ФУНКЦИЈА ДРУШТВЕНИХ НАУКА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ СОЦИЈАЛИЗМУ III

Овај део ћемо посветити једном од теоретичара југословенског социјализма и представника праксис школе, а то је Михаило Марковић. Нема сумње да је он крајње контровезна личност: од критичара и дисидента југословенског социјализма он се претворио у присталицу Милошевићевог режима. У томе он није био усамљена фигура, поједини праксисовци из редова дисидената су у једном тренутку подржави Милошевића, попут Љубомира Тадића, али што је код ових била само пролазна фаза код Марковића је било снажно и дугогодишње искуство. Тек непосредно пред саму смрт Марковић је направио дистанцу од Милошевића и покушао је да га сагледа у једном критичком светлу. Наравно, без икакве намере да оправдамо Марковићеву подршку Милошевићу, ипак треба нагласити да је реч о личности од изузетног научног интегритета чији су доприноси научној заједници готово немерљиви. Марковић није први филозоф који је дао подршку неком ауторитарном режиму, сетимо се само Хајдегера и његове епизоде за фашизмом, Фукоа и његове подршке Иранској револуцији, али га то никако не чини и мање одговорним. Ипак, оно што нас занима у овом тексту јесте Хуманизам и Дијалектика (Марковић, 1967), а реч је о делу насталом у периоду Марковићевог интересовања за праксис филозофију. Иако се често наглашава да не постоји некаква заједничка одлика праксисоваца (Јакшић, 2012) – ради се о теоретичарима који су били окупљени око часописа Праксис и корчуланске летње филозофске школе – ипак су многи од њих делили некакве заједничке претпоставке. Било да је реч о београдским (Марковић, Кораћ, Тадић, Мићуновић итд.) или загребачким професорима (Петровић, Кангрга, Враницки, Бошњак, Грлић итд.), несумљиво је да су многи од њих делили заједничке теоријске претпоставке: интересовање за младог Маркса, хуманистички марксизам и Хегелову филозофију. Разумљиво је да су међу њима постојале бројне разлике: Враницки је био више под утицајем партије истражујући теме везано за историју марксизма (Враницки, 1971), Кангра је у Фихтеу пронашао испирацију и одскочну даску за критику Хајдегера (Кангрга, 1984), Гајо Петровић је тежио некаквој синтези хуманистичког марксизма и Хејдегеровог егзистенцијализма (Петровић, 1986) итд. Све у свему радило се о веома занимљивим филозофским покушајима, који су инспирацију проналази како у радовима раног Маркса и немачког класичног идеализма тако исто и у актуелној грађанској филозофији (егзистенцијализму, фемономенологији, прагматизму, аналитичкој филозофији итд.). Велике разлике су биле и међу београдским професорима и док се Кораћ бавио немачким класичним идеализмом и социјалном теоријом (Кораћ, 1990) дотле је Тадић проучавао практичну филозофију (Тадић, 1972). Отуда је и Марковићево дело тежило некаквој синтези марксистичке и грађанске филозофије, а синтетичка основа је пронађена у Хегеловој дијалектици. Стога она посредује између грађанске мисли, где доминира неопозитивизам, прагматизам и аналитичка филозофија, и марксистичке мисли: која од теорије одраза иде до критике Друге интернационале и враћа се раном Марксу и хуманистичком марксизму. Ради се о томе да су обе ове крајности недовољне за разумевање савременог друштва и да једино посредовањем могу бити употребљиве у савременој теорији. Од Хегела је првобитно преузет концепт развоја, што значи да се истина никада не појављује у готовој и завршеној форми, него да је она ефекат посредовања хетерогених и често противучних теоријских позиција. Такође, Марковић поново преузима појам отуђења и схвата га тако да друштво управља човеком путем наметнутих, спошашњих императива, уместо да човек изграђује друштво према властитој мери (људским потребама). Спољашњи императиви у капитализму се појављују у форми економских норматива (профита, вештачких потреба, тржишних законитисти итд.), док се у совјетском капитализму они такође намећу споља и то у облику привредних норматива (планска привреда, партијска лојалност, насиље државни служби итд.). А ствар је у томе да еманципација човека треба да доведе до тога да он пристваја природу утолико што је хуманизује и обратно, хуманизација човека треба да води изградњи друштва заснованог на људским потребама (Марковић, 1967: 313). То значи да друштво не треба споља да намеће нормативе људима него ће друштвени нормативи тежити да задовоље и унутрашње људске потребе, а то значи да ће и само друштво тежити хуманизму као крајњем циљу историје. Управо је југословенски социјализам према Марковићу најближи том историјском циљу, иако има још доста ствари које је потребно тамо поправити: „Из претходних анализа неких кључних противуречности нашег друштва следи закључак да је даљи развој друштвеног самоуправљања нужан пут остварења истинског социјалистичког друштва, и да су за тај развој битни предуслови: одумирање државе, претварање централних државних органа у органе самоуправљања, уздизање културног и политчког нивоа радничке класе и елиминисање локалних бирократских клика, најзад, постепено превладавање робно-новчаних односа и једнострано материјалне мотивације у процесу производне делатности“. (Ибид., 372) Представници праксис школе нарочито инсистирају на повезаности теорије и друштва, сматрајући да је немогуће филозофију посматрати изван друштва исто као што ни идеје није могуће разматрати независно од људи који их стварају, нити од друштвених околности у којима настају. То значи да филозофија чини саставни део хуманистичких наука и да као таква има задатак да одреди принципе и крајње сврхе хуаманистичког друштва. Утолико филозофија није никаква превазиђена тековина ранијих времена, него истинско подручје продукције хуманистичких вредности: „Филозофија тежи да превазиђе све границе које је човек пред себе поставио – границе струке, специјалности, професије“. (Ибид., 11) То значи да повратак из елијенације јесте делатност мишљења али истовремено и продукт једне праксе која тежи хуманистичком друштву. А да би се то постигло неопходно је створити друштво у ком се императиви човеку неће наметати споља, него ће чинити саставни део његовог унутрашњег бића, тј. постаће саставни део најдубљих људских потреба: „Бити отуђен значи (...) не бити (...) слободно, креативно свестрано развијено друштвено биће (Ибид., 61). То значи да човек непрестано присваја природу и прилагођава је властитим потребама. Проблем је био у томе што су се производни императиви (робовласништво, аграрна производња, индустија итд.) наметали као друштвени, а ради се о томе да се овај приоритет обрне и да се друштвени империтиви (хуманистичке вредности), појаве и као производни (задовољавање људских потреба). Тек у таквом једном друштву где владају хуманистичке вредности (слобода, креативност и свестрано развијена личност) могуће је и говорити о људској еманципацији. Али, шта би се добило када бисмо ову друштвену схему упоредили са Парсонсовом? Уколико на културном нивоу доминира одржавање образаца (слобода, стваралаштво, свестрана личност) онда се на друштвеном нивоу јавља интеграција, на политичком постизање циљева (хуманистичко законодавство) и на економском адаптација (тржишна конкуренција). Веома брзо бисмо видели да се поједини подсистеми налазе у колизији (културно и политичко са економским), а самим тим би и питање интеграције било доведено у питање, што значи да би и у друштвеном подсистему дошло до озбиљних проблема. Тако се показује да је Парсонсова схема непримењива на друга друштва осим америчког, а креирана је с циљем да америчко друштво прикаже као најбоље од свих постојећих друштава. Осим тога, њен циљ је да покаже једно друштво које би било саморегулативно и независно од променљивих варијабли у систему и самим тим би подсећало на некакву кебернетичку машину. То значи да ова теорија верује у некакву корумптивну људску природу насупрот чему стоји систем као некаква непристрасна и непоткупљива саморегуларна машина. Али заборављамо да и кибернетске машине имају својих слабости. Обично је проблем кибернетских машина у томе што су оне унапред програмиране да препознају одговоре које добијају из средине, тако да ако тај одговор изостане или га машина не препозна она постаје потпуно неупотребљива. То је разлог зашто савремени кибернетски системи оперишу са што већим бројем одговора, како би истовремено могли да препознају и међусобне варијације које долазе из средине а да нису непосредно унете у систем него настају комбиновањем познатих елемената у самом систему. Све то често не само да није у складу са основним људским потребама него је директно уперено и против човека. Отуда се поставља питање значаја хуманистичких наука за савремено друштво? 3. Раније је било речи о томе да су хуманистичке науке директно ангажоване у друштвеној пракси, као облик легитимације друштвеног система, али и као начин на који се управља људима. То је посебно долазило до утицаја у социјалном инжињерингу, који је имао за циљ да достигнућа друштвених наука примени и у непосредном друштвеном управљању (друштвена регулација). Нпр. циљ педагогије или школске психологије није само да децу научи методама учења, него и да наставне садржаје усагласи са наставним програмом, да врши едукацију наставничког кадра и да поспешује процес наставе увођењем разноврсних метода учења итд. Све то за последицу има интегришућу друштвену функцију за наставника и ученика унутар ширег друштвеног склопа којем оба припадају. Осим тога, многа западна друштва нису стајала са стране и само посматрала како се развија социјализам у Источном блоку. Нарочито се од директора и менаџера очекује да буду у што бољим односима са радницима, да им се приближе и на неки начин постану део радног колектива. Због тога директори и менаџери све чешће посећују радничке мензе и кантине, проводећи време са радницима у заједничким обедима и приликом празничких прослава (Морен, 2005). Све то има за циљ да класни консензуз у Западом свету представи као основу развоја новог друштва. То ново друштво је некаква мешавина планске и регулаторне привреде и тржишних принципа. Значај друштвених наука утолико је већи што управо оне треба да доприносе његовом развоју. Отуда долази до озбиљног пораста хуманистике у научном пољу током 1960-их година, нарочито са подручја друштвених наука, књижевности и језика. Са једне стране, све је више присутан некакав интердисциплинаран приступ у науци о друштву (истојска школа анала, теорија светског система, структурализам итд.), док се истовремено и само постојање друштва доводи у питање (конструктивизам, постмодерна, студије културе итд.). Неки од друштвених теоретичара, попут Бела и Арона, најављују крај индустријског друштва и прелазак у постиндустријско друштво – од друштва производње ка друштву услуга. Пораст услужног сектора прати аутоматизацију фабричке производње и развој кибернетике, теорије система, информатике итд., а све то има повратног утицаја на сферу услуга (монетарни, фискални и сектор сигурности). Реч је већ о 1970-их годима када се почиње помало сумњати у државу благостања и класни копромис након Другог светског рата, нарочито након што скочи цена енергената (земље ОПЕК-е) и Западне земље и формално уђу у доба кризе, политику штедње и монетарне консолидације. Тај заокрет је већ најављен политиком Светске банке (1968), која престаје да финансира индустријализацију заосталих земаља и земаља у развоју и насупрот томе сада подстиче националне инфраструктуралне пројекте (Џејкобс, 2010). Све то је увод у 1980-е када последице аутоматизације производње и постепене деиндустријализције постају видљиве и на социјалном плану, а што води порасту незапослесности и социјалном незадовољству. Све више се форсира флексибилно тржиште насупрот планске привреде и тржишна економија насупрот привредних монопола. Тако се из периода у ком се веровало у постепени нестанак радничке класе унутар класног компромиса 1960-их, прелази у период реалне трансформације радника у мале предузетнке током 1980-их и 1990-их година. Све то је готово невидљиво у југословенском социјализму у ком такође долази до кризе 1980-их, услед велике кредитне задужености, поскупљења енергената и незапослености. Кредитна криза се решава уз све већи утицај и посредовање Светске банке, а незапосленост се лечи одливом радне снаге у замље Западне Европе (Западна Немачка, Швајцарска итд.) и Скандинавије (Шведска, Финска итд.). Иако не постоји тржишна привреда све је израженији државни монопол који се равна према националним обзирима Загреба, Београда, Сарајева, Љубљане итд. Прве критике друштва долазе управо из пера друштвених наука и од друштвених теоретичара који су били скрајнути и претворени у дисиденте социјалистичког режима. Реч је о интелигенцији укупљеној око Центра за друштвена истраживања: Михаило Марковићу, Латинки Перовић, Љубомиру Тадићу, Драгољубу Мићуновићу, Кости Чавошки, Војиславу Коштуници итд. Интелигенција окупљена око недељника НИН, Атељеа 212 и БИТЕФ театра такође је била критички расположена према југословенском социјализму, и управо одатле ће се и формирати опозиционе снаге током 1990-их година. Ову екипи су чинили: Борислав Михајловић Михиз, Борислав Пекић, Оскар Давичо, Душан Ковачевић, Мира Траиловић, Јован Ћирилов, Борка Павићевић итд. Током деведесетих ће се у ту борбу укључити и невладини сектор окупљен око Београдског круга и Центра за културну деконтаминацију, унурат ког су деловали: Радомир Констатиновић, Латинка Перовић, Обрад Савић, Ђорђе Давид, Мирко Ђорђевић, Владимир Арсенијевић, Драган Великић, Борка Павичевић итд. Све то је било увод у распад југословенског социјализма, који ће се поцепати по националном шаблону и то управо онако како су и предвидели теоретичари праксис-а, још крајем 1960-их година. Одговор на питање какав и колики је био значај друштвених наука за југословенски социјализам вероватно лежи у самим историјским околностима које су од њега у првом тренутку начиниле опозицију како западном тако и социјалистичком свету, а многи су у њему видели остварење идеје државе благостања и класног консензуса након Другог светског рата. Како је улога медија у конституцији идеологије јачала, нарочито телевизије, тако се и значај друштвених наука за југословенски социјализам губио, а отуда су друштвене науке све више присвајале критичку улогу промишљајући и уважавајући друштвена гледишта која су долазила углавном из Западне Европе и САД-а. Отуда је од једног хуманистичког друштва југословенски социјализам све више перципиран као врста ауторитарног и тоталитарног режима (титоизам). Такву критику ће преузети и политичка опозиција током 1990-их година, сматрајући да је неопходна модернизнизација југословеноског друштва на основу стратегија неолибералног капитализма, а које укључују елементе модернизација јавне управе (дигитализација управљања), као и флексибилизацију тржишта (аутоматизација, деиндустријализација, аутсорсинг, лизинг итд). Развој нових технологија, информационих и телекомуникационих, је довео до тога да су и хуманистичке науке постале сувишне, будући да им се изгубио сваки друштвени значај: функцију друштвеног инжењеринга сада преузима видео надзор и дигитална технологија, док идеолошку функцију обављају медијске корпорације попут BBC-а, CNN-а и великих кабловских оператера (Скај ТВ-а) (Марковац, 2017). Тако контрола информација иде упоредо са производњом и дистрибуцијом лажних вести, а која прати новинске, телевизијске и радијске оператере на националном нивоу, као и алтернативне медијске канале попут интернета и друштвених мрежа. На тај начин долазимо до парадоксалног закључка да су друштвене науке, нарочито у југословеномском социјализму, саме себе укинуле, будући да смо сведоци све учесталије синтетизације и хибритизације знања у домаћем школству, било да је реч о несхватљивим синкретизмима (спајање социологије и правне науке у један предмет) било да се ради о атомизацији друштвене теорије (ово су називи изборних предмета у данашњим гимназијама : језик, медији и култура; појединац, група и друштво; методологија научног истраживања; основи геополитике итд.). Све то за последицу има укидање друштвених наука, будући да је и њихова друштвена сврха престала да постоји, односно, њено место су заузеле неке друге науке попут кибернетике, информатике, теорије система, теорије медија итд. Евентуално још опстају историја и географија, али нам је историјска школа анала показала да су и ту могућа сажимања и преклапања. Све указује на то да је неизвесност друштвених наука утолико већа уколико капитал и знање образују нове односе производње и нове начине производње стварности. При том, наравно, не тврдимо како ће друштвене науке у потпуности бити укинуте, али ће неминовно доживети некакав облик хибридизације и синтетизације с природним и техничким наукама. На томе се већ данас ради и то више није никаква новина. Остаје нам да видимо какве су последице једне такве хибридизације. КРАЈ! Литература: К. Манхајм, Идеологија и утопија, Нолит, Београд, 1978. К. Манхајм, Дијагноза нашег времена, Mediterran Publishing, Нови Сад, 2009. Р. Блум, Рузвелт и Њу дил, Рад, Београд, 1956. Д. Марковац, Модели или искуства, Библиотека „Глигорије Возаровић“, Сремска Митворица, 2017. Т. Парсонс, Модерна друштва, Градина, Ниш, 1992. Т. Парсонс, Друштва, АЦ, Загреб, 1988. Чикашка школа социологије, приредио Душан Маринковић, Mediterran Publishing, Нови Сад, 2012. Џ. Џејкобс, Градови и богатсво нација, Mediterran Publishing, Нови Сад, 2010. Х. Арент, Извори тоталитаризма, PinKpress, Београд, 1998. Михаило Марковић, Хуманизам и дијалектика, Просвета, Београд, 1967. Ђ. Лукач, Повјест и класна свијест, Напријед, Загреб, 1970. Г. Петровић, Мишљење револуције, Напред-Нолит, Загреб-Београд, 1986. М. Кангрга, Пракса, вријеме, свијет, Нолит, Београд, 1984. К. Корш, Карл Маркс, Нолит, Београд, 1984. П. Врањицки, Хисторија марксизма 1 и 2, Напријед, Загреб, 1971. К. Маркс и Ф. Енгелс, Рани радови, Напријед, Загреб, 1973. Љ. Тадић, Традиција и револуција, Српска књижевна задруга, Београд, 1972. В. Кораћ, Историја друштвених теорија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990. М. Хоркхајмер и Т. Адорно, Дијалектика просветитељства, „Веселин Маслеша“-„Свијетлост“, Сарајево, 1989. Х. Маркузе, Човек једне димензије, „Веселин Маслеша“-„Свијетлост“, Сарајево, 1989. Е. Фром, Имати или бити?, Напријед-АЦ-Нолит, Загреб-Београд, 1984. А. Лефевр, Дијелектички материјализам – Критика свекодневног живота, Напријед, Загреб, 1959. А. Хелер, Вредности и потребе, Нолит, Београд, 1981. Г.В.Ф. Хегел, Наука логике, Просвета, Београд, 1973. М. Вебер, Привреда и друштво 1 и 2, Просвета, Београд, 1976. Е. Морен, Изгубљена парадигма: људска природа, Skarabeus-naklada, Загреб, 2005.