POVODOM OTVARANJA SAVSKOG TRGA

Mnogo buke se diglo oko čuvenog spomenika Stefanu Nemanji: od toga da je krst morao biti zamenjen mačem, da se slučajno neko od arapskih prijatelja ne bi naljutio, do toga da mu možda i nije odabrano adekvatno mesto, budući da za sada na tom prostoru osim napuštene, a obnovljene, železničke stanice nema ničega. Interesantno je da je trebalo više od trideset godina da se obnovi železnička stanica i to u trenutku kada je potpuno izgubila svoju namenu. A i to što Nemanja u ruci umesto krsta drži mač ne treba da nas čudi, poznato je se hrišćanstvo širilo kako krstom, tako i mačem, a i poznato je da jednom državniku više odgovora mač od krsta. Kada se gleda ovaj spomenik sa slika i maketa u prvom trenutku mi se činilo da je u pitanju nekakva barokna tvorevina, kakvu su podizali evropski kraljevi u svoje doba, ogroman trg predviđen za vojne parade i svečane ulaske kralja – čemu su inače skolone autoritarne vlasti, opsednute nacionalnom megalomanijom – ali definitivno nije to slučaj. Zapravo trg je suviše mali za ovako ogroman spomenik, a bivša železnička stanica koja gleda u ledja spomeniku više liči na nekakvu kasarnu iz devetnaestog veka, u odnosu na sta spominik deluje kao nekakav istorijski anahronizam koji se tu slučajno našao. Cvetni trg u podnožju spomenika podseća na socijalističko doba, čime ovaj anahronizam od spomenika čini još i većim. Sve to ukazuje da je reč o tipičnoj postsocijalističkom i tranzicionoj arhitekturi, koja kombinuje elemente socrealizma izvučene iz konteksta i prilagođene nekoliko vekova zakasnelim nacionalističkim megalomanskim projektima. To naravno vodi do totalne revizije istorije, pa kad mogu Makedonci da podignu spomenik Aleksandru Makedonskom, sa kojim nemaju ama baš nikakve istorijske veze, zašto onda i jedan Stefan Nemanja ne bi stajao na razlupanoj vizantijskoj bojnoj kacigi, predstavljajući se kao osvajač Vizantijskog carstva – što naravno nema nikakvog utemeljenja u istoriji. Ali, koga je inače briga za istoriju. Na kraju krajeva potrebno je nekako dočarati narodu da se zaista radi o usponu Srbije i da nije više reč o Srbiji koja kleči pod Zapadom, kao što je bilo u vreme „žutih liberala“ nego da je Srbija sada ravnopravni partner kako sa EU tako još više sa velikim svetskim silama, tj. Rusijom i Kinom. To „zlatno doba“ srpske ekonomije treba nekako da odgovara „zlatnom dobu“ građevinarstva i arhitetkture, a veličina ovog spovenika verovatno treba da simbolizuje snagu srpske državotvornosti. Ko može da rasipa novac na spomenike, ako ne onaj koji ga ima i preko mere. Tako smo prešli iz perioda Srbije koja štedi i uzima novac od svojih nastarijih građana (penzionera) u „zlatno doba“ srpske ekonomije kada se novac rasipa na velelepna zdanja (Beograd na vodi, Savski trg itd.). Naravno, niko ne uvuđa kakvu dobit imaju Beograđani od nekakvog elitnog naselja, kakvo samo predstavlja Beograd na vodi, a da ne govorimo koliko je izmeštanje Železničke stanice iz centra grada koštalo one najsiromašnije koji su ovaj jeftin prevoz koristili za odlazak na posao. Tada nije bilo novca za obnavljanje gotovo ruinirane železničke stanice, ali ima sada kada ona treba da postane muzej od nacionalnog značaja. Dakle, po svemu sudeći još jedan spomenik koji slavi prošlost i slavnu istoriju, a u zaborav gura bednu svakodnevicu i svakodnevno preživaljavanje. Na kraju krajeva, oni koji su putovali vozom mogli su svakodnevno gledati kako se putnički vozovi ukštaju sa teretnim, a teretni vagoni su svoja priča, nakrcani su raznoraznom robom i tankerima punim nafte ili drugih prerađevina da čoveku prosto zastane dah i ne može da se ne zapita kuda oni odlaze i šta odvoze. Naročito ako smo svesni činjenice da su i državne granice prezasicene šleperima koji robu izvoze iz zemlje, a da nije reč samo o tranzitu, nego o robi proizvedenoj u Srbiji. Možda u tome leži jedan od razloga zašto je izmeštena železnička stanica, i zašto je na njeno mesto postavljena jedna bronzana statua veličine 23 metra, koja svakog od nas gleda sa visine i u čijim očima izgledamo sve manji i manji. U doba baroka veliki trgovi su imali svoju funkciju, u zemljama zapadne Evrope oni danas predstavljaju samo još jedan istorijski relikt, ali kakvu funkciju može da ima jedna glomazna i zastarele kreatura u jednoj zemlji poput Srbije koja svoju bednu svakodnevicu čini podnošljivom sećanjem na „slavnu prošlost“ i to u trenutku kada se zemlje istog tog Stefana Nemanje – gde se nalaze i autentični spomenici jedne srednjevekovne kulture – bespovratno otimaju od Srbije. U tom trenutku ovaj spomenik dolazi nešto kao „kompenzacija“ i to uzasno skupa kompenzacija za neprevaziđeni nacionalni gubitak. Ne radi se ovde samo o tome da će ovaj ogroman prostor savskog trga ostati neiskorišćen, oni koji budu nastanili Beograd na vodi sigurno neće šetati ovim trgom, jer to nisu ljudi koji koriste šetalište – eventualno će neko možda izjutra džogirati tuda – ali sve to je zanemarljivo u odnosu na ono čemu je ovaj ogroman prostor namenjen, a namenjen je uglavnom turistima koji bi trebali da se dive veličini srbske prošlosti, jer čemu inače muzeji služe nego da izmišljaju istoriju i na taj način ulepšavaju svakodnevicu. I u pravo je predsednik kada kaže da on ništa lepše od toga spomenika nije video i njemu je sasvim jasno da je njegov smisao da služi za gledanje, kao što će i elitno naselje Beograd na vodi služiti Beograđanima za gledanje i verovatno divljenje, kao što će i onaj veliki šoping mol – koji je na prečac otvoren u doba korone – služiti takođe za gledanje i verovatno podsećanje da je novcima Beogradjana izgrađeno nešto u čemu oni ne mogu da učestvuju nego im služi samo sa gledanje i divljenje. A čemu se Beograđani dive? Jednoj novoj eliti ili kvazi eliti koja je celokupno bogatstvo izgradila na grbači građana i u „zlatno doba“ srpske ekonomije i to u doba kada su kontakti među najbližima bili strogo zabranjeni, u doba ove pandemije, koja nam oduzim i ono malo ljudskog dostojanstva, da se nađemo u zagrljaju sa drugim ili da prosto drugom pružimo ruku. U takvim slučajevima trgovi su prazni, a ljudi idu pod maskama skrivajući svoja lica. I to će još dugo biti tako. A Beograđanima ne ostaje ništa drugo nego da se dive kojom brzinom se njihov grad otima od njih i prepušta nekim stranim ljudima koji su tu „samo zbog para i ništa drugo ih ne zanima“.