FILOZOFIJA, MITOLOGIJA, NAUKA 2

Iako je Platonov doprinos za razvoj filozofije nemerljiv, ipak treba biti iskren i priznati da je tek Aristotelu pošlo za rukom da od filozofije napravi nekakvu celinu i sistem. Nesumljivo da je mnoge pojmovne kojima se koristi Aristotel izgradio već Platon, ali Platonov stil pisanja je takav da često stvara zbrku oko osnovnih stvari. Dodatni problem savremenom istraživaču pravi i dijaloška metoda, koju je Platon posudio od Sokrata, kao i sama Sokratova ličnost koja je prisutna u brojnim Platonovim dijalozima, što prečesto podgreva sumnje da li je Platovova teorija ideja njegov vlastiti proizvod ili ju je posudio od Sokrata ili čak vodi poreklo od Pitagorejaca. Bez obzira na sve treba imati u vidu da nam je Platon ostavio veoma lepo svedočanstvo o tome kako se filozofija praktikovala u njegovo doba, a njegovi dijalozi nisu ništa drugo nego do savršenstva dovedene rasprave koje su se morale još uvek voditi u Atini u njegovo doba. Utoliko usmeni karakter filozofije najviše dolazi do izražaja upravo u Platonovim dijalozima, budući da oni u isto vreme predstavljaju vrhunac sofističke eristike i Sokratove dijalektike. Osim toga, u svojim dijalozima Platon je ostao veran grčkoj tradiciji, obnavljajući mitološke priče u novom filozofskom smislu. Na taj način Platon spaja filozofiju i grčku tradiciju, a mitologiju, orfizam i metempsihozu vezuje za vlastitu teoriju ideja. Po tome se Platon veoma razlikuje od svojih prethodnika, sofista i predsokratovaca, koji su često bili kritični prema mitologiji i religijskom nasleđu. Utoliko se za Platona može reći da predstavlja pravu sintezu grčke kulture, spajajući mitološku i religijsku tradiciju sa filozofskim stremljenima. U tom smislu Platon zaista jeste bio jedan veliki sistematičar grčkog kutlurnog nasleđa. Sa druge strane, Aristotel je bio sistematičar u filozofskom smislu te reči, budući da je on bio jedan od prvih filozofa koji je razumevao svoje prethodnike na osnovu vlastitog filozofskog sistema. Da bi u tome uspeh Aristotel je morao da stvorio sveobuhvatan filozofski sistem koji ni po čemu nije mogao da se poredi sa njegovim prethodnicima, ali je istovremeno morao da obuhvati i njihova filozofska učenja. Nakon Aristotela retko koja će filozofija imati tako velike sistematičarske ambicije i retko koja će ih uspeti dosledno sprovesti, osim možda Hegelove. Ali to je neka sasvim druga priča, za koju ovde nema ni prostora ni vremena. U čemu se ogleda Aristotelova sistematičnost? Prevashodno, Aristotel je sve filozofske discipline podelio u tri domena: teorijske (teologija, fizika, matematika, astronomija itd.), praktične (politička filozofija i etika) i poetičke (pesnička umetnost, retorika). Prve za predmet imaju mišljenje, druge se bave delatnošću, a treće delom kao takvim (Aristotel, 1988: 120). Budući da među ovim filozofskim disciplinama nema logike, a poznato je da je Aristotel osnivač ove filozofske discipline, možemo pretpostaviti da se Aristotel logikom služi kao filozofskom metodom. Kao što je Platon upotrebljavao matematiku prlikom razrade Sokratove dijalektike, tako se Aristotel koristi logikom kao metodološkim sredstvom da bi izgradio vlastitu filozofiju. Aristotel razlikuje filozofiju (koja se bavi principima stvari), od nauke (koja se bavi argumentima) i verovanja (onoga što je predmet verovatnoće). To znači da se filozija i nauka bave istim stvarima – naime, onim što ne može da bude drugačije, dakle, onim što je nužno i što se odvija prema nekakvim pravilnostima – ali tako da filozofija izučava principe, dok se nauka bavi demonstracijom i argumentima. To znači da matematici ostaje nejasno šta je to broj, iako ona neprestano operiše brojevima, kao što i fizici ostaje nejasno šta je to priroda (fizis) iako ona proučava bića u kretanju. Upravo ovde dolazi do izražaja osnovna razlika između Platona i Aristotela. Aristotel koristi nepristasan jezik naučnika i svaki pojam smešta unutar vlastitog filozofskog sistema, praveći razliku između onoga do čega je sam došao, a što je zasluga njegovih prethodnika. Platonovi dijalozi, bez obzira koliko zavodljivi bili, od toga prave samo zbrku, tako da se više ne zna ni koje su osnovne Platonove postavke, a koje zamisli njegovih oponenata i neistomišljenika. U suštini, najviše zbrke pravi Sokratova ličnost, ali i tu se Platon pokazuje veran grkoj tradiciji, i svestan greške koju je atinski narod počinio prema Sokratu, on je želeo da svojim dijalozima Sokratovu ličnost i njegovo delo učini nezaboravnim, što mu je bez sumlje pošlo za rukom. Ali cena koju je za to morao da plati bila je nedostatak objektivnost i umetnička sloboda, a upravo to je ono što je kroz vekove ove dijaloge učinilo popularnim među čitalačkom publikom. Sa druge strane, Aristotelov suvoparan i nepristrasan način pisanja često je odbijao čitalačku publiku, no i pored toga on je uspeo da svoj neprikosnoveni autoritet i uticaj na polju nauke i filozofije očuva duže od hiljadu godina. Ako je neko zaslužan za toliku blizinu nauke i filozofije, onda je to zasigurno Aristotel. Međutim, kao što smo u početku pokazali, u doba svoga nastanka filozofija je bila najbliža mitu. I to mnogo bliža nego što se može i pretpostaviti. O kakvoj blizini je ovde reč? Radi se o tome da je filozofija izrasla iz jednog kulturnog miljea koji je ona delila sa mitologijom. Pre svega, ovde je reč o osnovnim filozofiskim pojmovima koji potiču iz mitologije. Reč kosmos u početku je značila stanište bogova, odnosno mesto koje se iz haosa (kao nekakve veliki rupe, procepa, bezdana), postepeno preoblikuje u postojani red stvari (kosmos). To preoblikovanje haosa u kosmos prikazano je u obliku rata, tj. borbe između htonskih i olimpijskih bogova. Na kraju su pobedili olimpijski bogovi na čelu sa Zevsom i uspostavili su jedan poredak stvari (kosmos) u kome su božanstva večna, a ljudi i stvari prolazni. Ukoliko prvi filozofi, tzv. fizičari, govore o prolaznom i neprolaznom, o kretanju i nekretanju, o stalnosti i promeni, utoliko oni pozajmljuju ove teme od mitologije. Ipak, mitologija ne poznaje pitanje, ona daje odgovore pre pitanja. Ona to čini upravo iz razloga da bi predupredila pitanje, da bi zaustavila ispitivanje. Mitologija živi od usmene predaje i od različitih interpetacija opseznog korpusa priča. Onog trenutka kada se usmeni karakter mitologije dovede u pitanje, a mitovi pretvore u zapisane priče, one tada dobijaju karakter istinitosti, verodostojne predaje, a upravo to je ono što ubija mitologiju. Otuda se javlja i pitanje. A to je rodno mesto filozofije. Filozofija započinje sa onim što je mitologija već objasnila, sa nečim poznatim, a to je kosmos. Ona ponovo ispituje kako stoji sa onim što poznajemo kao nekakav uređen poredak stvari. Tales je bio prvi koji je rekao da je ono dominantno u kosmosu zapravo voda. Istina, on ne spominje pojam kosmosa, ali je očigledno da govori o nečemu što je trajno u promeni, budući da voda menja agregatna stanja, ali ne prestaje biti voda. Ono što se kroz vodu nameće jesu elementi vlažnog, suvog, toplog i hladnog, a upravo voda hlađenje dovodi do leda, odnosno sušenjem do pare (vazduha i vatre). Anaksimandar je iza sebe ostavio i prvi filozofski fragment, a tvrdio je da ono iz čega stvari nastaju i u šta se ponovo vraćaju jeste nešto neograničeno (apejron). Prema njemu postoji nekakva kosmička pravda prema kojoj se odvija poredak sveta, a bića moraju da poštuju zakonomernost koja vlada prirodom (fizis-om) i koja po nuždi kažnjava bića, tako da ona ispašaju jer su prolazna, konačna. Međutim, ono iz čega izviru bića je nešto neograničeno, to je isto ono u šta se ona vraćaju, pošto im istekne vreme (po redu vremena), budući da su ograničena prirodom. Čini se da Anaksimandar u mnogome odstupa od Talesovog učenja, budući da on počelom naziva nešto neograničeno (apejron), a da promenu smešta u ono ograničeno. Na taj način on odstupa od objašnjenja koje elemente suvog, toplog, vlažnog i hladnog, vezuju za vodu, ali svakako priznaje poredak u kome vlada nužnost i koja bića primorava da nastaju-nestaju jer su ograničena, odnosno, da se vraćaju u ono iz čega su potekla, iz neograničeg, apejrona. Otuda on promenu vezuje za nešto ograničeno, a stalnost za neograničenost, iz čega sledi da je kosmos stalan i da u njemu vlada permanentna promena i to tako što se ono konačno iznova vraća u beskonačno i obratno. Čini se da Anaksimen preuzima oba ova elementa, kako Talesovo učenje o kruženju vode tako i Anaksimandrovo učenje o apejronu, a sve to transformiše u temaljan pojam počela kao vazduha. U osnovi vazduh je nešto neograničeno, ali i nešto što može da prihvati granicu, da se ograniči. Sa druge strane, vazduh je nešto suvo, ali svojim gradacijama takođe može da dovede do hladnog i vlažnog i obratno. Osim toga, vazduh može da bude topao i hladan, a može takođe da bude suv i vlažan. Na taj način sva četiri elementa Talesove vode podjednako učestvuju u vazduhu, i istovremeno vazduh je nešto neograničeno ali što teži ka granici (može da se ograniči). Na taj način počelo nije odvojeno od bića pukom granicom, nego je počelo isto ono koje učestvuje u biću, samo na različiti način (kao ograničeno-neograničeno). Utoliko Anaksimen zapravo zaokružuje težnju miletske škole da ono-stalno izrazi u obliku bezgraničnog i istovremeno da ono-u-kretanju učini identičnim kroz sve njegove promene (voda – promena agregatnih stanja, vazduh – u sebe prima suvo, vlažno, toplo, hladno). Na taj način Anaksimen predstavlja sintezu Anaksimandrovog i Talesovog stremljenja da ono-trajno prikaže istovremeno i kao bezranično i kao ono-što-odoleva-promenama. Vazduh je idealan za tako nešto. Nastaviće se...