DELOVI KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA IX

Čini se da je o mašini-protezi po prvi put otvoreno progovorio jedan čovek. Njegova otvorenost ubrzo je izazvala sablazan časnih ljudi. Ipak, bilo je i onih koji su se divili njegovoj otvorenosti, ali nisu imali dovoljno hrabrosti da ga slede na tom putu. Može se reći da je samo manjina imala sluha i znala da čuje ono što nam je ovaj omraženi pisac imao da kaže. Naravno, u pitanju je božanstveni markiz de Sad. On nam je skrenuo pažnju na to da mašina-proteza uvek teži za tim da uveća vlastitu sposobnost sanjanja. To znači obrazovati uvek nove mašinske spojeve. Osnovni prezir koji duboko u sebi oseća svaka mašina-proteza jeste onaj prema telu. Telo uvek nečim ograničava mašinu-protezu i nameće joj određeni režim rada. Telo nema nikakvu proizvodnu funkciju (mašine-proteze su te koje proizvode) i ono obavlja ulogu nekog organizatora proizvodnje. Suštinski telo odbija proizvodnju. To odbijanje da se proizvodi, kod tela najviše dolazi do izražaja u odsustvu želje da se postane mašina-proteza. Ranije smo videli da odlika mašine-proteza nije samo u tome da stvara nove režime rada, odnosno, nove mašinske spojeve, nego da i ti spojevi isto tako mogu obrazovati nove mašinske režime. Poenta je u tome da svako telo već jeste jedna mašina-proteza i učestvuje u stvaranju novih mašinskih spojeva. Ali treba napomenuti da postoje i one mašine-proteze koje odbijaju proizvodnju. One odbijaju da stvaraju nove mašinske režime i organizuju mašinsku proizvodnju na stari način. Oni postepeno prisvajaju mašine-proteze i celokupnu proizvodnju organizuju oko svog tela. Time oni onemogućavaju stvaranje novih mašinskih režima, a istovremeno utiču na to da mašinska proizvodnja služi u svrhu uvećanja njihovog tela. Povlastiti jednu proizvodnu instancu na račun celokupne proizvodnje, to zapravo znači umanjiti sposobnost sanjanja kao takvu. Koji je smisao mašine-proteze ukoliko ona ne proizvodi? Ona postaje označitelj oko koga se organizuje mašinska proizvodnja. Ali videli smo ranije da je suštinska odlika mašine-proteze proizvodnja. Šta se dešava s mašinom koja prestaje da proizvodi? Mašina jednostavno ne može da prestane da proizvodi. To je razlog zašto ona stvara užitak. Užitak nastaje kao proizvod mašine-proteze čija se sposobnost sanjanja umanjuje. Ali da bi neko telo opstalo nije dovoljno samo da ono umanji vlastitu mašinsku proizvodnju. Potrebno je da celokupnu proizvodnju organizuje u cilju stvaranja užitka. Tek na taj način se sposobnost sanjanja umanjuje s ciljem da se očuva postojeća mašinska proizvodnja. To je razlog zašto je uživanje uvek kolektivno uživanje. Teško je govoriti o nekom uživanju a da istovremeno nije prisutna i celokupna zajednica; evo jednog primera: prostitucija je u viktorijanskom periodu bila predmet stalne osude, a upravo time je ona postala predmet kolektivnog uživanja. Uživanje svoju afirmaciju stiče tek kroz kolektivni prezir i javno gnušanje. Uživanje uvek konstituiše neki krug posvećenih (upućenih u tajne), a smisao javne osude jeste u tome da se o "gnusnim stvarim" iznova govori. Uživanje je konstituens parcijalne zajednice kao takve. O tome nas je veoma dobro poučio Frojd. Ujedinjena braća ubijaju oca, ali tako da zabrana oceubistva postane inauguracioni akt nove zajednice (Frojd 1976a). Uživanje posvećenih jeste predmet javne osude upravo zato da bi uživanje kao takvo dobilo na značaju i težini. To je način da se uživanje proizvede na kolektivnom planu. Ono što zajednica od nas traži jeste javna ispovest. Tek čin ispovedanja je taj koji omogućava uživanje celokupne zajednice. Eto zašto se oko viktorinskog romana neizbežno isplelo klupko ispovedaonice. Poenta tajne je ovde u tome da se o njoj stalno govori. Kroz čin govora tajna postaje predmet kolektivnog uživanja. To je razlog zašto se tajne ne možemo rešiti demistifikacijom ili uzimanjem učešća u govoru, nego zapravo odbijanjem da u tome učestvujemo. Odbijanje je ovde samo privremeni čin kojim se mašine-proteze ponovo stavljaju u proizvodnju. Suština mašinske proizvodnje je u tome da neprestano uvećava vlastitu sposobnost sanjanja. Ova sposobnost znači stvaranje uvek novih mašinskih spojeva. Da bi se ovaj cilj postigao neophodno je permanentno razbijati stara tela i zasnivati nova. To se postiže na taj način što se od samih tela ponovo formiraju mašine-proteze koje i same zasnivaju nove mašinske spojeve. Prepreka na tom putu je uživanje. Uživanje je sredstvo tela da uspori mašinsku proizvodnju. O funkcionisanju mašine-proteze veoma mnogo je znao markiz de Sad. U njegovom delu mašina-proteza po prvi put dolazi do svoga prava. U de Sadovom delu mašinski režimi se neprestano mešaju. Suverenost ulazi u odnos s disciplinom, disciplina probija teritoriju i naseljava suverenosti. Poenta je u tome da se iznova stvore nove mašinske serije. Orgija kod de Sada ima funkciju da prikaže rad mašina-proteza. Mašine-proteze se kače jedne na druge i tako razbijaju postojeće mašinske spojeve i obrazuju nova tela. Ali funkcija tih novih tela nije u tome da nametnu određeni režim rada, nego da i ona sama budu segmentirana u procesu korpuskulacije, koji od tela ponovo proizvodi nove mašine-proteze. Spojevi su uvek trenutni, oni se moraju razbiti, a korpuskulacija nije ništa drugo nego permanentno probijanje tela u telu. Ne postoji neki konačni cilj koji orgija treba da postigne, niti neki završni čin koji ona treba da stvori. Ukoliko bi se orgije završile, tada bi se i proces korpuskulacije prekinuo. Smisao ovih orgija je u tome da se kroz njih iznova jača sposobnost sanjanja. Sanjati iznova i sve više, to je suština de Sadovih orgija. Organizacija igra bitnu ulogu, ali njen smisao nije u tome da organiči mašinsku praksu i nametne joj jedinstven režim rada, nego baš suprotno, ona podstiče mašine-proteze da prevažiđu granice organizacije i na taj način zasnuju vlastite mašinske spojeve. Imperativ prevazilaženja vlastitih granica ovde igra ključnu ulogu. Mašina-proteza uvek pleše na granici režima i ona uvek iznova mora da prelazi ovu granicu kako bi zasnovala nove mašinske spojeve. Pojam transgresije ovde dobija novi smisao. Prestup nije ništa drugo nego promena u režimu rada, upad u neko strano telo, drugim rečima, probijanje tela u telo. Spojevi nastaju uvek kao nasilje i oni neprestano oslobađaju nasilje. Ipak, mašina-proteza nije apologija gole sile. Radi se o tome da je nasilje sastavni deo mašinskog rada. Ono što često zbunjuje površnog čitaoca de Sadove literature jeste njegov prezir prema uživanju. To je taj specifično de sadovski paradoks da literatura namenjena uživanju istovremene prezire užitak. De Sad nam otkriva da suštinski neprijatelj mašinske proizvodnje jeste užitak. Krajnji smisao orgije kod de Sada je u tome da se uveća sposobnost sanjanja. Ukoliko se uvećava sposobnost sanjanja utoliko se povećava mogućnost stvaranja novih mašinskih spojeva. Užitak se javlja kao prepreka na tome putu. Uživati u nečemu znači povlastiti određenu proizvodnu instancu na račun celokupne proizvodnje. Ono što sprečava da se pojavi užitak kod de Sada, jeste činjenica da mašine-proteze neprestano menjaju režime i pozicije u mašinskom lancu, s ciljem da onemoguće da se neka od njih postavi na mesto vrhovne instance. Cilj nije u tome da se u telu proizvede uživanje, nego da se ono suspenduje i odbaci izvan mašinskog polja. Zašto je uživanje suštinski neprijatelj mašinske proizvodnje? Smisao uživanja je u tome da prekine mašinsku proizvodnju i da je podredi nekoj vrhovnoj instanci. Ono bitno što je Žižek otkio na tragu Lakana jeste to da uživanje uvek nameće neki imperativ. S druge strane, Žižek greši kada taj imperativ pripisuje i samom de Sadu, budući da smisao njegovih dela nije u tome da proizvedu užitak, nego da ga neutralizuju i ponište (Žižek 2001, 69). Zabavljen pojedinim delovima Žižek zaboravlja da sagleda celinu de Sadovih orgija i smisao koji odatle proizilazi. Ukoliko de Sadovu orgiju posmatramo kao celinu, tada nam se nameće dijametralno suprotan zaključak. Tada shvatamo da je u pitanju neki mašinski lanac koji permanentno menja režime i pozicije mašina-proteza upravo s ciljem da bi neutralizovao pojavu nekog povlaštenog područja – a što je pretpostavka za nastanak uživanja. Tačno je da je uživanje imperativ, a kao svaki imperativ ono pretpostavlja neku povlašćenu poziciju s koje se iskazuje. Adorno i Horkhajmer su taj momenat prepoznali u gospodarskoj ulozi Odiseja. Odisej uživa upravo u trenutku kada zapoveda uživanje. Njegova gospodarska uloga mu omogućava da uživa, jer je jedino on u stanju da zapoveda uživanje. Ali već i tu se radi o delimičnom uživanju, potrebno je postaviti branu uživanju i samo u ograničenoj meri zagolicati maštu gospodara, budući da potpuno uživanje vodi samodestrukciji. Da bi uspeo da sačuva život (sopstveni i svoje posade), Odisej je primoran da prenese deo gospodarske funkcije na svoje saputnike, koji sada postaju brana gospodarevom uživanju. Sve dok nose čepove u ušima oni zauzimaju gospodarsku funkciju, zabranjeno im je da uživaju (ne smeju da čuju pesmu Sirena) ali mogu da ne izvršavaju gospodareve zapovesti. To opet ne znači da su oni apsolutno slobodni, budući da na taj način oni samo potpunije izvšavaju volju gospodara – koji želi da uživa po cenu da ne bude uništen. U ovom slučaju radi se o nekoj povlašćenoj instanci koja zapoveda uživanje na račun celokupne mašinske proizvodnje. Na taj način se celokupna proizvodnja stavlja u službu gospodarevog uživanja. Uživanje uvek nastaje s ciljem da prekine mašinsku proizvodnju i da povlasti neku proizvodnu instancu. Odisej nije ništa drugo nego mašina-proteza koja izlazi iz mašinskog lanca i zasniva sopstveno telo. Celokupnu proizvodnju treba staviti u službu uživanja, upravo s ciljem da se održi neka povlašćena proizvodna instanca. A uživanje, ukoliko je potpuno, nije ništa drugo nego model smrti. Industrija zabave deluje na sličan način. Potrebno je stvoriti uživanje u samom središtu fordističke proizvodnje. Naporan rad za pokretnom trakom iziskuje slobodno vreme koje se provodi u krajnjem rasterećenju od imperativa proizvodnje. Smisao industrije zabave je u tome da radnika pripremi za novu radnu nedelju. Tako je proizvodnja stavljena u službu uživanja, a uživanje ima za cilj da očuva fordistički način proizvodnje. Konzumerizam se ne pojavljuje kao propratna pojava fordizma nego je njegov sastavni deo. Ukinuti konzumerizam značilo bi i temeljno dovesti u pitanje sistem kao takav. Ta tendencija je posebno došla do izražaja u pokretima kontrakulture (hipi i pank pokret). Slučaj kontrakulture je pokazao da nije dovoljno samo jedan konzumerizam zameniti drugim, individualni konzumerizam (način odevanja, stil života, upotreba droga itd.) nasuprot kolektivnom konzumerizmu sistema (kupovina kola, zamrzivača, rashladnih uređaja itd.), nego je neophodno prepoznati uživanje kao pretpostavku određenog načina proizvodnje. Na koji način uživanje čini potku načina proizvodnje, eto problema kojim ćemo se baviti u daljem tekstu.