O HUMANIZMU I HUMANITARCIMA

Mnogo je reči potrošeno na ovu temu, ali nije na odmet reči i još koju reč. Elem, šta predstavlja humanizam danas i ima li humanitaraca? Poći ćemo od etimologije same reči: humanitas latinski znači čovek, čovečan, čovečanstvo, obrazovan po uzoru na čoveka itd. U tradiciji zapadne kulture postojao je i pokret sa tim nazivom (od XIV do XVI veka) koji se zalagao za povratak antičkim vrednostima, izučavaju klasičnih jezika (starogrčki i latinski) i antičke literature, nalazeći uzora u čoveku kao u svestranoj i obrazovanoj ličnosti. Ipak, čini se da je humanizam kao nekakva slika čoveka u određenoj epohi, oduvek postojao i da nije nikakva posebna izmišljotina renesanse. Već u antičko doba čovek se diferencira između životinje i boga. Aristotel je smatrao čoveka političkom životinjom (zon politikon), nekakvim posrednikom između životinje i boga, obrazlažući da čovek nije ni „zver ni bog“ i zbog toga je neophodno da živi u zajednici sa drugim ljudima. Ćovek se prema Aristotelu definiše prevashodno svojom delatanošću, a ona se može manifestovati kao briga za domaćinostvo (ekonomija, od grčke reči oikos što znači domaćinstvo), briga za sebe (etika) i briga za druge (politika). Ali, isto tako je poznato da u politici mogu da učestvuju samo slobodni i punoletni muškarci, kao što je to inače bila praksa demokratije u Atini, a to znači da su samo muškarci u mogućnosti da u potpunosti ispune ovaj humanistički ideal, jer jedino oni su spsosobni da se izbore sa svojim osećanjima i da zavladaju njima, što nije slučaj sa robovima, ženama i decom, koji dopuštaju da ih osećanja preplave. Otuda je za Aristotela, a samim tim i za stare Grke, osećajnost oduvek predstavljala prepreku za dosezanje humanističkog ideala. Nasuprot osećajnosti stoji vrlina i sposobnost da se deluje prema vrlini, a što je jedan od osnovnih etičkih ideala političke elite u antičko doba, od Sokrata do Stoika. Nakon antike humanistički ideal se gradi na vrednostima asketizma, a imperativ je prevladati čoveka, budući da je on nastao kao proizvod greha (praroditeljski greh). Iako ga je prethodno Bog stvorio po uzoru na vlastiti lik (božansku sliku) on ga je obdario životinjskim sposobnostima (živeti od plodova prirode u Edenskom vrtu), a da ga ipak nije u potpunosti pretvorio u životinju jer mu je dao slobodu volje kao sredstvo putem kojega bi tek postao ono što jeste (čovek). To znači da je u hrišćanstvu čovek od početka zamišljen kao nekakav projekat, ne kao nešto dato već kao nešto što se postaje. Tako se čini da iako je stvoren po uzoru na božansku sliku čovek postaje onim što jeste tek činom otpora prema svome tvorcu, a to znači da su čin slobodne volje i problem greha unapred upisani u ljudsku prirodu kao nekakva prepreka koju je potrebno savladati da bi se postalo onim što jeste. Zato je za hrišćane život u grehu osnova ljudske prirode, a prevladati greh nije moguće osim uz asistenciju Boga (kako to tvrdi sveti Avgustin), što je i nekakav prelaz od čoveka do sveca. Svetac kao asketski ideal je ono čemu treba da teži svaki hrišćanin, a to znači da ono humanističko u sebi treba ubiti zarad i uz pomoć božanskog spasenja, jer upravo ono ljudsko i jeste ono grešno. To znači da je Ničeov koncept nadčoveka bilo moguće razviti samo polazeći od razumevanja hrišćanskog humanizma. Nasuprot hrišćanstvu humanizam kao kulturni pokret afirmiše svestranost i obrazovanje ličnosti, ali ne menja bitno antičko viđenje čoveka, čak zagovara povratak na antičke vrednosti mere i proporcije, a što je nekako u skladu sa tim da čovek tek mora postati ono što jeste. Vrhunac ovog stanovišta jeste Kantov kategorički imperativ prema kojem čovek tek postoje ono što jeste budući da nas tek postupanje prema moralnom zakonu (nikad drugog ne uzimati kao sredstvo nego isključio kao svrhu) čini onim što jesmo i što treba da budemo, dakle ljudi. Ali dok je za Kanta humanizam isključivo moralni projekat – što je nekako u skladu sa njegovim građanskim idealima – dotle je za Marksa to isključivo društveni projekat, namenjen transformaciji društva u celini (od kapitalizma do socijalizma i komunizma). Čini se kao da Marks preuzima Aristotelovo određenje čoveka kao „političke životinje“ (zon politikon), ali istovremeno i zadržava Kantovu definiciju da čovek tek treba da postane ono što jeste, a to nije moguće bez potpune promene društvene stvarnosti, odnosno društva u celini. Ako je čovek društveno biće, on je onda utoliko i društveno determinisam, pri čemu nije puko pasivan, nego se i aktivno (delatno) odnosi prema društvenoj stvarnosti i menja je. Utoliko problem prirode i zavisnosti od prirode za Marksa predstavlja osnovni problem, a prevladati prirodu vlastitim radom, znači istovremeno stvoriti vlastitu prirodu (humanističko okruženje). Ali humanizam nije isto što i antropomorfizam. Antropomorfizam znači obrazovati prirodu po uzoru na ljudsku sliku, a humanizam je stvarati društvo vredno ljudskog življenja. Utoliko je antropomorfizam uvek efekat ideologije, jer predstavlja odraz postojećeg u novim okolnostima, dok je poenta humanizma u tome da se stvore uslovi vredni ljudskog življenja. Ali šta zapravo predstavljaju uslovi vredni ljudskog življenja. To su uslovi u kojima se ostvaru puni ljudski potencijali. Utoliko humanizam i emancipacija spadaju skupa. Sa druge strane, danas se često insistira na onome što je Lukač nazvao efektom postvarenja, a to je slično kao i kod antropomorfizma, da se određena humana slika nameće kao imperativ održavanja postojećeg. Takva je situacija i kada su u pitanju ljudska prava. Kažemo humana slika jer je ona obrazovana prema nazoru kulturne, poslovne i političke elite i to onako kako se njima čini da bi ljudi trebali sebe da vide danas i u ovom društvu neoliberalnog kapitalizma. Ta slika je nekakva kibernetička predstava prema kojoj svako od nas ima izvezne kompetencije, koje stiče tokom života, i koje naravno mogu biti razmenjive za novac, što i jeste uslov da naša iskustva mogu biti pretvorena u modele i na taj način uklopljena u sistem neoliberalnog kapitalizma. A šta to konkretno znači. Znači da svako od nas treba da se usavršava tokom života i da saglasno tome treba da osavremenjuje svoja znanja i nazore o životu, slično kao što se informatičke mašine provremeneo „abdejtuju“ na netu, na taj način se stiču nove kompetencije kao što se „abgrejduju“ likovi u video-igricama, postajući sve snažniji i jači u određenim segmentima (naoružanje, prva pomoć, stabilnost tela, snaga udarca i sl.). Na sličan način na koji su u antičko doba mitološke predstave učestvovale u stvaranju humanističke slike ratnika, tako danas ove kibernetičke predstave učestvuju kao ideali u stvaraju humanističke slike kreativnog radnika, dok se najveći broj ljudi u svetu izdržava tako što opslužuje mašine raznog tipa: kibernetske, informatičke, telekomunikacione itd. A život prolazi i to je nepobitna činjenica.