TELEKOMOVA STRATEGIJA DEPOLITAZACIJE

Ako se pogleda Telekomova politička strategija kablovskih programa onda nije teško primetiti nekakvu konstantu i pravilnosti tokom emitovanja kablovskog programa. Ono što se kao pravilnost nameće na prvi pogled jeste da je mnogo lokalnih kanala i TV stanica. To ne bi trebalo da iznenađuje samo po sebi, budući da je kablovska televizija prvobitno i nastala kao sistem lokalnih kanala, ali jedno je istorija kablovske televizije a sasvim nešto drugo politika koju sprovodi Telekom. Generalno, televizije sa nacionalnom frekvencijom su već uređene na način neprestanog ponavljanja serijskog i filmskog sadržaja uz veoma značajno učešće zabavnog programa, i to uglavnog organizovanog na zabavnoj i narodnoj (novokomponovanoj) muzici i rijaliti šouima. Reč je o tome da se sprovede temeljna depolitizacija i ona se sprovodi počev od jutarnjeg programa: umesto klasičnog čitanja novina i gostovanja nekog od poznatih autora gosti su uglavnom popularne „zvezde“ (pevačice, pevači ili glumci i glumice) a neretko i oni sami vode program. Sam koncept se sastoji u tome da je što manje političkog sadržaja, a sve više relaksirajućih tema vezane za senzacionalizam svake vrste, intimne ispovesti ili „popularana mišljenja“ a što za posledicu ima površne, jednostavne i relaksirajuće rasprave uz jutarnju kaficu. Radi se uglavnom o tome da voditelji takvih emisija, slično i rijaliti učesnicima, treba da ostvare nekakav oblik prisnosti sa svojim gledaocima, utoliko što će im bili slične na neki način ili će ih podsećati na nekog bliskog, a često pojavljivanje samo po sebi treba da stvori atmosferu prisnosti i familijarnosti, koja obično nedostaje savremenim domovima, usled života u uslovima neoliberalnog kapitalizma, a gde su pojedinci osudjeni na sebe same, bilo da su penzioneri, bolesnici vezani za postelju ili prosto usamljeni. Sa jedne strane postoje informativne emisije koje su prezasićene invormacima o koroni i pandemiji, ali sa druge i političke emisije koje se bave „desničarenjima“ i proizvođenjem teorija zavera, a što dodatno pojačava stavove bulevarske dnevne štampe i tabloidizacije sveopšte stvarnosti. Od toga ljudi beže u depolitizaciju, a tu je bogat dijapazon sadržaja koji prožaju televizije sa nacionalnom i kablovskom frekvencijom Telekoma, od beskonačnog ponavljanja serijskog i filmskog programa, naročito na javnom servisu, do zabavnog sadržaja koji podseća na 1990-e i 3. program RTS-a, a reč je uglavnom o narodnoj muzici (novokomponovanoj i turbofolk muzici) uz dodatan paket rijaliti programa koji se čak i svađaju umesto vas, tako da usamljenost ili savremenu otuđenost prevazilazite uz pomoć TV i sličnih emisija koje vas ponovo vraćaju porodičnim i generacijskim sukobima, od kojih su neki od vas pokušali i pobeći. Za one koji vole agresivan sadržaj tu je uvek dobro osmišljen sporski pogram i to posebno ultima fajt (MMA, ili kako se već zove). U slučaju da posumljate u bilo šta u svom životu tu je umilni i emotivni glas našeg predsednika, koji se ne skida sa televizija sa nacionalnih frekvencija, bilo da je reč o jutanjem programu ili večernjim emisijama. Dnevnik i druge informativne emisije bez njega ne mogu da prođu. I posle svega, neko bi rekao da živimo u toralitarnom društvu, a mi smo samo malo više zavisni od televizije, jer nam je život skučen, naročito u doba korone, nema puno izlazaka i kontakata pa smo često i osudjeni na sadržaje koje inače moramo da dopunjavamo interntetom i drugim alternativnim kanalima, koji nam omogućavaju da u ovo „ludo doba“ iole ostanemo „normalni“, ako ta reč danas ima ikakvo značenje. O radijskog programu skoro ne vredi ni govoriti, jer to je gotovo završena priča i stanje je triput gore nego kada je televizija u pitanju, a tamo deluje da je baš loše. Jedino što nam daje mogućnost nekakvog bekstva iz ove dosadne svakodnevnice je internet, ali i on je postao krcat raznim bagovima i bagovanjima političkog podmlatka, kojima više ništa nije sveto nego samo traže prostor za vlastiti promociju ili promociju svojih političkih ubeđenja, valjda onih u koja ni sami više ne veruju, ali su obavezni da ih prezentuju. U suštini, sve se svodi na jednu veliku šaradu ili čak lutkarsku predstavu u kojoj su svi izvodjači samo marionete i iza čega stoji ozbiljna politička režija, jer neko je izgleda shvatio da je politika postala užasno dosadna, pa je odlučio da se pozabavi režijom događaja, a u tu svrhu koristi i medije jer to je jedini način kako da nas obične ljude oslobodi onoga, za šta su pojedini filozofi, poput Aristotela, tvrdili da je i najviše ljudski: politika!