U SUSRET NOVOJ GODINI - ISEČAK IZ KNJIGE KOJU IMAM NA PAMETI OVIH DANA

Nagli napredak novih tehnologija (informacija i telekomunikacija) donosi brojne promene u ekonomskoj sferi društva: automatizacija proizvodnje, pojava autsorsinga, fenomen deindustrijalizacije i odbeglih fabrika, javno-privatna partnerstva i sl. Paralelno sa automatizacijom proizvodnje, deindustrijalizacijom i preseljenjem fabrika, teče i proces preoblikovanja fabričkog radnika u sitnog preduzetnika i to uz obimnu upotrebu autsorsinga, dok javne i komunalne službe sve više postaju deo javno-privatnog partnerstva. Tako smo svedoci nove privatizacije javnog prostora od strane krupnog kapitala koji koristi prednosti tržišta tamo gde mu to donosi profit, dok tamo gde on izostaje upravljanje prepušta državi. Sve to vodi novoj pacifikaciji latentnih sukoba, a koji nastaju kao neizbežan proizvod divlje privatizacije (kreditno zaduženje, deložacija, stres na poslu i sl.). Neoliberalne mere štednje, kreditno zaduženje i prelivanje zaposlenih iz proizvodnje u sektor usluga dovele su do sasvim novih poliitičkih okolnosti: dok broj fabričkih radnika stagnira, raste broj obespravljenih u uslužnim delatnostima i sitnom preduzetništvu. Reč je o ljudima koji su uglavnom prepušteni sami sebi, primorani da uzimaju kredite kako bi održavali potreban nivo proizvodnje i usluga, a istovremeno zavisni od velikih multinacionalnim kompanija, kojima prodaju svoje robe i usluge. Sa druge strane, nedostatak sindikalnih organizacija ili njihova neučinkovitost usled lojalnosti političkoj eliti predstavlja veliki problem kako za radnike u privatnom tako i za one u javnom sektoru. Sve to vodi depolitizaciji politike, odnosno, pacifikaciji unutrašjih sukoba i pretvaraju svega u nekakvu selfi kulturu, zavisnosti od slike koju o sebi stvaramo u javnosti i putem društvenih mreža, tkv. narcis kulture. Tako ljudi iz sfera šou-biznisa i sveta rijalitija dobijaju priliku da se ogledaju i u političkoj areni, a njihov zaokret se uglavnom zbiva u desno. Sa druge strane, takva pozicija najviše odgovara liderima na desnici, koji kombinuju različite ideološke narative kako ti stvorili što više pristalica, ne bitno sa kog političkog spektra da dolaze. To je moguće jer ne postoji jaka sindikalna stuktura – budući da ne postoji ni jaka radnička klasa – a to pogoduje političkoj eliti koja koristi takvu situaciju da bi dodelila ustupke na raznim stranama: bilo da je reč o projektima od javnog značaja koji se dodeljuju političkim poslušnicima koji dolaze iz sektora usluga, obrazovanja, medija i informisanja, NGO sektor itd., bilo da je reč o subvencijama i drugim vidovima državne pomoći koji su takođe rezervisani za politički podobnu populaciju. Na taj način se klasno društvo razvodnjava, sukobi unutar proletera i buržoazije se minimalizuju, dok se podstiču sukobi između radnika (po pitanju visine nadnice i uslova rada), između radnika i sitnih preduzetnika, kao i između sitnih preduzetnika međusobno. Političke elite profitiraju na nepostojanju političkog saveza između radničke klase i malograđanskih slojeva. Pokušaj takvog saveza dolazi uglavnom od predstavnika srednje klase koji obnavljaju socijalističke i jugoslovenske vrednosti, kako bi ujedinili ovu razjedinjenu popolaciju, ali to su još uvek bledi pokušaji. Naravno, problem je u tom finansijskom momentu koji je od države na periferiji kapitala stvorio glavnog poslodavca, a koji finansira sve moguće poslove koji su u skladu sa njihovim trenutnim stranačkim interesima. S jedne strane, veliki odliv stanovništva u zemlje EU stvara mogućnosti za nova radna mesta u javnom sektoru, a ta mesta se uglavnom popunjavaju partijskim kadrovima koji sada postoju mehanizmi i poluge vlasti, bilo tako što se neposredno podređuju drugima ili iziskuju lojalnost drugih članova. Na taj način se uz pomoć države osigurava partijska lojalnost i istovremeno proizvodi nacionalna ideologija kao glavni mehanizam selekcije lojalnog partijskog kadra. O takvoj situaciji govorimo kada je ceo balkanski region u pitanju, a slična situacija je i sa pojedinim zemljama članicama EU, kao što su Mađarska, Poljska, Češka, Austrija itd. Načelo slobodne cirkulacije kapitala, ljudi i robe, kao glavno načelo EU, je u mnogome doprinelo tome da se stvori jedna velika imperija unutar koje će se slobodno razmenjivati kapital, sirovine i ljudski resursi. Istina, to predstavlja podizanje izvesnih standarda kada su u pitanju zaštita životne sredine i briga o ljudskim pravima, ali generalno to znači slobodu kapitala da kombinuje što isplativije elemente (jeftinu radnu snagu i prirodne resurse, blaže ekološko i radno zakonodavstvo i sl.) kako bi stvorio što veći višak vrednosti. Sa jedne strane, kombinuju se niska cena proizvodnje (dostupna zemljama novim članica EU i zemljama u statusu pridruživanja EU) i visoka cena kreativnog marketinga (markiranje i brendiranje proizvoda koje sprovode multinacionalne korporaciju stacionirane u vodećim gradovima EU: Londonu, Berlinu, Briselu, Parizu itd.). To znači dominaciju preduzetničkih špekulacija na svim nivoima proizvodnje, od neposrednog rada u fabrici (gde se koristi jeftina radna snaga i domaći resursi, a primenjuju mere automatizacije proizvodnje i autsorsinga) do prodaje robe: visoka tržišta zahtevaju i veći stepen kreativnog marktetinga, prilikom brendiranja i markiranja proizvoda, a na čemu svakodnevno rade timovi ljudi i to uz pomoć modernih tehnologija (osmišljavanje profila potrošača putem društvenih mreža, priligođavanje proizvoda individualnim potrebama korisnika, brendaža, marketing itd.). To zahteva ozbiljnu preduzetničku snalažljivost i sposobnost da se poslovi organizuju u nekoliko država: počev od toga da se sedišta firmi i poslovnih organizacija prijavljuju tamo gde su fiskalni nameti najmanji (tzv. fiskalni rajevi), do toga da se organizuje što jeftinija proizvodnja, ako je moguće čak i uz subenciju države, pri čemu se prodaja odvija na najskupljim tržištima. Naravno, to bi bio nekakav poslovni ideal neoliberalnog kapitalizma koji nije uvek moguće ostvariti, stoga multinacionalne kompanije radije kombinuju neke od ovih prednosti kako bi ostvarile višak vrednosti, bilo da se on odvija u domenu proizvodnje, razmene, raspodele ili potrošnje. U domenu proizvodnje bira se jeftina radna snaga i prirodni resursi, blaže ekološko i radno zakonodavstvo, budući da svi ti momenti učestvuju u kreiranju tržišne cene robe. U domenu razmene kombinuju se tržišta sa niskom cenom proizvodnje i visokom cenom prodaje. Što se tiče potrošnje ona je odavno postala sastavni deo konzumerističke kulture, tako da je i sam proizvod kreiran da zadovolji samo privremene potrebe korisnika, dok se ne pojavi njegova naprednija verzija (laptopa, mobilnog telefona, automobila itd.) i upravo u tom domenu se i najviše ističe uticaj kreativnog marketinga koji na taj način drastično utiču cenu proizvoda. Kada je u pitanju raspodela, ona čini sastavni deo svakog od ovih procesa, od čega najveći deo odlazi na profit i nova ulaganja, dok samo jedan deo sačinjavaju plate zaposlenih, od čega najveći deo toga odlazi poslovnom menađmentu i kreativnom marketingu, a radnici dobijaju gotovo neznatan deo novca, u pojedinim zemljama u regionu on je čak jednak minimalnoj ceni rada. Da bi sve to bilo izvodljivo neophodno je da proizvodnim procesom posreduje država, ne samo kada su u pitanju fiskalni nameti, nego i kao garant da će posao biti obavljen u potpunosti. To je razlog zašto se automatizacija proizvodnje i deindustrijalizacija koriste kao mehanizmi ucenjivanja radničke klase na periferiji kapitala, krize se produkuju sa ciljem da bi se omogućila što jeftinija proizvodnja, a nedavna migrantska kriza je samo jedan od tih pokazatelja. Na periferiji kapital država ne samo da učestvuje u procesu proizvodnje, ona danas postaje glavni poslodavac, a cilj joj je upravo održavati što jeftinije uslove proizvodnje kako bi i sama postala interesantna za ulaganja stranog kapitala. Ali, kako o raspodeli državnog budžeta odlučuje politička elita tako se čini da njima budžet služi kao nekakva vrsta nadoknade za „što bolje uslove“ koje su obezbedili stranim investicijama, a što im se za uzvrat vraća u vidu poreza, koji u dobroj meri treba da posluži uskim partijskim interesima (partijskom zapošljavanju u javnim službama, upravljanje javnim preduzećima, finansiranju političke kampanje i ogromne vojske paritijskih apartčika tzv. botova itd.). Na taj način države na periferiji kapitala permanentno siromaše i propadaju, dok se vodeće države EU bogate i napreduju. Ali ne treba zaboraviti da ovde više nije reč o nekakvom nacionalnom planu, čak pogrešno bi bilo reči bogate države EU jer to nije do kraja tačno, zapravo reč je o regionima, ili čak pojedinim gradovima EU u kojima se kapital gomila i koji živi uglavnom od poslovnih transakcija i kulturne industrija, dok druge regije u istoj zemlji mogu da stagniraju i opadaju upravo iz istih razloga koji muče i zemlje na periferiji kapitala. Zapravo, problem je u tome što EU zaista treba shvatiti izvan nacionalnih okvira, iako funkcija države ovde nije zanemarliva, ali treba imati u vidu da ideologija neoliberalnog preduzetništva pretpostavlja konkurenciju, ne samo na nacionalnom nivou, nego i konkurenciju pojedinih grada, pa i pojedinih lokalnih jedinica, tako da je uspeh jedne lokalne zajednice nepomirljiv sa uspehom drugih i često čak znači nazadovanje jedne na račun druge. To se dešava upravo iz razloga što je kapital poprimio nomadski karakter, što se on seli u potrazi za što jeftinijim uslovima proizvodnje, a samim tim su nacionalna obeležja prestala da igraju bilo kakvu ulogu, ali nisu državni mehanizmi i kolektivna mašinska tela, koja kapitalizam koristi upravo kao mehanizam vlastite kontrole i dominacije. Utoliko država danas predstavlja i najveću opasnost za emancipaciju čoveka, budući da upravo ona sprovodi najgore mere kontrole populacije i zagovara mehanizme što jeftinije industrijske proizvodnje. A cenu uvek neko na kraju plaća, bilo da je reč o zagađenosti životne sredine, bilo da se radi o prenaseljenosti planete ili nedostatku prirodnih resursa. Sve se to kao bumerang uvek vraća onima koji su najsiromašniji i najpotlačeniji. Najgore u svemu tome je što se toliko bogatstvo uludo protraćilo, a koje su vodeće evropske zemlje akumulirale vekovima, počev od osvajanja Novog sveta do kraha evropskog imperijalizma. Uvek je osnovni problem raspodela, i ako ona nije provedena na pravedan način, teško da se može govoriti o nekakvom novom miru u svetu. Umesto toga potrebno je provesti novu raspodelu, ovog puta na planetarnom nivou, ne radi se samo o tome da velike Imperijalne zemlje danas plate nekakvu odštetu Azijskim i Afričkim narodima, reč je o tome da se svima da podjednaka šansa na dostojanstveni i pravedan život, a to jednostavno nije moguće u sadašnjim uslovima, i to nije pitanje nedostatka resursa, nego nedostatka volje da se izvrši ravnopravnija raspodela na planetarnom nivou. Jer jedino tako možemo da govorimo o nekakvom opštem dobitku. U protivnom svi gubimo i samo je pitanje vremena kada ćemo razoriti planetu. Naravno, da se ne može očekivati da radnici na periferiji kapitala dignu svoj glas protiv eksploatacije, to ne samo da bi bilo protiv interesa krupnog kapitala, nego bi isto tako bilo i protiv interesa srednje klase velikih evropskih gradova koji i sami žive od nekakvog kreativnog marketinga. Čak i da su obe od ovih klasa ekploatisane, one nikako ne mogu da se bore za svoje interese a da jedna drugu međusobno ne ukine. I to je problem. Svi treba da shvate da je sadašnje stanje na duži rok neodrživo i da treba nalaziti nove načine za opstanak i nove oblike borbe. Ovi novi oblici zahtevaju od svih da budu spremni na promenu, jer jedino tako mogu doprineti sebi i drugima. Problem je naravno kako se izboriti sa svim tim razlikama, a da pritom nemamo nikakvu garanciju, čak da nam se nekad čini i da je postojeće bolje od onoga za šta se zalažemo. Ali to je samo privid, pre svega, potreban je rizik, jer bez rizika teško da će iko biti na dobitku, prosto, lanci se moraju pokidati, niko drugi to neće uraditi u naše ime. To je potrebno znati kako bi se znalo u kom smeru i delovati.