FILOZOFIJA, MITOLOGIJA, NAUKA 4

Tako se Parmenid vraća na stari put mišljenja. Tvrdnjom da je biće jedno, nepokretno, da je jednako sebi, da je zaokrugljeno, Parmenid je ponovo postavio pitanje pojmovnog para jedno-mnoštvo. Ali, ukoliko kretanja nema, Parmenid je isto tako ušao u domen pitanja stalnosti-promena. Otuda nastaje problem kako se kritički obračunati sa neistomišljenicima: Pitagorom i Heraklitom. Taj zadatak na sebe uzima Zenon, Parmenidom učenik, a neki bi rekli i posinak. Za Zenona, mnoštvo ako postoji ono mora biti ograničeno i neograničeno, a ta tvrdnja je po sebi protivurečna. Naime, ako bića postoje, znači da ih ima tačan broj, a kako ih ima tačan broj znači da su ona ograničena. Sa druge strane, kako praznina ne postoji između bića se mogu umetnuti i druga bića što opet znači da su bića neograničena, a to samo sebi protivureči. Drugi argument protiv mnoštva se tiče toga da su bića velika i mala, velika toliko da su beskonačna, odnosno mala toliko da nemaju veličinu. Ono što nema veličinu ne može ni da postoji, stoga ako bi se ono pridodalo nečemu ono ga ne bi uvećalo, ali iako bi se oduzelo od nečeg ono ga ne bi umanjilo. A ako biće ne moze ni da se oduzme ni umanji znači i da samo nema veličinu i da je ništa. (Dils, 1983: 228) Drugu vrstu paradoksa Zenon je primenjivao protiv kretanja. Poznata su njegova četiri paradoksa: Ahil i kornjača, dihotomija, strela i stadion. U prvom paradoksu se utrkuju Ahil i konjača i s obzirom na to da je Ahil brži, kornjača ima izvesnu prednost. Paradoks se sastoji u tome što Ahil bez obzira na svoju brzinu ne može da obiđe kornjaču, jer da bi je obišao on prvo mora da dođe do mesta gde je kornjača bila, a s obzirom da se i kornjača kreća, ona je morala napustiti tu tačku. Utoliko se stanje između kornjača i Ahila smanjuje ali Ahil nikada ne može da obiđe kornjaču i ona uvek ima neku prednost u odnosu na njega. Drugi paradoks dihotomija ili rastojanja govori o tome da bi se prešlo nekakvo rastojanje iz tačke A u tačku B, prvo mora da se pređe polovina puta, a da bi se prešla ta polovina neopnodno je preći polovinu te polovine i tako sve do početne tačke, koja zapravo pokazuje da puta nije ni bilo, odnosno, da se put sastoji od rastojanja koja nisu merljiva jer su ravna nuli, a samim tim to pokazuje i da kretanja nema. Treći paradoks strela polazi od pretpostavke da u svakom trenutku strela mora da zauzima jednu tačku puta, a ukoliko se ona u svakom trenutku nalazi u nekoj tački puta, ona se zapravo i ne kreće nego stoji. Poslednji paradoks stadion je i najkomplikovaniji, on se sastoji od tri grupe igrača od kojih se dve grupe nalaze na početku stadiona, ali sa suprotne strane i idu u suprotnom smeru, dok treća grupa igrača miruje na sredini stadiona. Dok prva grupa prelazi polovinu rastojanja grupe koja miruje, utoliko prelazi celo rastojanje druge grupe koja se kreće. To znači da isto rastojanje prelazi dvostruko brže u odnosu na ono koje se i samo kreće, nego u odnosu na ono koje miruje, a što je protivurečno. Ono što prvo upada u oči jeste da Zenon koristi pojmovni par ograničeno-neograničeno kada kritikuje mnoštvo, a da par kretanje-mirovanje zadržava za paradokse protiv kretanja. Zenon se uglavnom koristi matematičkim parametrima da bi objasnio fizičke pojave, a što dovodi do protivurečnih tvrdnji. Upravo time Zenon misli da je dokazao Parmenidovu tezu da je biće jedno, nepokretno, jednako sebi, zaokrugljeno itd. Na sličnu stvar nailazimo kada je u pitanju Melis. Melis je poreklom iz Jonije, sa ostrva Sama i nije baš sasvim jasno kako se zainteresovao za učenje elejaca, ali je postao njihov žestoki pobornik. Melis polazi od pretpostavke da ono što je nastalo mora i nestati. Ali postavlja se pitanje od čega bi nešto moglo nastati, ako ne može iz ništa. Ono što nastaje mora i nestati, jedino ono što nema početka niti je nastalo niti nestaje, stoga biće, ako postoji mora da je jedno, a ako je jedno mora da je istovremeno i beskonačno, jer ono što je beskonačno nema nikakvih delova i otuda je jedno. Ono što je beskonačno i jedno mora da je nepokretno, jer nema ka čemu da se kreće, budući da ono „ka čemu“ bi bilo nešto drugo od njega. (Ibid., 244) Ono što Barnet sa pravom ističe, čini se da je tek sa Melisom postalo jasno da je neodrživa monistička pozicija, budući da je kretanje neophodno objasniti kao sastavni deo bića, a ne nasuprot tome smatrati ga za nekakvu čulnu obnanu. (Barnet, 2004: 237) Problem je naravno u tome što se čine opravdani argumenti elejaca koji tvrde da je biće jedno, ali je nejasno kako onda objasniti promenu koja je evidentna u samom biću. U tome leži razlog zašto je sve više onih filozofa koji pokušavaju da biće shvate kao mnoštveno jer je otuda lakše objasniti i promenu. Empedokle je jedan od njih. Porekolom iz Agraganta, grada iz južne Italija, u početku je bio sledbenik Pitagorinog učenja, ali se može pretpostaviti da je bio upoznat i sa učenjima drugih filozofa, kako onih iz Jonije tako i elejske škole. Empedokle takođe koristi pojam smrtnika, ali ga proširuje na celokupnu ljudsku populaciju uključujući i filozofe. Ljudsko znanje je ograničeno kao i ljudski život stoga ne treba gajiti velike nade u pogledu filozofije, jer i filozofi su na kraju samo ljudi. Istina, oni mnogo putuju, interesuju se za mnoge stvari, razgovaraju sa puno ljudi, ali sve to još ne znači da su otkrili ono čime se hvale: „da su spoznali celinu“. Otuda Empedoklo na početku svoje poeme O prirodi, upozorava svog učenika Pausaniju da ne gaji velika očekivanja od filozofije, jer „malo je toga što ljudi il’ čuti il’ vidjeti mogu il’ umom shvatiti. A i ti (...) nećeš doznati više no smrtni dostiže razbor“. (Dils, 1983: 283) Ipak, sam Empedokle smatra da je bolji od svojih prethodnika, budući da ne odustaje od filozofije nego naprotiv i sam izlaže nekakvo filozofsko učenje, doduše u stihovima, ali i tu je ranije imao prethodnike u Ksenofanu i Parmenidu. Elem, Empedokle kao da pravi nekakvu filozofsku sintezu, on govori o počelu kao o mnoštvenom, pri čemu razlikuje kosmičke elemente (voda, vatra, zemlja, vazduh), od kosmičkih principa (ljubav i mržnja). Kosmički elementi su neuništivi, niti su nastali niti mogu nestati, od njih nastaju sve ostale stvari. Bića nastaju i nestaju mešanjem i rastavljanjem elemenata, a ljubav i mržnja kao nekakvi delatni principi su ono što spaja odnosno, rastavlja elemente. Tako promena nastaje kao posledica mešanja i rastavljanja elemenata, a da sami elementi ostaju nepromenjivi. Za razliku od Jonjana koji su verovali da počelo u sebi sadrži osobenosti suvog, vlažnog, hladnog, toplog i da promena nastaje kao posledica dominacije jednog od ovih svojstava u počelu, Empedokle ova svojstva pripisuje samim elementi. Tako voda je vlažna, vatra je topla, zemlja je hladna, a vazduh je suv. Mešanje ovih elemenata istovremeno znači i spajanje njihovih svojstava, a raznolikost bića proizilazi iz beskrajne mogućnosti kombinovanja. Tople i suve stvari obično idu gore, dok hladne i vlažne obično padaju dole. To je princip koji će i drugi filozofi prihvatiti, poput Anaksagore i Demokrita, i mada će imati različita teorijska polazišta, oni će verovati da ova četiri elementa, kao i njihova svojstva, učestvuju u stvaranju kosmosa, ali ne kao prvobitna i izvorna, nego kao izvedena iz još sitnijih počela. Ono što oni neće dovoditi u pitanje jeste postojanje promene, stvari nastaju spajanjem i rastavljanjem, ali je sad problem ustanoviti kako se te promene odvijaju. Ljubav i mržnja su suviše subjektivni principi da bi bili prihvaćeni od drugih filozofa, a ono za čime se traga jeste nekakvo delatno počelo zahvaljujući kome započinje promena. Anaksagora će delatno počelo pronaći u Umu, ali neće najbolje objasniti na koji način on učestvuje u biću, dok će atomisti, Leukip i Demokrit, počelo promene tražiti u svojstvima atoma, sitnim, nevidljivim i nedeljivim cesticama, različitog oblika, koje se međusobno sudaraju i na taj način spajaju i rastavljaju. Dve stvari će atomisti koristiti da bi objasnili spajanje i rastavljanje atoma, a to su puno i praznina. Atomi se nalaze u nekakvoj velikoj praznini u kojoj dolazi do njihovog spajanja (puno) odnosno rastavljanja (prazno). Kao i Anaksagorine klice, atomi su toliko mali da su nevidljivi golim okom, ali imaju oblik i nedeljivi su, za razliku od klica koje u sebi sadrže zametke svih stvari. I dok Anaksagora polazi od nekakvog kosmičkog jedinstva u kom je u početku sve bilo izmešano, istovremeno i malo i veliko, dotle atomisti veruju da su atomi nedeljivi i različiti po prirodi, dok jedinjenja nastala spajanjem imaju različite osobenosti. Za atomiste razlika u prirodi je ključna kada su u pitanju atomi, dok za Anaksagoru stvari su u početku bile izmešane, a posledica toga je da svaka stvar u sebi sadrži zametak druge stvari. Pojavom uma stvari su počele da dobijaju svojstva, budući da je um jedini nepomešan, i ta svojstva se pokazuju kao prevlast jednog elementa npr. toplog (vatra), hladnog (zemlja), vlažnog (voda), suvog (vazduh) itd. To ne znači da ovi elementi u sebi nemaju osobine i drugih elemenata, naprotiv, oni su prisutni samo u manjim količinama. Otuda i možemo da govorio o specifičnosti vatre u odnosu na vodu ili vazduha u odnosu na zemlju, a da pritom ne zaboravimo da vatra ima osobenosti i vode, kao što i voda ima osobenosti vazduha i zemlje samo u manjoj meri. Promena i preozbražaj kod Anaksagore se dešava na krajnje materijalističan način, ono što je toplo i suvo teži gore, dok ono što je vlažno i hladno pada dole, a na osnovu tog kriterijuma se objašnjava poreklo bića u kosmosu. Sličnom objašnjenju pribegava i Demokrit u svom Malom poretku sveta (mikrokosmos) u kom objašnjava poreklo živog sveta, na osnovu elemenata Vode (vlažnog), Vatre (toplog), Zemlje (hladnog) i Vazduha (suvog). To uopšte ne iznenađuje budući da su oba filozofa poreklom iz Jonije. Čini se da za njih i nije bilo upitno objašnjenje koje su dali i koje dobrim delom podseća na Empedokla, koliko je zapravo problem bio u tome da se odredi ono prvobitno, a po čemu se oni upravo i razlikuju od njega. I dok Empedokle veruje da su 4 elementa izvorna počela, Anaksagora i Demokrit ih smatraju jedinjenjima koja su nastala iz nekakvih manjih počela, klica u Anaksaroginom slučaju, odnosno, atoma u Demokritovom. NASTAVIĆE SE...