na nekakav klalitet življenja, iako smo prezasićeni kvantitetima sa raznih strana. Šta tu znači pitanje odmora. Zapravo ništa. Jer nemoguće je danas odmoriti se od društvenih mreža, interneta, informacija, koje nam pristižu čak i kad nemamo nikakvog interesa za njih, čak i kad ih uporno odbijamo. Nekada je nepismenost bila jednaka gubavosti na Zapadu, danas je to postala informatička nepismenost, jer uslov komunicije danas jeste permanentno učešće na internetu i društvenim mrežama. Ali čak i da toga nema, tu su gradovi pokriveni kamerama i savremenim uređajima za praćenje i identifikaciju lica, da nam Orvelova 1984. zvuči suviše idealistička, i pomalo zastarela, u odnosu na razvoj modernih tehnologija. Ali nažalost, svi se i dalje pravimo kao da toga nema, kao da se to sutra neće i kod nas pojaviti: G5 mobilne mreže, nano tehnologije, pametni telefoni i kompjuterska inteligencija, sve je to zapravo stvarnost o kojoj mi i dalje suviše malo znamo, jer je ona često u vlasništvu policijskih i vojnih struktura, poslovnih i finansijskih elita, koje stvaraju od grada nekakav novi panoptikon, teledirigovan putem savremenih medija i modernih tehnologija terora i kontrole. Kako se boriti protiv toga. Kako se odmorito od toga. Od paranoje u koju nas i nesvesno uvlače nove tehnologije i interi krupnog kapitala. Sta znači danas biti na odmoru, u eri pametnih telefona i interneta. Kada je grad izgubio svaku privlačnost, a politička borba se preselila na društvene mreže. O čemu pričamo u eri totalne komunikacije, u kojoj svako želi da se njegov glas čuje u jednom mnoštvu glasova koji stvaraju takvu galamu da je nemoguće razabrati stvarnu temu rasprave. Da li je doba totalne komunikacije, istovremeno i doba apsolutne tišine, doba iščekivanja apokalipse... Ali šta je sa one strane totalne komunikacije... postoji li nešto kao međusobno razumevanje i uvažavanje...teško je o tome sada nešto reći... da bi se o tome moglo pričati mora da postoji mogućnost da se drugi čuje...a to je danas gotovo nemogućne...na kraju krajeva... uvek može da se ode na more bez pametnog telefona ili laptopa, ali je pitanje kako ćete vreme provoditi sa drugima, osim ako niste usamljenik i zaljubljenik u misao, a za to vam drugi i more ne treba... problem je samo prevladati sebe samog...