DELOVI KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA VIII

Kakav je smisao i značenje mašine-proteze? Na tragu Aristotela, jedan od osnivača filozofske antropologije, Arnold Gelen (Galen 1974) je isticao da je razvoj ruke bio od presudnog značaja za napredak ljudske civilizacije. Diferencijacija šake kao mehanizma za hvatanje, tj. odvajanje palca od ostalih prstuju, imala je nesagledive posledice za razvoj čovečijeg organizma u celini. Suština organa i jeste u tome da je on neki produžetak tela. Razvojem novog organa ili prisvajanjem neke nove telesne funkcije celokupni organizam menja izgled i namenu. To samo pokazuje da se čovek od početka sastoji od mnoštva mašina-proteza koje neprestano ulaze u odnose s drugim mašinama-protezama, neprestano menjajući funkciju i značaj čovekovog tela. Nesumljivo je da se izmenila celokupna struktura organizma od kada je funkcija ruke dobila novu namenu. Sposobnost čoveka da proizvodi oruđe za Gelena je jedna od suštinskih odredbi čoveka, a upravo u tom pogledu najviše do izražaja dolazi diferencijacija ljudske šake. Ova sposobnost čoveka da proizvodi oruđe i ne znači ništa drugo nego sposobnost da se u vlastitu službu stave druge mašine-proteze. Mašina treba da ispuni neku proizvodnu delatnost. Ljudska čula na različite načine proizvode sliku, zvuk, dodir, miris, ukus. Svi ti čulni kvaliteti jesu proizvodi odgovarajućih mašina-proteza. Mašina uvek pretpostavlja neki mašinski lanac u okviru koga se obrazuju nove proizvodne serije. Karakteristika zapadne civilizacije je bila u tome što je ona u najvećoj mogućoj meri razvijala funkciju oka. Oko ne samo da igra ulogu centralnog organa nego ono istovremeno jeste princip selekcije novih mašinskih serija. Mnogi naučni principi duguju svoju upotrebljivost jednostavnoj čulnoj evidenciji. Poreklo i namena ekperimenta su takođe u tome sadržani. S druge strane, disciplinski mehanizam takođe mnogo toga duguje neposrednoj čulnoj evidenciji. Ono što je ovde bitno da shvatimo je da organizam i nije ništa drugo nego izvestan mašinski raspored u okviru koga mašine-proteze zadobijaju specifične funkcije. Panoptikon je mašinski raspored disciplinskog mehanizma. To je neki dijagram, odnosno, imaginarni plan prema kome se odvijaju mašinski spojevi. Dijagram u osnovi pokreće izvestan režim mašinskog rada. Delez i Gatari su često isticali da se mašine ne razliku po prirodi, nego u režimu rada. Prema njima postoje tri mašinska tipa: želeća, društvena i tehnička mašina. Tehnička mašina funkcioniše kao produžetak ili proteza društvene mašine. Zapravo, to je njena i jedina funkcija. Ali pravo je pitanje zašto se tehnička mašina ubraja u mašinu, budući da njen režim rada uglavnom kodira društvena mašina. Čini se da tehnička mašina u Delezovom i Gatarijevom radu ima gotovo beznačajnu ulogu, dok se centralna opozicija uspostavlja između želeće i društvene mašine. Međutim, društvena mašina isto tako zavisi od rada želećih mašina, odnosno, ona postoji zahvaljući tome što kodira rad i želećih mašina. Pravo je pitanje zašto onda jednostavno ne govoriti o mašini-protezi, budući da i sama diferencijacija društvene i želeće mašine nastaje kao proizvod nekog mašinskog režima. Poenta je u tome da pokažemo da mašine-proteze bivaju kodirena na izvestan način, a upravo to se naziva režimom mašinskog rada. Otuda nije nužno praviti distinkciju između društvenih i želećih mašina, ali je potrebno razlikovati izvesne mašinske režime; na primer: suverenost, disciplina, tehnologija sopstva, upravljanje živim ljudima, postajanje drugim itd. Neophodno je shvatiti da mašina-proteza uvek trasira neku liniju koja ulazi u odnos s drugim linijama, kao što kod epikurejaca atomi padaju pod izvesnim putanjama, a da njihove putanje nisu nikad unapred utvrđene. Mašina-proteza uvek pretpostavlja neki mašinski lanac i on nije ništa drugo nego spoj različitih mašina proteza. Način na koji funkcioniše ovaj lanac u celini se naziva mašinskim režimom. Mašinskih režima može da ima mnogo, kao što i ovih linija može da bude beskonačno mnogo. U tom smuslu figura čoveka nema nikakvo povlašćeno mesto i ona je samo jedan mašinski spoj. S druge strane, ono o čemu može da se govori jesu dominatni i subdominatni spojevi, ili čvrste, meke i fleksibilne linije – kako ih je Delez u jednom od svojih intervjua nazvao (Delez 2009). U osnovi koji je smisao mašinskog režima? Mašinski režim uvećava ili umanjuje sposobnost sanjanja. Šta zapravo znači ova sposobnost? To je sposobnost da se proizvode neki režim rada. Zapravo, postoje režimi koji jačaju, odnosno, slabe ovu sposobnost. Dakle, postoje mašinski režimi koji jačaju sposobnost da se proizvedu novi mašinski spojevi i oni drugi, koji tu sposobnost umanjuju. U osnovi mašinska delatnost je uvek neka stvaralačka delatnost, ona je uvek neka proizvodnja na delu. Ta proizvodnja uvek podrazumeva stvaranje novih mašinskih spojeva. Ranije smo napomenuli da su mašinski spojevi uvek kontingentni. Kontingentnost je ono što u osnovi omogućava mašinsku proizvodnju. Gde nastaje problem? Problem se javlja onda kada neki mašinski režim povlasti celokupnu mašinsku proizvodnju. U tom trenutku režim teži za tim da umanji sposobnost sanjanja. Videli smo ranije da je funkcija organa u tome da nesmetano održava funkcionisanje organizma. Organizam nije ništa drugo nego režim rada mašina-proteza. Odnos između orhideje i ose je jedan mašinski režim. To je režim koji proizvodi dva mašinska tela koji zajedno obrazuju neko novo telo. Način na koji one funkcionišu trasira jednu putanju u kojoj je osa reproduktivni organa orhideje, a orhideja proizvodi užitak ose. Ali druga je stvar ako se na mestu ose nađe pčela. U osnovi odnosi orhideje i pčele se ne menjaju, ali se menja celokupni režim rada dotadašnje mašine. Pčela proizvodi med koji po svojoj potrebi može da prisvoji medved ili čovek. Ukoliko čovek prisvaja rad pčele, on od toga čini jedan novi mašinski režim koji uključuje i mnoštvo drugih mašina-proteza. To znači da prema potrebi mašina-proteza uvek obrazuje neko novo telo tj. neki novi organizam u okviru koga postoji dominatni režim rada. S tog stanovišta režime rada možemo da podelimo na molarne i molekularne. Molarni su oni režimi koji iznova stvaraju velike serije, odnosno, oni koji podležu zakonu velikih brojeva i masovnih skupova. S druge strane, molekularni su oni sistemi koji stvaraju male mašinske serije. Pored molekularnog i molaranog plana, isto tako se može govorito o mikro i makroplanu. Mikroplan ne mora uvek da se poklapa s molekularnim, kao što ni makroplan ne mora uvek da odgovara molarnom režimu rada. Mikroplan se odnosi na samu mašinsku proizvodnju, dok se makroplan tiče organizma u celini. Činjenica da mašine-proteze deluju uvek u okviru nekog tela znači da oni obrazuju tela u telu. Ranije je bilo reči o tome da je mašinska proizvodnja uvek deo nekog mašinskog rada. Pitanje je sada ustanoviti u kakvom odnosu stoje mašinska proizvodnja i režimi rada, jer je to ključna razlika između mikroplana i makroplana. Mikroplan podrazumeva više različitih režima rada. S druge strane, makroplan formira neki dominantan način rada. Evo jednog primera: med koji proizvede pčela na različit način može da prisvaja matica, medved, čovek. U svakom od ovih primera, osim u onom poslednjem, princip suverenosti je taj koji domira mašinskim režimom. Ipak, dominantan način rada mašine-proteze nije suverenost nego disciplina. Na mikronivou dominira disciplinski princip, dok zapravo suverenost vlada na makronivou. S druge strane, ukoliko čovek prisvaja med i s njim izlazi na tržište, tada takođe govorimo o disciplini koja podrazumeva organizaciju rada i na makronivou. U kom smislu ove formulacije u bitnom menjaju Delezovo i Gatarijevo stanovište? Pre svega ovde se ne radi ni o kakvoj nesvesnoj proizvodnji, iako je reč o proizvodnji iskaza, predstava, objekata itd. Funkcija ove proizvodnje se određuje u odnosu na to da li jača ili umanjuje našu sposobnost sanjanja, tj. u odnosu na to da li omogućava neki novi mašinski režim ili ne. Mašine-proteze uvek zasnivaju više mašinskih režima nego što je to u stanju da obuhvati neko konkretno telo; npr. funkcija oka je u tome da proizvede sliku, ali se ova funkcija menja zavisno od suverenog, disciplinskog ili kapitalističkog režima itd. Potrebno je ovde naglasiti da mašinski lanac uvek formira nekakvo telo (organizam) koje ponovo može da uđe u odnos sa drugim telima. Pritom, njihovi mašinski režimi ne moraju uvek da se poklapaju. Kada govorimo o logici mašine-proteze, onda imamo u vidu permanentno umnozavanje tela u telu ili korpuskulaciju. Smisao mašine-proteze je u tome da je ona uvek neka nadopuna u odnosu na neko drugo telo i da u sebe može da uključi druga tela kao nadogradnju vlastitog tela; to je razlog zašto govorimo o više različitih mašinskih režima u jednoj istoj mašini-protezi. Mašina-proteza je zapravo telo u telu, dakle, u pitanju je izvesna slojevitost mašine-proteze. Kao furnir i mašina-proteza se sastoji od različitih slojeva. Svaki od ovih slojeva predstavlja izvestan mašinski režim, koji povratno formira nekakav sklop (telo ili organizam). Proučiti ovaj mikronivo slojevanja zapravo znači baviti se mikrostrukturom mašinske proizvodnje. Na podlozi tog mikronivoa moguće je govoriti o dominatnim režimima proizvodnje u okviru nekog pojedinačnog tela (makronivo). Svaki od ovih nivoa sklon je tome da proizvodi velike ili male serije, odnosno, da stvara molekularne ili molarne skupove. Neprestano probijati opnu vlastitog tela i ulaziti u tuđa i nepoznata tela, u tome je suština sposobnosti sanjanja. Probijati u druga tela znači iznalaziti nove stilove života i nove režime mašinskog rada. Ako govorimo o revoluciji, onda mislimo isključivo na tu mogućnost da se savlada vlastito telo i da se ono nadogradi nekim drugim. Mašina-proteza nije neki avatar i ona ne koristi tuđa tela kako bi zamenila vlastito telo, ona naprotiv probija u strano telo s ciljem da i vlastito telo korpuskuje i segmentira. Iz toga razloga stvaralaštvo je uvek nasilno, ono uvek iznova razbija stare i poznate strukture, ali ne s namerom da bi od njihovih delova načinilo novu strukturu, nego da bi se zauvek izgubilo u nepoznatom i drugačijem. Zaljubljenost u drugo jeste ključna odlika mašine-proteze i njen glavni pokretač prilikom uvećavanja vlastite sposobnost sanjanja. Taj poremećaj tela u telu je konstitutivan za nastanak mašine-proteze. Daleko od toga da bude samo intrumentalizovana od tela, mašina-proteza istovremeno instrumentalizuje telo, ona od njega čini samo jedno naličje sebe same, svoju vlastitu kopiju. Ta multiplikacija tela u telu nije ništa drugo nego osobenost mašine-proteze. U tom smislu ona sledi jedan viruletni princip i umnožava tela u telu do granice nepodnošljivog i pucanja. Potrebno je sada stvar sagledati i iz drugog ugla. Berouz je tvrdio da narkomanski zavisnik izgleda mnogo mlađi nego što zaista jeste. (Barouz 2005) Tu činjenicu on je objašnjavao na sledeći način: čini se da kod narkomanskog zavisnika dolazi do izvesne transformacije koja se može nazvati procesom beskonačnom umanjivanja. O tome je Berouz govorio kao o precesu prolaženja kroz niz malih smrti. Usled konstantnog "skidanja i navlačenja s dopa" narkomanski zavisnik konstantno prolazi kroz niz "malih smrti", koje su brana naspram velike smrti. Usled toga njegovo telo se smanjuje, a konstantna potreba da se "skine" s narkotika izaziva stalni rast organizma, koji se manifestuje i kao sklonost organizma da zavisne ćelije zameni novim i zdravim ćelijama. To je razlog zašto narkomanski zavesnik ne prestaje da se razvija – proces starenja biva usporen permanentnim obnavljanjem ćelija, a ovaj proces bi mogao da se ponavlja u beskonačno samo da je organizam zavisnika u stanju da podnosti konstantna "navlačenja" i "skidanja" s narkotika. Čini se da je i proces probijanja tela u telu pomalo nalik na život narkomana, koji permanento prolazi kroz niz malih smrti. Veliku smrt nameće organizam kao takav. Na mikronivou to se manifestuje kao niz malih smrti, kao posledica permanentne proizvodnje novih mašinskih režima. Mašina-proteza ne poznaje veliku smrt. U tome smislu može se reći da ona nikada i ne umire. Ali činjenica da konstantno prolazi kroz niz malih smrti upravo protivureči toj tvrdnji. O čemu se zapravo radi? Predstava o velikoj smrti jeste proizvod organizma u celini. To znači da svaki mašinski režim nameće izvesnu predstavu o smrti. Moći prevladati ovu predstavu znači moći iznova zasnovati neki novi mašinski režim. Opterećenost smrti zapravo je posledica umanjivanja sposobnosti sanjaja. Ona se manifestuje kao alkoholičarsko i narkomansko iskustvo. O tipologiji ovog problema bilo je više reči u knjizi Na tragu snova (Markovac 2014). Sada ćemo pokušati da malo dublje uđemo u sam problem konstitucije predstave o smrti. Zapravo ovde je pitanje sledeće: zašto se smrt kao takva želi? S tim problemom nas je upoznao Frojd. U tekstu S one strane principa zadovoljstva Frojd pristupa ovoj temi kroz borbu dva nagona: nagona života i nagona smrti (Frojd 2006). Kao što u prirodi deluje nagon za uvećanjem vlastitih snaga tako postoji i suprotna težnja organske materije da se vrati u neko neorgansko stanje. Sličnu tendenciju Frojd je zapazio na primeru traumatskih neuroza. Trauma je neko stanje naglog udara, koje nastaje kao posledica nepripremljenosti organizma na neku stresnu situaciju. S druge strane, neuroza dovodi do prinudnog ponavljanja, neurotičar oseća prinudu za izvesnim ritualima u čijem ponavljanju on pronalazi i nesvesnu satisfakciju. U stanju traume neurotičar iznova ponavlja traumatsku situaciju i u tom ponavljanju on pronalazi nesvesno uživanje. Ponavljanje ne samo da ima presudnu ulogu u konstituciji psihičke bolesti, nego ono isto tako otkriva tendenciju organizma da se vrati u neko neorgansko stanje, a u čemu Frojd prepoznaje delovanje nagona smrti. S tog stanovišta izgleda da je nagon za životom u službi nagona smrti. Na koji način Frojd dolazi do ovog zaključka? Iako se čini da je suština nagona u samoodržanju organizma – odatle imperativ da se ukine stanje nelagodnosti koje prethodi zadovoljenju nagona (gladi, žeđi, seksualnosti itd.), budući da upravo ono za posledicu može da ima smrtni ishod – to ne mora uvek biti slučaj i često se dešava da po zadovoljenu nagona organizam dospeva u neko stanje potpune ispražnjenosti. To nam pokazuje da je, čak i na vrhuncu zadovoljenja, nagon za životom u službi nagona smrti. S druge stane, neupražnjavanje prirodnih nagona (gladi i žeđi) nužno vodi smrti. Eto zašto izgleda da je nagon za životom s one strane smrti i umiranja, iako je to samo privid. Kada je u pitanju seksualni nagon njegovo zadovoljenje ne mora uvek biti neposredno, nego može i da se odloži. Želja za Frojda i nastaje kao proizvod odloženog uživanja. Budući da nije neposredno zadovoljena želja proizvodi objekt uživanja. Taj predmet uživanja (objekt malo a) nastaje kao proizvod društvenog potiskivanja (represije) seksualnog nagona. Nasuprot neposrednom zadovoljenju nagona (princip zadovoljstva), čovek se rukovodi i društvenim razlozima (princip realnosti) koji su često snažniji od primitivnih nagona. Taj nesklad između principa realnosti i principa zadovoljstva i jeste konstitutivan za nastanak ljudske civilizacije. To znači da želja postaje suštinska odlika čoveka, a ona je uvek neko odloženo uživanje. S druge strane, nagon teži neposrednom zadovoljenju. Težnja da se stanje nelagodnosti ukine jeste suštinska odlika nagona kao takvoga. Pa ipak, trenutno zadovoljenje nagona u nama budi neko osećanje potpune ispražnjenosti. Sama činjenica zadovoljenja sa sobom nosi neki predznak smrti. Eto zašto se često čini da je životni nagon u službi nagona smrti: »Svi smo iskusili da je najveće zadovoljstvo koje možemo da postignemo, zadovoljstvo seksualnog čina, povezano s trenutnim gašenjem vrlo silovitog uzbuđenja. Vezivanje nagonskog pobuđenja bilo bi pripremna funkcija koja uzbuđenje treba da pripremi za njegovo okončanje u zadovoljstvu rasterećenja« (Frojd 2006, 69). Sama težnja da se stanje nezadovoljstva otkloni, dovodi nas do zadovoljenja koje se ne razlikuje puno od smrti. Na najvišem stupnju zadovoljenja nagon, daleko od toga da slavi neku životnu radost, mnogo je sličniji nekom stanju sveopšteg mrtvila. Ta potreba organizma da se vrati u neko praiskonsko stanje u kojem više nema želju ni za čim i jeste suštinska odlika nagona smrti. Dakle, na najvišem stupnju vlastitog zadovoljenja nagon za životom se pokazuje i kao nagon smrti. To ukazuje da život teži da se u samom sebi ugasi. Tu se Frojd pokazuje velikim učenikom svoga učitalja Šopenhauera. Nije li i Šopenhauer mislio život kao volju za volju. Svet kao volja i predstava nema drugo značenje nego da je u osnovi sveta neko iracionalno načelo. (Šopenhauer, 1986 i 1986a) Svet je po sebi besmislen jer su besmisleni i napori volje. Volja instumentalizuje – ona se služi sredstvima kako bi zadovoljila izvesne ciljeve. U prirodnom svetu volja se manifestuje kao uzrok, podsticaj i motivacija (Šopenhauer 1992, 32). U prvom slučaju govorimo o anorganskoj materiji, u drugom o biljkama, a u trećem o životinjama. Čovek je samo vrsta životinje koja deluje prema izvesnim motivima. Motivi su ono što pokreće čoveka, a ono što u njima dominira jeste predstava sredstva i cilja, što je neki oblik psihičke kauzalnosti i ne razlikuje se mnogo od fizičkog kauzaliteta (uzrok i posledica) kojem podleže anorganska materija. Ukoliko je neki motiv jači u čoveku utoliko ga on pre pokreće na delovanje. Suština delovanja je u tome da se dosegne neki cilj. U tu svrhu se koriste različita sredstva, ali je smisao u tome da kada je cilj jednom postignut i sama potreba za delovanjem prestaje. Suština volje je u tome da je ona u samoj sebi nezasita i da ona uvek postavlja nove ciljeve kako bi ostvarila sebe samu. Čovek se tako pokazuje kao nemi istrument volje – u tome leži razlog zašto je Šopenhauer jedino načelo kauzaliteta preuzeo od "transcendentalne analitike" – čije krajnje implikacije dokazuju besciljnost i besmislenost postojanja. Spoznaja da je volja u središtu sveta nema drugi smisao nego da nam pokaže da je ljudsko delovanje samo po sebi uzaludno, jer upravo delovanje jeste ono što suštinski potvrđuje volju za volju. Suprotstaviti se volji za Šopenhauera znači uzdržavati se od delovanja – na tom mestu se Šopenhauerova etika približila budizmu – budući da prema budizmu zlo suštinski proizilazi iz delovanja, dok nečinjenje (utapanje u ništvilu, nirvana) jeste krajnji cilj budističke mudrosti. Ne nalazimo li upravo tu potvrdu nagona smrti? Šta bi moglo da bude tako strano delovanju kao nagon smrti? Ono što je otkrio Šopenahauer jeste to da je nagonska struktura uvek u službi nagona smrti. Nagon je uvek nagon smrti, a zadovoljenje uvek teži nekom odsustvu zadovoljenja. Asketski ideal je proizvod nagana smrti i on nastaje u trenutku kada ovaj obuzima nekakvo telo. Onog trenutka kada neko telo biva inficirano nagonom smrti, tada njegov imperativ postaje uživanje. Ne tvrdi li sličnu stvar i Frojd: »Reklo bi se da je princip zadovoljstva upravo u službi nagona smrti« (Frojd 2006, 71). O čemu se ovde radi? Smisao volje je u tome da ostvari postavljene ciljeve, čime ona nije zadovoljna, nego pred sebe neprestano stavlja nove ciljeve. Putem ciljeva volja iznova teži samoafirmaciji. Time je ona uvek neka volja za postizanje više, odnosno, ona je uvek već volja za moć. Do tih zaključaka je došao Niče izučavajući Šopenhauerovo delo. To pokazuje da Šopenhauer nije bio spreman za radikalne teorijske konsekvencije. Eto zašto se Šopenahauer vratio asketskom idealu. U teorijskoj nemoći da misli volju za volju kao volju za moć Šopenhauer se odlučio da baci kletvu na celokupno delovanje. Delovanje je prokleto jer je otelotvoreno u obliku volje koja u sebi nosi žig krivice. Stoga što je volja za volju besmislena i njen krajnji cilj nije ništa drugo nego uzdržavanje od delovanja (činjenja). Biti slobodan od delovanja za Šopenhauera znači oslobađanje od kauzalnog lanca u koji nas volja postavlja. Suština volje je u tome da je ona po svojoj prirodi nihilistička, ona poništava sveukupno postojanje tako što celokupno bivstvujuće čini predmetom volje, a sve što jeste prisutno je samo utoliko ukoliko je ispostavljeno za nečije delovanje. Volja po sebi je besmislena, stoga i sama delatnost ne može da ima drugi smisao nego da u svojoj najdubljoj suštini bude otelotvorenje volje za volju. Nihilizam postojećeg proizilazi iz nihilizma bivstvovanja koji je u potpunosti ogledalo volje. Prezir prema životu samo je vrhunac prezrenja volje za volju koja je otelotvorenje svega živog. Najdublji prezir prema volji iskazan je upravo u imperativu volje da ukine sebe samu. Imperativ za samoukidanjem proizilazi iz celokupne prakse bivstvovanja. Bivstvovanje koje samo sebe ukida suštinski se izjednačava s onim što nikada nije deo samog bivstvovanja: s nebivstvovanjem i sa ništa. U tome je taj duboki nihilizam koji je proizašao iz samog bivstvovanja. Volja za volju istinski i najdublje potvrđuje nihilizam bivstvovanja: volju za ništa. Volja za ništa jeste suštinski pokretač volje za volju, budući da je besmisao volje za volju moguć samo utoliko ukoliko sama volja već ništa ne želi, tj. ono što želi volja za volju i jeste to da postigne ništa. Eto zašto se besmislenost volje za volju manifestuje i kao iluzornost delovanja. Ukoliko je besmislenost krajnji smisao volje, utoliko je i delatnost sama po sebi besmislena. Delatnost je samo sredstvo kojom volja potvrđuje sebe samu, odnosno vlastitu besmislenost i besciljnost sveta. Ali suštinsko u volji za volju i ono zbog čega je ona unapred određena nihilizmom jeste odsustvu želje, odnosno, želja za ništa. To je tajanstveni "Majin veo" koji kod Šopenhauera prekriva celokupno postojanje i volju za ništa. Zato za Šopenhauera umetnik u najpotpunijem smislu jeste otelotvorenje volje za ništa koja tako i na neposredan način sagledava pustoš i besmisao sveta (Šopenhauer 1986, 327). Na tragu Šepenhauera i Frojda do sličnih zaključaka dolazi i Berouz u svome delu. Zapravo, može da se kaže da Berouz sistematizuje stremljenja dvojice mislilaca u generalnom stavu da nagoni na vrhuncu zadovoljenja teže ukidanju uživanja. Berouz ovaj problem posmatra kroz prizmu narkomanskog užitka. Tu Berouz proširuje Frojdovu teoriju nagona. Pre svega ovde više nije reč o primarnim prirodnim nagonima, nego se radi o društveno proizvedenim nagonima. Naravno, ovde je osnovni problem da li je u pitanju ista nagonska struktura? Pre svega, zadovoljenje nagona treba da ukine stanje nelagodnosti koje nastaje usled poremećaja organskog ekvilibrijuma (gladi, žeđi, seksa itd.). S druge strane, alkoholizam i narkomanija nisu nikakva prirodna stanja, pa tako i njihovo zadovoljenje nema za posledicu povratak ni u kakvo stanje organske ravnoteže, ali na telesnom nivou ove pojave pokazuje slične simptome kao i prirodni nagoni. U ekstremnom obliku narkomanski užitak se čak manifestuje kao privremena suspenzija prirodnih nagona i to pre svega nagona za hranom i seksualnog nagon. Poenta je pokazati da su veštački nagoni samo pojačani (suspregnuti) primarni prirodni nagoni. Ranije smo utvrdili da u odnosu na mašinu-protezu binarne suprotnosti prirode i društva nemaju više značaja. Sada valja ustanoviti da li je opravdano razlikovanje prirodnih i veštačkih nagona. U nauci se pojam nagona koristi s namerom da se opiše motivacija životinjskog delovanja. Nagoni su izvesne prinudne reakcije čiji je smisao u tome da zaštite neki živi organizam. O nagonu kod čoveka govorimo u smislu primarnih (glad i žeđ) i sekundarnih nagona (seksualnost). Ukoliko ne zadovolji primarne nagone, organizam posle izvesnog vremena umire. Drugačije stvar stoji sa seksualnim nagonom čije zadovoljenje može biti odloženo bez neposredne opasnosti po organizam. Alkoholizam i narkomanija imaju sličnosti sa seksualnim nagonom u tome što njihovo nezadovoljenje ne izaziva nužno smrt organizma, ali se tada psihička nelagodnost pojačava, a u ekstremnim slučajeva ona često prelazi i u stanje telesnog bola, čime se prvenstveno odlikuju primarni nagoni. S druge strane, alkoholičari i narkomanski zavisnici su neprestano u potrazi za opijatima i narkotičnim stimulansima na sličan način na koji to čine životinje za hranom. Užitak koji postižu alkoholičari i narkomanski zavisnici samo je privremenog karaktera i čim ih ovaj prođe iznova se nastavlja potraga za novim stimulansima. Potreba za alkoholom i drogom je toliko izražena da ona čak vodi suspenziji prirodnih nagona. Zbog toga se čini da su alkoholizam i narkomanija neke "perverzije" primarnih nagona – ako nam je dopušteno da se služimo rečnikom Frojdove seksualne teorije (Frojd, 1976a) – alkoholizam često pojačava nagon za jelom i piće, dok narkomanija proizvodi privremenu inhibiciju ovih nagona. To samo ukazuje da je problematika nagona veoma složena i da je neophodno u igru uvesti i pojam želje. O nesvesnom je Lakan govorio i kao o želji. Želja je krajnji izraz seksualnog nagona (libida). Otkriće seksualnosti zbiva se još u ranom detinjstvu. Primarni predmet interesovanja deteta u tom periodu je majčino telo ili samo jedan njegov deo (majčina dojka). Odvajanje deteta od majčinog tela zbiva se kroz zabranu uživanja, a to uvodi dete u simbolički poredak, poredak velikog drugog. Želja se konstituiše na imaginarnom planu, kada se subjekt upoznaje s objektom želje (objekt malo a – mali drugi). Predmet želje (objekt malo a) posreduje se u jeziku (simboličkom poretku). Dok na imaginarnom planu upoznaje želju, kroz gubitak željenog objekta (objekta malog a), u simboličkom poretku subjekt se konstituiše tek na mestu velikog drugog, koju zauzima kao označitelj za druge subjekte. Kroz ime oca, kao simboličku funkciju, subjekt preuzima i vlastite društvene uloge. Kao nosilac društvenim normi simboličko je i samo konstituisano na izvesnom nedostatku, koji izvorno mora da se nadomesti u označiteljskom lancu. Nedostatak simbličkog se uvodi kao trauma (upad realnog). Trauma ne poseduje nikakav smisao, ona je neki oblik kratkog spoja u kom do izražaja dolazi "nedostatak jezika", odnosno nesavršenost komunikacije – nemogućnost jezika da imenuje problem, budući da je ovaj izvorno konstinutisan na nedostaku, a čega je realno samo simptom. "Rupu u simboličkom" nije moguće popuniti – simboličko je izvorno konstituisano na nedostatku – ali ju je moguće zakrpiti (prošivka – prošivni bord). Uspeh psihoanalize i zavisi od te sposobnosti prošivanja, koja subjekta ponovo vraća u simbolički poredak. Kao što vidimo na simboličkoj ravni želja već funkcioniše kao zamena za objekt koji joj izvorno nedostaje (objekt malo a). Samo zahvaljujući tome što je izvorni predmet želje izgubljen, ona i može da funkcioniše kao označitelj uživanja. Simbolički poredak označitelja nadomešta nedostatak željenog objekta. Nemogućnost potpune identifikacije sa označiteljem jeste konstantni uzrok psihičkog komflikta. Subjekt se identifikuje na nivou označitelja (očevo ime) iako ovaj ne može u potpunosti da odgovori njegovim zahtevima. Odatle proizilazi duboki jaz u jeziku i to je razlog zašto je i sam simbolički poredak obeležen nedostatkom. To znači: ne samo da na imaginarnom planu subjekt nije u mogućnosti da se poistoveti s objektom uživanja (objekt malo a) nego je on to u stanju još manje u simboličkom poretku u kojem i sam subjekt funkcioniše kao "označitelj za druge označitelje", odnosno kao označitelj izvornog nedostatka (gubitka željenog objekta: objekta malo a). Za razliku od trenutnog zadovoljena, želja je uvek neko odloženo uživanje. Nemogućnost želje da se iz osnova i trenutno zadovolji pokreće označiteljski lanac odloženog uživanja. Uživanje ne nadomešta želju, ono treba da je upotpuni. Ipak, čak i kad je u pitanju ljubav, želja još uvek funkcioniše kao nosilac izvornog nedostatka. Neki tumači Lakana kažu da je to nužno. Ukoliko u želji ne bi bio od početka upisan nedostatak, kroz gubitak objekta malog a, čovek se nikada ne bi uzdigao iznad životinjskog sveta. Eto gde ponovo srećemo humanizam na delu: »(...) daleko od toga da nas čvrsto vezuje za našu telesnu stvarnost, »simbolička kastracija« podupire našu sposobnost da »transcendiramo« tu stvarnost i da stupimo u prostor nematerijalnog Postojanja« (Žižek 2012, 115). Razlika između želje i nagona je upravo u tome što želja "transcendira prirodnu datost nagona" i zasniva jedan prostor ljudske slobode. Humanizam nastaje kao proizvod simboličke kastracije kojom se telo deteta odvaja od tela majke (deteritorijalizacija prirodnog nagona). Ukoliko ne bi postojala razlika između prirodnog nagona i želje ne bi postojala ni mogućnost ljudske slobode. Zbog toga se ova distinkcija bazira na jednoj dubljoj razlici i to onoj između čoveka i životinje. Želja tako postaje suštinska odlika čoveka, dakle, njegova izvorna suština. Osloboditi želju humanističkog nasleđa, upravo to je izazov za Deleza i Gatarija. Želja se najpre distancira od potreba. Pod diktatom potreba želja je samo jedan suvišak. Nasuprot nagonu potrebe su društvene tvorevine i one nastaju na izvesnom stupnju civilizacije. Potrebe zapravo simbolizuju odvajanje čoveka od neposredne prirodne sredine. To odvajanje čoveka od prirode u psihoanalizi je iskazano u obliku simboličke kastracije. Simbolička kastracija je neophodna ukoliko treba da nastane čovek, a on je činilac proizvodnih procesa i istovremeno završni cilj proizvodnje. Na izvesnom stupnju razvoja društveni odnosi su slike proizvodnih odnosa. To je nit pitanja koju sledi marksizam. Ali, šta je naše vodeće pitanje? Problem je u tome da li je nedostatak izvorni elemenat želje? Nedostatak čini konstitutivni elemenat želje u trenutku kada potrebe započinju dominirati stvarnošću. Svođenje želje na potrebu, u tome je suštinski doprinos simboličke kastracije. Da bi se shvatio koncept želeće proizvodnje neophodno je raskinuti s binarnim opozicijama. Jedna od ključnih opozicija u tom pogledu je podela na prirodu i društvo. Dok prirodna bića odlikuju nagoni, dotle društvo proizvodi potrebe. Čak i čovek poznaje prirodne (glad, žeđ, seksualnost i dr.) i veštačke potrebe (nastaju oplemenjavanjem prirodnih potreba). Ali pravo je pitanje šta omogućava potrebe kao takve? Delez i Gatari odgovaraju da je to želja. Želja međutim nije neka ljudska osobina. Ljudi mogu da žele, ali je pravo pitanje da li oni žele ili su već željeni kao takvi? To je ono klasično filozofsko pitanje – na koje se i Lakan poziva – da li čovek govori ili je jezik taj koji se iskazuje kroz njega? Pre svega, šta je čovek? Čovek kao skup nekih suštinskih karakteristika poznat je biologiji, ali šta je biologija? – ranije je već bilo reči o humanističkim pretpostavkama savremene genetike. Lakan je bio sklon tome da tvrdi kako je nesvesno strukturirano kao jezik. Odatle polaze Delez i Gatari, samo je pitanje sada drugačije: šta je nesvesno kao takvo? Lakan je otkrio označiteljsku prirodu jezika – zapravo, on ju je posudio od struktrualne lingvistike, a čime je na sebe preuzeo i izvesne probleme strukturalizma (Dosse 1992 i 1992a). Za Lakana označitelj je generator smisla u subjektu, ali istovremeno i mesto subjektovog rascepa. Ukoliko je nesvesno stukturirano kao jezik utoliko ono mora unapred da pretpostavi izvesnu označiteljsku strukturu. To su strukturalističke pretpostavke Lakanove teorije i upravo tome se Delez i Gatari suprotstavljaju. Nesvesno ne treba više shvatati kao označitelja, nego kao fluks. Fluks je osnovni pojam šizoanalize. Fluks je uvek neki fluks želje. Eto zašto označiteljski lanac nije konstitutivan za rad želeće proizvodnje, budući da je mašina neki "skup rezova". Ono što mašina preseca jesu izvesni kontinuiteti i trajanja. To je, naravno, bergsonovsko nasleđe šizoanalize. Dakle, za razliku od strukturalizma Delez i Gatari ne razmatraju označiteljski lanac nego mašinski lanac, koji se konstituše putem presecanja flukseva, a koji je moguć tek na osnovu želje. Ali poenta želećih mašina je u tome što one ne presecaju samo flukseve, nego one istovremeno i proizvode flukseve. Tamo gde presecaju preseke, mašine zapravo proizvode trajanja. Stoga je želja neraskidivo povezana u jednu mašinsku proizvodnju. Poenta je pokazati da želja proizvodi vlastiti objekt. Ukoliko želja proizvodi vlastiti objekt, onda ona proizvodi i celokupnu stvarnost. To je značilo oslobodi želju fantazmatskog učinka. To ukazuje da je psihoanalizi nedostajala jedna ontologija. Ontologiju Delez i Gatari pozajmljuju od Ničea. Ono na čemu se osniva celokupna želeća proizvodnja jeste telo bez organa, jeste neko energetsko telo u odnosu na koga sve klizi u hiljadu stupljeva. Telo bez organa je nulti stepen tela, ono je neki ostatak društvenog tela u odnosu na koga sve raste ili opada. Šta znači telo bez organa u radu Deleza i Gatarija? Telo bez organa omogućava samu želeću proizvodnju. Želja ne bi mogla da postoji da nema tela bez organa. Telo bez organa označava apsolutnu deteritorijalizaciju nekog društvenog tela. To znači svođenje želeće proizvodnje na nju samu. Želja, ukoliko je deteritorijalizovana do krajnjih granica, jeste samo kruženje energije u beskonačnom broju stupnjeva. Telo bez organa je brana društvenom telu, budući da ono uništava onu osnovu bez koje ni jedno društveno telo ne može da postoji, a to je organizacija. S jedne strane, telo bez organa oslobađa flukseve do nemogućih granica, dok – s druge – u odnosu na njega sve klizi u hiljadu nivoa. Tu se iznova jedan fluks vezuje za neki drugi i isto tako rastavlja da bi načinio neke nove mašinske spojeve. To Delez i Gatari nazivaju procesom postajanja. Postajanje je proces u kom se odvijaju mašinske sinteze i gde svaka sinteza iznova trasira jednu novu liniju koja se ponovo ukršta s drugim linijama, čineći nove sinteze. Gde se tu nalazi čovek? Čovek nije ništa drugo nego jedna linija, mašinski spoj koji povezuje figuru čoveka s figurom boga. Želeća mašina ne poznaje nagone i potrebe, ona odašilje flukseve koji se opet kače na druge mašine koje iste presecaju i prizvode nove mašinske spojeve. Na koji način onda nastaje nedostatak? Nedostatak se javlja kao produkt društvene proizvodnje. Nasuprot želećoj proizvodnji organizuje se društvena proizvodnja ili antiproizvodnja čiji je smisao u tome da uvede nedostatak u želju. Potrebno je u želji prekinuti mašinske sinteze i ponovo ih povezati u sklopu nekog društvenog tela. Društvena tela mogu biti različita, ali je njihova suština u tome da oni prisvajaju želeću proizvodnju i da je stavljaju u službu proizvođenja vlastitog tela (telo-teritorija, telo-despota, telo-kapitala). Označiteljski lanac se formira na tom nivou. U teritorijalnoj mašini fluksevi želje bivaju pretvoreni u totemske označitelje i postaju reprezentanti rodbinskih odnosa. Totemski označitelji se ponovo vezuju za neku teritoriju, upisujući se u tela putem tetovaža, postajući generatori rodbinski veza po bočnoj liniji (dominantna uloga majčinog brata). S druge strane, despotska mašina nastaje onda kada totemski označitelj napušta teritoriju i organizuje želeću proizvodnju oko vlastitog tela. Na taj način on obrazuje direktno krvno srodstvo koje dolazi neposredno od boga. Despotska mašina organizuje jednu veliku strukturu podređivanja (birokratija), koja iznova sledi diktat pisma kao glas koji dolazi direktno s neba. Teritorijalni kodovi se ovde nadkodiraju despotovim telom, a fluksevi želje se iznova prekidaju označiteljskim nadkodiranjem čija je funkcija u tome da ove ponovo pretvore u despotske označitelje. Ali svako nadkodiranje iznova oslobađa nove flukseve koji teže da napuste despotovo telo. Na tim mestima nastaju linije povlačenja (ligne de fuite), linije koje nastoje da pronađu neku slobodnu teritoriju. Ove linije mogu ponovo biti teritorijalizovane u nekom totemskom označitelju, a mogu zasnovati i novo društveno telo: kapitalističku mašinu. Ukoliko postanu deo kapitalističke mašine fluksevi nastavljaju da klize celom dužinom tela-kapitala i ponovo bivaju vezani za neku teritoriju. Kapitalistička mašina oslobađa flukseve dominacije označiteljskog lanca, ali ih ponovo pravnom aksiomatikom (funkcija reteritorijalizacije) vezuje za neku teritoriju. Kapitalistički sistem se po prvi put približio želećoj proizvodnji, želja tamo nije ograničena označiteljskim lancem nego funkcioniše slobodno na telu-kapitala, ali jeste sputana pravnom aksiomatikom koja teži da kontroliše kretanje flukseva i tako posredno utiče na stvaranje novih mašinskih spojeva. Želja po prvi put u kapitalizmu zaista želi, ali ovog puta njena želja je prazna i odvojena od objekta koji obrazuje. U okviru želeće proizvodnje počinje da deluje antiproizvodnja, a njena svrha je u tome da u samoj želji iznova proizvede nedostatak. Nedostatak nije stvarni deo želeće proizvodnje, nego neki strani objekat koji se u nju postavlja spolja i to s ciljem da je uništi. Kapitalistička mašina se po prvi put približila i telu bez organa. Videli smo ranije da u odnosu na njega sve klizi i sve raste ili opada u hiljadu stupnjeva. Telo bez organa odbija organizaciju, a time i organe kao njen sastavni deo. To može da ide do sakaćenja. U tom trenutku se u samom telu bez organa oslobađa model smrti. Model smrti je predstava o nekom krajnjem prestanku svih životnih funkcija. Kapitalizam koristi ovaj model kako bi ga iznova postavio u samu želeću proizvodnju. Oslobađajući flukseve želje kapitalizam oslobađa i model smrti, a želja iznova postaje reprezentant ovog modela. Za razliku od teritorijalne i despotske mašine, istina one su poznavale veoma surove tehnologije kažnjavanja ali je smrt tamo ostajala spoljašnja u odnosu na želju, kapitalistička mašina uvodi smrt u samo središte želeće proizvodnje. U trenutku kada se poistovećuju želeća i društvena proizvodnja, u tom trenutku želja postaje zastupnik modela smrti. Želja se modela smrti može osloboditi samo iskustvom smrti – koje iznova afirmiše život – odbacujući model smrti na poleđinu tela bez organa. Na taj način model smrti ponovo funkcioniše kao nešto spoljašnje u odnosu na želeću proizvodnju. Ali šta znači samo iskustvo smrti? Iskustvo smrti je postupak ponovne afirmacije želeće proizvodnje kao takve i to je istovremeno proces postajanja. Postajati uvek drugim (ženom, detetom, životinjom, molekularnim itd.) znači iznova proizvoditi bezbroj malih smrti koje treba da budu brana jednoj velikoj smrti. Afirmisati postajanje znači istovremeno stvarati i nove mašinske spojeve i permanentno oslobađati nove flukseve želje. Postajanje nije ništa drugo nego teritorijalizovanje na telu bez organa, to je proces kojim se oslobađamo modela smrti i afirmišemo iskustvo smrti, koje nije spoljašnje u odnosu na samu želju nego njeno najdublje potvrđivanje. Želja kao samoafirmacija jeste proces permanentnog postajanja u kom mnoštvo malih smrti nadomešta i poništava veliku smrt. Iskušavati beskonačno male smrti znači odbacivati na poleđinu tela bez organa veliku smrt i oslobođati se modela smrti. Želja ne poznaje smrt, jer svakodnevno prolazi kroz smrt na hiljade načina – u tome su saglasni Delez i Gatari. Potrebno je sada s novog stanovišta odretiti i teoriju nagona. Nagon nije ništa drugo nego fluks, ali nagon smrti nije nagon u pravom smislu reči, nego antiproizvodnja koja nastaje kao deo želeće proizvodnje. Stoga i podela na veštačke i prirodne nagone nema osnova. Veštački nagoni nisu stvarniji nego prirodni nagoni. Uvek je u pitanju samo fluks želje koji proizvodi nove mašinske serije. Berouz je rad nagonskog prikazao na primeru narkomanskog zavisnika. Narkomanski zavisnik konstantno prolazi kroz niz malih smrti, ali ono što on priželjkuje jeste oslobođenje od svoje narkomanske adikcije, jeste neka velika smrt. Stoga, narkomansko uživanje već unapred računa s modelom smrti. Narkotik u ovom slučaju obavlja funkciju željenog objekta, ali istovremeno i onoga što želji nedostaje. Eto zašto se ovde želja određuje u odnosu na neki nedostatak. Želja kao nedostatak se proizvodi u obliku uživanja. Uživanje je stoga suprotno želećoj proizvodnji. Smisao uživanja je u tome da prekine imanenciju želje i da u nju ugradi nedostatak. Dakle, uživanje nije sastavni deo želje nego njen dvojnik, uživanje je želja opterećena nedostatkom. To je razlog zašto uživanje nužno projektuje model smrti u samu želeću proizvodnju. Želja opterećena modelom smrti i sama počinje da želi smrt kao takvu. Imanencija želje biva prekinuta, a model smrti trijumfuje nad želećom proizvodnjom. U tome se krije odgovor na pitanje zašto se smrt kao takva želi? Berouz je pokazao da uživanje uvek vodi nekom asketizmu (odsustvu uživanja). Na drugi način taj problem su obrađivali Šopenhauer i Frojd. Oni su došli do sličnih zaključaka kao i Berouz. Uživanje ukoliko je neograničeno jeste najava smrti. Model smrti nužno interveniše u samom uživanju, koje protivtežu smrti nalazi u asketskom idealu, koji i nije ništa drugo nego naličje ovog modela. Funkcija modela smrti je u tome da umanji našu sposobnost sanjanja? Zašto se smrt kao takva želi? Zato da bi se sposobnost sanjanja umanjila? Videli smo ranije da sposobnost sanjanja omogućava stvaranje novih mašinskih režima. Sama sposobnost sanjanja jeste već neki mašinski režim. Sposobnost sanjanja je ta koja organizuje mašinske serije i proizvodi nove mašinske skupove. Ukoliko je ova sposobnost umanjena utoliko je i mogućnost obrazovanja novi mašinski režimi smanjena. Dva iskustva utiču na umanjenje ove sposobnosti: alkoholizam i narkomanija. Alkohol kao i narkotik uvodi nedostatak u želju. On istovremeno jeste objekt želje i ono što želji izvorno nedostaje. Pa ipak, kada govorimo o alkoholizmu u vidu imamo umanjenu sposobnost sanjanja. Na šta se tu konkretno misli? Alkoholizam proizvodi stvarnost pod vidom trenutne propasti. Doživljaj propadanja je konstitutivni momenat alkoholizma kao takvog. Pod ovim iskustvo proizvodi se oslabljena sposobnost sanjanja, koja je obežena nekim davnim iskustvom u prošlosti. Prošlost na taj način biva ponovo proizvedena kao sadašnjost. Naravno, treba imati u vidu to da alkoholizam ne znači ponovno oživljavanje prošlosti, prošlost koju zamišlja alkoholičar nije nikada postojala, ali se ne radi ni o prošlosti koja je nesvodiva na sadašnjost, jednoj "prošloj prošlosti" koja je konstitutivni element i budućnosti kao takve, nego su pre u pitanju elementi sećanja koji se kombinuju s namerom da se pojača doživljaj propadanja u sadašnjosti. Sadašnjost, koja se doživaljava kao neprihvatljiva, nalazi izlaz u sećanju i kombinuje poznate elemente sopstvene prošlosti s namerom da se ponovo proizvede stvarnost. To je način da se sadašnjost proizvede na nov način, ali pod vidom prošlosti. Sposobnost sanjanja je ovde samo delimično ukinuta, ali je ona i dalje obeležena modelom smrti, koji iznutra potkopava samu sposobnost sanjanja. Nemogućnost da se sagleda drugačija perspektiva osim vlastite propasti, u osnovi samo retko dolazi do izražaja u alkoholičarskom iskustvu. Alkoholizam i nastaje kao posledica doživljaja propadanja, ali propadanje ovde ima funkciju da ponovo proizvede stvarnost kao takvu. Tek s narkomanskim užitkom stvari se iz osnova menjaju. Narkomanski užitak nameće model smrti kao jedinu perspektivu. U tom stadijumu sposobnost sanjanja se ukida u potpunosti, a pojedinac nije u stanju da zamisli nikakvu drugu mogućnost osim vlastite propasti. Ne samo da se vlastita stvarnost doživljava kroz prizmu propadanja, nego se i celokupna stvarnost vidi na taj način. Tek u narkomanskom užitku model smrti potvrđuje sebe samog. Dominacija narkomanskog užitka iz osnova znači i dominaciju asketskog ideala. Narkotik izaziva redukciju uobičajenih potreba na minimum. Nagon za hranom i seksualni nagon doživljavaju inhibiciju, dok se nagon za uživanjem narkotika neprestano uvećava. Narkomanski užitak je pravi primer želje opsednute modelom smrti. U takvom stanju sposobnost sanjanja se gubi u potpunosti, a narkomanski zavisnik sledi putanju koja vodi direkno u propast. Propast narkomanskog zavisnika proizilazi iz njegove težnje da se stopi s vlastitim objektom uživanja. To je razlog zašto asketizam, proizašao iz narkomanskog užitka, u čistom vidu reprezentuje model smrti. Videli smo ranije da je model smrti neka predstava o konačnom gašenju vitalnih funkcija organizma. Tek u narkomankom užitku se otkriva duboko značenje modela smrti. Uživanje se tamo pokazuje kao najava velike smrti. Kada su u pitanju alkoholizam i narkomanija radi se o čistim oblicima uživanja. U svakom drugom slučaju model smrti teži da se prikrije, a uživanje tada poprima latetni oblik. Naravno, kao što treba razlikovati model smrti od iskustva smrti, isto tako treba razlikovati narkomaniju od iskustva uzimanja droga. Oslobođena modela smrti droga može podsticajno delovati na sposobnost sanjanja i čak je može uvećati. Naravno, ovo je moguće samo ukoliko smisao droge nije čisti konzumerizam, odnosno, ukoliko se droga ne uzima samo radi uživanja koje je samom sebi svrha. To je razlog zašto konzumiranje droga nameće krajnje obazriv pristup i upotrebu. Postajanje je opasan proces, ono je uvek probijanje tela u telu i već zbog toga ono i jeste proces permanentnog oslobađanja modela smrti. Ali stvar je u tome da se i sam model smrti kao takav prepozna i odbaci na poleđinu same želje. Iskustvo smrti i jeste permanentni način oslobađanja od modela smrti. To je proces stalnog postajanja drugačijim. To stavlja u rad mašinu-protezu i iziskuje od nas da se ponovo vratimo Delezovom i Gatarijevom učenju. Već zbog stalnog prisustva Deleza i Gatarija u ovom tekstu, potrebno je napraviti izvesnu distancu spram njihovog dela. Zato se ponovo vraćamo problemu mašine. Razliku između društvene, želeće i tehničke mašine oni su pravili u odnosu na režim rada. Ali šta znači neki režim rada? Režim rada je način organizacije želeće proizvodnje. To je način investiranja same želje. Želja se može investirati na dva načina: molarno i molekularno. U prvom slučaju je na delu rad društvene mašine, u drugom želeće. Poenta je u tome da se želja uvek organizuje tako da proizvodi nešto: u prvom slučaju, kompaktno telo (telo-teritoriju, telo-despota, telo-kapitala), u drugom, postajanja (ženom, detetom, životinjom itd.). Čini se da tehnička mašina ima najnesamostalniji status i ona se gotovo uvek nalazi u sklopu neke društvene mašine. Stoga je pravo pitanje zašto se tehnička mašina i smatra mašinom. Problem je u tome da ukoliko pođemo od tehničke mašine koncept želeće proizvodnje se iz osnova menja. Budući da tehnička mašina nije ništa drugo nego običan organ u sklopu društvene mašine, ona se ni po čemu ne razlikuje od drugih želećih mašina. Pitanje je sada da li postoji jedan mikronivo koji objedinuje različite mašinske procese. Počev od čulnosti moguće je konstatovati nekoliko mašinskih režima: oko koje se kači na teleskop, mikroskop, kameru, fotoaparat, rendgen itd. U svakom od ovih slučajeva obrazuje se mašinski lanac režima rada. Suština oka je u tome da proizvodi sliku, ali tip slike koju će oko proizvesti zavisi i od toga s kojom će mašinom-protezom stupiti u kontakt. Fotografija nije isto što i video-zapis iako obe mogu da se koriste s istim ciljem: u svrhu proizvodnje filma. Film nije ništa drugo nego jedan mašinski režim, budući da funkcionalno spaja nekoliko mašina-proteza i da kombinuje više tipova slike. Film može isto tako postati mašina-proteza u sklopu neke druge mašine utoliko ukoliko formira neki drugi registar; na primer: propagandni film. Čini se ovde da mašinski lanac obrazuje izvestan mašinski režim koji na taj način formira i neko telo (organizam). Ovde se telo poistovećuje s mašinskim režimom, a sama mašina-proteza može biti uključena u nekoliko različitih mašinskih režima istovremeno. Isto tako mašinski proizvodi takođe obrazuje nove mašinske spojeve i nove režime rada. Osnovni elemenat analize ovde je telo. Ali jedno telo isto tako može da probija u druga tela, kao što i mašine-proteze istovremeno mogu da formiraju više mašinskih režima. Poenta je u tome da je i samo telo već samo jedna mašina-proteza. Sa tog stanovišta jako je teško odrediti šta sve može telo i koliko različitih mašinskih režima može da obrazuje. Zato se ovde javlja sledeći problem: na koji način pristupiti mašini-protezi? Ranije smo videli da je razlika između prirode i društva postala upitna. Mašina-proteza jednako probija u prirodu i društvo. Mašinskih režima je moguće beskonačno mnogo tako da svako telo nije ništa drugo nego jedna mašina-proteza. Kao što je nemoguće ustanoviti putanje atoma, znanje je već neka intervencija u stvarnost, isto tako je nemoguće pobrojati sve mašinske spojeve koje obrazuju mašine-proteze. Ipak, zavisno od interesovanja možemo posmatrati izvesna mašinska tela. Sama ličnost zasniva nekoliko mašinskih režima. Poenta je u tome da je izučavanje mašine-proteze uvek arbirtrarno, a spojeva uvek može biti više nego što smo u stanju i da zamislimo. Zadatak ovog rada i nije u tome da iscrpno predstavi sve moguće spojeve – to bi bila nemoguća misija – nego da ispita one spojeve koje smatra naročito interesatnim. To je zapravo predmet naših daljih analiza.