FILOZOFIJA, MITOLOGIJA, NAUKA 3

Kada je reč o Pitagori, on je takođe neko ko barata pojmovnim parom ograničeno-neograničeno, ali ih on posmatra kroz prizmu brojeva. Utoliko se njemu parni brojevi pokazuju kao neograničeni, a neparni ograničeni. On je takođe neko ko razmatra sintezu ograničenog i neograničenog, pa tako broj deset po njemu savršeno iskazuje ravnotežu ograničenog i neograničenog i otuda to prikazuje kao nekakvu kosmičku harmoniju. Za razliku od Talesa i Anaksimena koji se zanimaju i za materiju, Pitagora istražuje formu stvari i nju definiše pojmom broja. Utoliko on se on nadovezuje na Anaksimandrovo učenje o apejronu, i pokušava da odnos ograničenog-neograničenog – kako je to Anaksimen shvatio kada je u pitanju vazduh – prenese na teren brojeva i jedinstva koje oni obrazuju. Kada su brojevi u pitanju uvek se radi o nekakvom skladu, harmoniji. Broj jedan (monada) predstavljena je kao univerzalno jedinstvo svega. Međutim, to jedinstvo se pokazuje samo kao prividno jedinstvo budući da svako jedno u sebi sadrži nekakvo dva (dijada), suprotnosti. Ove suprotnosti vode novom jedinstvu koje je označeno brojem tri (trijada). Jedinstvo trijade je istovremeno jedinstvo ograničenog i neograničenog koje vodi novom jedinstvu u broju četiri (tetrada – jedinstvo jedinstva suprotnosti). Ova četiri broja u zbiru daju broj deset, koji predstavlja ravnotežu ograničenog i neograničenog, parnog i neparnog (2+3=4+1=10). Pitagora je jedan od prvih filozofa koji je počelo mislio kao mnoštveno, ali ovo mnoštvo u osnovi teži jedinstvu (kosmičkoj harmoniji) koju iskazuje broj deset. Otuda mnoštvo za Pitagoru jeste to sve što može da se ujedini u nekakvom jednom, nekakvoj univezalnoj i kosmičkoj sintezi. Otuda proizilazi nova problematika za filozofiju, a to je pojmovni par jedno-mnoštvo koje će činiti opoziciju elejske škole. Pitagora je bio neko ko je filozofiju preneo u južnu Italiju, u grad Kroton, dok će Ksenofan to isto učiniti sa Elejom. Ipak, ne iznenađuje da su njihovi nazori dijametralno suprotni, budući da Pitagora polazi od mnoštva, a Ksenofan od nekakvog jednog koje je pritom i nepokretno, jednako sebi, zaokrugljeno i umno. To je razlog zašto će pojmovni par jedno-mnoštvo zameniti par ograničeno-neograničeno. Ostaje još nešto da kažemo o Heraklitu. O Heraklitu se dosta toga pisalo. Poreklom iz Jonije, iz Efesa, iza sebe je ostavio veliki broj fragmenata. Njegove teme se nadovezuju na učenja miletske škole, pri čemu je on prvi jasno odredio pojam kosmosa kao nekakvog poretka koji niti je nastao, niti će nestati, nego je oduvek postojao. Za Heraklita, ono što vlada kosmosom je živa vatra koja se „po meri pali i po meri gasi“, što znači da vatra predstavlja meru za nastanak i nestanak bića. Ukoliko učestvuju u vatri bića jesu i obratno, stoga je „sve razmena za vatru i vatra za sve“ jer bez vatre bića nema. Heraklit je odabrao toplo i suvo načelo, nasuprot Talesovoj vodi, koja predstavlja nešto hladno i vlažno. Ipak, Heraklit nije slučajno užeo za počelo vatru, budući da vatra u sebi sadrži borbu suprotnosti. Naime, vatra krije nekakvu protivurečnost u sebi, ona je istovremeno dobra i zla. Dobra je utoliko što može da nas ugreje, ali je zla jer može da nas opeče. Otuda pojmovni parovi kao što su neograničeno-ograničeno, rat-mir, toplo-hladno, sitost-glad itd. predstavljaju suprotnosti koje se bore međusobno, a taj rat (polemos) najbolje opisuje vatra kao počelo svega. Ono što važi za kosmos, da nije nastao i da neće nestati, važi za vatru kao i za borbu suprotnosti, oni su večni utoliko što kosmos i nije ništa drugo nego vatra koja se po meri pali i gasi, a čiju meru upravo određuje borba suprotnosti. Heraklit pretpostavlja da toplo i hladno, vlažno i suvo nije nikakav povlašćeni par suprotnosti, naprotiv, oni zajedno učestvuju u sveopštoj borbi, koju Heraklit naziva kosmičkom pravdom. Heraklit vatru nije odabrao zato što je ona najviše suv element (toplo i suvo), nego zato što jedino vatra na delu manifestuje borbu suprotnosti, za koju Heraklit misli da je osnova kosmosa. Ali to opet ne znači da kosmos nije u nekakvoj harmoniji – iako je njegov osnov sukob – suprotnosti, upravo time što svaka vuče na svoju stranu, održavaju balans i ravnotežu u kosmosu i na taj način regulišu proces nastanka i nestaka bića, odnosno, meru po kojoj se vatra „pali i gasi“. Borba suprotnosti je ono što vlada u kosmosu kao nekakva kosmička pravda, utoliko je borba pravedna jer ona obezbeđuje kosmičku ravnotežu snaga koja iznova reguliše nastanak i nestanak bića. Promena je sastavni deo kosmosa i ono stalno u kosmosu jedino je promena. Upravo kao neprestana borba suprotnosti stalnost se odvija kao promena i obratno, pri čemu jedno uvek podrazumeva borbu suprotnosti, ne samo da je biće moguće na osnovu te borbe, nego ono i opstaje zahvaljujići toj borbi. U jednom se bore: staro i mlado, život i smrt, muško i žensko, sitost i glad, dan i noć, crno i belo itd. Brojne su suprotnosti u kojima učestvuje to jedno, a upravo to je ono što nazivamo postojanjem. Postojanje je samo drugo ime za borbu suprotnosti, ono je mesto u kom borba suprotnosti iznova dolazi do izražaja upravo kao nekakva kosmička pravda, koja svakom tek kroz rat i putem rata dodeljuje ono što mu stvarno pripada. To je razlog zašto je rat (polemos) „sveopšta pojava“ i zašto je „pravda borba“ i zašto se sve događa „po nužnosti“. Zato se za Heraklita može reći da on predstavlja stvarnu sintezu filozofije u Joniji, koja je polazeći od para suprotnosti toplo-hladno, vlažno-suvo, ograničeno-neograničeno itd. došla do vatre kao jedinstvenog počela u kom se ove suprotnosti potvrđuju na način borbe i međusobnog poricanja. Međutim, dok za Pitagoru kosmička harmonija proizilazi iz nekakvog prvobitnog jedinstva, koje kao u brojevima predstavlja nekakvo nadgrađeno jedinstvo (kao kad se brojevi podignu na kvadrat), Heraklit kosmičku pravdu misli na osnovu permanentnog sukoba suprotnosti, gde harmonija nastaje samo kao ravnoteža trenutnih snaga. Nasuprot Pitagori Heraklit tako razvija jednu belističku koncepciju kosmosa, koja samo naizgled podseća na prvobitnu borbu bogova, a u osnovi iskazuje borbu suprotnosti kao ontološku pravdu bića. Još jedan pojam dugujemo Heraklitovom mišljenju i to je pojam logosa. Za Heraklita logos je nekakva „opštost“ koja nam govori da je u kosmosu „sve jedno“. Zahvaljujući logosu mi saznajemo da je kosmos jedinstven i da u tom jedinstvu on otelotvoruje vatru kao rat i borbu suprotnosti. Logos je mišljenje koje iskazuje nekakvo „opšte“ („ono što je zajedničko“) i kao takav jedini ima pravo da kaže kako stoje stvari sa jednim koje je ujedno i sve. Elejska škola takođe polazi od jednog koje je istovremeno i sve. Za Parmenida postoje dva puta mišljenja. Oni su međusobno protivurečni: put istine i put mnjenja. Na putu istine saznajemo da biće jeste a nebitka nema. Put mnjenja nam govori da nebitak nužno postoji. Nemoguće da su oba puta istinita jer ne može biti da bitak i jeste i nije. Put istine je put koji se može spoznati. Sasvim je razumljivo da ono što jeste može se saznati. Sa druge strane, nije baš jasno kako nebitak može nužno da postoji, budući da ne postoji način da pristupimo onom-što-nije. Nebitak je nesaznatljiv utoliko što ne postoji put koji nas može dovesti nebitka. Put mišljenja je istovremeno i put postojanja i zbog toga Parmenid zaključuje: „isto je biti i misliti“. Na koji način su isto „biti“ i „misliti“. Očigledno je da biti i misliti nisu istovetni i da postoji nekakva razlika među njima. Misao je stvar koja se tiče razmišljanja, dok se bitak tiče onoga što postoji. Ipak, jasno je da samo ono što postoji može da se misli. Nemoguće je misliti nebitak, jer ne postoji način da mu pristupimo. Ono što je nepristupačno za postojanje istovremeno ostaje strano i mišljenju. Samo mišljenje je nekakvo biće otuda ono što jeste i može da se misli. Ipak, mišljenje nije bilo koje biće, kao što su to pas, čovek ili kamen. Mišljenje jeste samo ukoliko misli, a upravo ono što misli može biti samo ono što jeste. To znači da bitak mišljenja je istovremeno mišljenje bitka i obratno. Identitet mišljenja i bitka znači da mišljenja nema izvan bitka i da je bitak jedino predmet mišljenja. To je put istine na kojem se nalazi filozof. Sa druge strane, putem mnjenja najčešće idu smrtnici. Oni nose naziv smrtnici jer su obeleženi prolaznošću i umiranjem. Oni su neko ko ne haje za dokonost mišljenja. Samim tim zaboravljaju i biće kao takvo. Kao što izvan bića teško da ćemo naći mišljenje, tako isto i mišljenje ne može da misli ono što nije. A smrtnike upravo to muči: vlastita prolaznost. Smrtnike muči ono čemu oni nemaju pristup, ono što im se nikada ne pokazuje. Sa druge strane, ono što im je najbliže i što im se daje, oni za to gotovo i da ne mare. A upravo je biće ono što im je najbliže i po čemu oni zapravo jesu. Ali nema bića ukoliko nema mišljenja, mišljenje je put do bića, jer mišljenje jeste samo ukoliko misli biće. Ali smrtnici se okreću od mišljenja. Oni više veruju čulima, a tamo su biće i nebiće izmešani. Čulima biće izgleda poput nebića i obratno. Otuda smrtnici ne mogu da shvate istinu koju otkriva filozof: da je biće jedno, nepokretno, jednako sebi, zaokrugljeno itd. NASTAVIĆE SE...