FILOZOFIJA, MITOLOGIJA I NAUKA 1 DEO

Teško je odrediti početak antičke filozofije. Uvreženo mišljenje je da antička filozofija započinje na obalama Male Azije i to u Joniji, u gradu Miletu, a za njenog osnivača uzima se Tales (624 – 547). Za Telesa se često tvrdi da je pripadao sedmorici mudraca, tzv. pretečama filozofije. U delu Filozofija u tragičnom razdoblju Grka Niče za Talesa kaže da je osnivač filozofije bar iz tri razloga: o vodi je govorio kao o prvom počelu svih stvari, koristio se jezikom koji više nema nikakve veze sa mitologijom, tvrdio je da je sve jedno (Niče, 1979: ). To znači da je za Ničea filozofija nastala kao nekakvo znanje o prvim počelima stvari koje se koristi razlozima prilikom objašnjava pojava, za razliku od mitologije koja stvari objašnjava često i na fantastičan način i koja na kraju postulira nekakvo jedinstvo sveg bića (sve je jedno). Ova definicija ukazuje na to da se poreklo filozofije određuje u odnosu na mit (mitologiju), tj. na nekakvu priču, koja za razliku od logosa, ne treba nikakve razloge da bi objasnila poreklo kosmosa i mesto čoveka u njemu. Na taj način se filozofija približava nauci, ono što im je zajedničko jeste da stvari i pojave u svetu objasnjavaju na osnovu razloga (logosa), dok mitologija ne zahteva nikakve razloge za svoja objašnjenja (priče). Čini se da su filozofija i mitologija kod Grka mnogo bliže jedna drugoj nego što to na prvi pogled izgleda. O kakvoj blizini se ovde radi? Uobičajeno je da se filozofiji pripisuje nekakav kritički odnos prema mitologiji. S obzirom na to da vremenski dolazi kasnije, filozofija se kritički odnosi prema mitološkim objašnjenima (pričama), težeći da vlastitu priču zasnuje na racionalnim osnovama (logosu). Mitologija predstavlja ustaljeni korpus priča koje žive od usmenog prenošenja, kako to dobro primećuje Pol Vernan (Vernan, 2002), zahvaljujući čemu podležu često različitim interpretacijama. Nasuprot tome, pisana reč ubija mitologiju, a jednom zapisana priča teži doslovnom prenošenju, kao da se stvarno tako i dogodila. Otuda tek kao zapis mitologija polaže pravo na istinu i samim tim se transformiše u nekakav drugi diskurs, mitologija sada postaje antologija fantastičnih priča u kojima naučnik traži verodostojnost i svedočanstvo o prošlosti. Na taj način se priča-mit transformiše u priču-svedočanstvo (istorija) i kao takva postaje predmet interesovanja naučnika (istoričara). Herodot je na sličan način tražio svedočanstva za brojne priče koje je čuo od običnog sveta i na osnovu toga je napisao istoriju Grčko-persijskih ratova. Za razliku od pesnika herojskog doba, koji u mitologiji tražе inspiraciju za vlastito pesničko umeće, istoričar mitologiju shvata još samo kao svedočanstvo o minulom dobu. Utoliko mitologija treba da otkije veo istine o nekakvom „mračnom dobu“ istorije do kojih ne dopiru usmena predaja niti drevni zapisi. Mitska priča (mit), priča-svedočanstvo (istorija) i priča koja zahteva dokaze (logos) su tri različite narativa, a svaki od njih polaže pravo na istinu. Svoju verodostojnost mit zadobija usmenom predajom, dok istorija i logos se zasnivaju na svedočastvu savremenika i očiglednosti dokaza. Utoliko istorija (kao svedočanstvo savremenika) posreduje između mita (kao usmene predaje) i logosa (kao naučnog narativa). U tome možda leži razlog zašto je Aristotel odbijao da prizna istoriji naučnost, budući da ono o čemu ona piše je samo verovatnog karaktera, dok naučnik treba da opisuje ono što se odvija nužno (ne može biti drugačije). U kakvom odnosu sa svim tim stoji filozofija? Čini se da je pogrešno filozofiju ubrajati u nauku, iako kao što smo videli ona sa naukom ima zajedničko to što predstavlja narativ koji se zasniva na argumentima (logosu). Argumentovana priča (logos) se razlikuje od usmenog predanja (mita) i svedočanstva savremenika (istorija) upravo po tome što je to priča zasnovana na dokazima. Ali već svedočanstva savremenika su takođe priče zasnovane na dokazima, iako imaju ograničenu vrednost budući da su njihova saznanja verovatna, ne i nužno istinita. Otuda pravu opoziciju predstavljaju mit i logos i to kao dva različita narativa, prvi nastaje kao proizvod usmene predaje dok drugi zahteva dokaze za svoje tvrdnje. Da li se tu naša rasprava o poreklu filozofije iscpljuje? U osnovi ovde je reč i o dve različite tradicije. Mit potiče od usmene tradicije koja za osnovu ima „živu reč“ dok se nauka zasniva na pisanoj tradiciji (tradiciji arhiva). Ipak, naučna tradicija stare Grčke je takođe usmena tradicija. Značaj žive reči bio je veoma jak još u doba Sokrata i Sofista. Sam Sakrat nikad nije ništa napisao. Sofisti su podučavali veštini lepog govora očigledno svesni moći žive reči. Sam pojam gračkog grada-države je koncipiran tako da u središte postavlja usmenu tradiciju. Daleko od toga da se ljudi u antičko doba nisu koristili pismom, Grci su pismo nasledili od Feničana još u XX veku p. n. e. (Markovac, 2017), ali se nasuprot tome karakter i značaj usmene reči mnogo više cenio nego kada je reč o pismu. Tragedija u Grka postojala je u pisanom obliku, ali je svoj vrhunac doživljavala u pozorištu, na sceni, gde je dominirala u usmenoj formi. Većina prvih filozofa, tzv. fizičara, je zapisivala svoja učenja, ali su i ona bila nemenjena uglavnom usmenim raspravama sa neistomišljenicima i oponentima. Čak u doba Platona dijalog kao forma zauzima centralnom mesto u filozofiji i teško je pomisliti da je to u mnogome odstupalo od nekakve prakse samih Grka, budući da kod Platona razgovori se uvek obavljaju u prisustvu drugih filozofa koji lično brane svoje mišljenje . U retkim situacijama, kada je očigledno da zbog svojih godina sam filozof nije mogao biti prisutan, u njegovo ime to čine njegovi učenici, ali se i oni uvek pojavljuju lično budući da je razmena mišljenja putem pisma za Grke bila nezamisliva. To je razlog zašto se od filozofa očekivalo da mnogo putuje, budući da je to bio jedini način da se upozna sa učenjima svojih prethodnika. O Talesu i Pitagori su kružile priče da su posećivali Egipat i Vaviloniju i da su tamo upoznali matematiku i astronomiju (Herodot), Empedokla i Platona su optuživali da su javno objavili Pitagorino učenje (Dils), što nam govori da su oni morali proći inicijaciju pitagorejskog bratstva, dok su Sofisti, kao izuzetno učeni ljudi, bili poznati i kao putujući učitelji (Ibid). Sve do pojave velikih filozofskih škola (Akademije i Liceja) filozofija se selila sa jednog kraja Helade na drugu. Filozofija se pojavila u Joniji, ali je ubzo zaživela i u južnoj Italiji, da bi na kraju svoje mesto dobila i u Atini u doba Sokrata (469 – 399) i kasnije, kada nastaju sokratske škole (kinička, kirenaička, megarska i dr.). U doba Platona (427 – 347) i Aristotela (384 – 322) u Atini nastaju i prvi filozofski sistemi. Filozofi pre Sokrata uglavnom su se bavili kosmološkim temama (poreklom kosmosa, odnosom između jednog i mnoštva, stalnosti i promene itd.) dok se sofisti i Sokrat bave etičkim i političkim temama (pitanje vrline, relativnost znanja, razlika nomasa i fizisa itd.). Sokratske škole takođe ne odstupaju puno od ovih tema, baveći se uglavnom moralnim (blaženstvo duše) i logičkim problemima (analiza paradoksa). Ali tek sa Platonom i Aristotelom filozofija po prvi put postaje sistemska utoliko što zahvata celinu postojanja, beveći se ne samo teorijskim nego praktičkim i poetičkim pitanjima. Šta to konkretno znači?