DELOVI KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA VI

Odisejevo lutanje započinje putovanjem. Putovanje je zapravo iskušavanje kroz koje Odisej zadobija sopstvo. Sopstvo u ovom smislu znači sposobnost vladanja sobom. Sopstvo je neka tehnika gospodarenja sobom i sebi ravnima. Da bi se vladalo drugima neophodno je naučiti vladati sobom. Sopstvo je pretpostavka političke i etičke doktrine u staroj Grčkoj. Potrebno je savladati tehniku sopstva na etičkom planu, kako bi se stvorili uslovi za bavljenje politikom. Eto zašto je u staroj Grčkoj etika bila pretpostavka za politiku i zašto je vladavina sobom tek mogla dati legitimitet političkom domenu –vladavini drugima (Aristotel 1988, 10). Šta znači ova veština sopstva? U početku veština sopstva se zasniva mitom. Mit pripoveda o Odisejevim avanturama, na njegovom povratku u zavičaj (rodnu Itaku). Narativna simbolika ovog mita nije u prvom planu našeg interesovanja. Mit o povratku u zavičaj jeste priča o ponovnom zasnivanju. Ono što je predmet ponovnog zasnivanja, to je sopstvo. Zahtev za ponovnim zasnivanjem ukazuje da je sopstvo u opasnosti da bude izgubljeno. Na koji način je moguće izgubiti sopstvo u starom svetu? Nesumljivo, ono odakle je dolazila najveća opasnost po sopstvo, to je bio rat. Rat je temeljno stavljao sopstvo u pitanje i na taj način ga dovodio u blizinu smrti (borbom na život i smrt). Sopstvo mora da igra na život i smrt ukoliko želi da opstane. Opstanak je zagarantovan samo sopstvu koje je u stanju da pobedi svoga protivnika, a ono što sopstvo ima nasuprot sebe jeste neko drugo sopstvo. Taj sukob sopstva Hegel je pokušao da misli kao borbu za priznanje. (Hegel 1955, 109) Ovaj sukob u ratu nije moguće rešiti drugačije nego trijumfom jedne strane. Eto zašto se rat u starom svetu vodi do potpunog istrebljenja neprijatelja. Priznati drugog za gospodara istovremeno je značilo izgubiti sposobnost vladanja sobom. Za Grke je to bila najveća opasnost. Telo je podložno militantnoj proceduri u mirnodopskim uslovima, upravo zato što najznačajniji ispit sopstvo polaže tek u ratu. Ali nije samo rat bio mesto na kom je bilo moguće izgubi sopstvo. Podjednaka opasnost za sopstvo je dolazila od morskih dubina. Grcima je more bilo izvor prihoda, bilo da su se brodarenjem bavili u svrhu trgovanja ili pljačke, a često je veoma teško bilo razlučiti jedno od drugoga (Hauzer 2005 i Brodel 2007). Ne radi se ovde samo o strahu od mora. Delimo je pokazao koliko je strah od mora bio izražen u Zapadnoj Evropi tokom reformacije (Delimo 1984), a možemo pretpostaviti da u doba Homera i prvih lutajućih pesnika (Hauzer 2005, 50) ovaj strah u najboljem slučaju nije bio ništa manjeg intenziteta, posebno ukoliko se u obzir uzme slabije nautičko znanje i primitivnija tehnologija brodarenja. Mit je taj koji dominira i u sferi plovidbe morem. Eto zašto je neophodno sagledati strukturu grčkog mita da bi se bolje razumela Odisejeva morska avantura. Ne bih da ulazimo u propitivanje autentičnosti grčke mitologije. Dobar deo kulture Grci su nasledili od susednih naroda (Bordman, Ozvin, Džasper, Porčić 1999), a to se isto može reći i za njihovu mitologiju (Vernan 2002 i Grevs 1995). S druge strane, neopravdano je grčku mitologiju posmatrati samo kao plod pukog preuzimanja. Ono što važi za grčku mitologiju može se reći i za celokupnu kulturu starih Grka. Oni ni u čemu možda nisu bili revolucionarni narod (u smislu u kom su to bili na primer Jevreji ili Indijci) i uglavnom su preradili i usavršili tekovine starih civilizacija (Egipćana, Vavilonaca itd.), pa ipak su to učinili na takav način da bi im na tome svaka stara civilizacija pozavidela. Eto zašto je stara Grčka tokom vekova, često u različitom kulturnom domenu, predstavljala neprevaziđen uzor za mnoge epohe: renesansu, klasicizam, nemačku romantiku itd. Čak i u naše vreme bilo je mislilaca, poput Mamforda (Mamford 2001) i Fukoa (Fuko 1988 i 1988a), koji nisu prestajali da se čude urbanističko-ekološkim rešenjima i umeću življenja starih Grka. A u čemu se sastoji to znamenito grčko čudo? Prelaz s htoničke na olimpijsku mitologiju značajan je zbog toga što on označava preobražaj zemljoradničke suverenosti u ratnu mašinu (disciplina). Htonička mitologija je bila karakteristična za prve civilizacije (Egipat, Mesopotamija, Kina, Indija itd.) koje nastaju u dolinama velikih reka (Nila, Eufrata i Tigrisa, Jangcekjanga itd.), a njihova osobenost je u tome da stvaraju velike imperije, čija je snaga u značajnoj meri zavisila od dobro uređenog kanalizacionog sistema. Ono po čemu su ove imperije bile propoznatljive u istorijskim okvirima jeste ogroman birokratski aparat (Mamford 2001). Glavni zadatak birokratije je bio prikupljanje poreza. Istražujući grad kroz istoriju Mamford je pokazao da je dominatnu ulogu u obrazovanju prvih imperija imao monopol nad agrarnom proizvodnjom, koji se bazirao na mogućnosti veštačkog izazivanja oskudice. Ubiranje viškova žita, nepovoljnim tržišnim uslovima ili nasiljem, i njihovo skladištenje u ogromne silose imalo je za posledicu stvaranje velikih rezervi hrane u vlasništvu vladajuće klase. Da bi se mogao ostvariti monopol nad hranom, bilo je neophodno razviti veliki birokratski aparat koji bi u potpunosti kontrolisao agrarnu proizvodnju. Ta kontrola se odvijala u nekoliko etapa, počev od određivanja optimalnih vremenskih uslova za setvu, do završnog procesa (žetve) i ubiranja agrarnih viškova. Ukoliko državu posmatramo kao kontrolnu instancu u proizvodnom procesu, a takav pristup se ustalio u periodu fordizma i države blagostanja, utoliko se može reći da je njeno poreklo mnogo starije nego što se to pretpostavljalo i da njeni koreni sežu duboko u praistoriju ljudskog roda. Izgleda da nejednakost nastaje u proizvodnom procesu, onog trenutka kada se izvesno telo odvoji od proizvodnih instanci (mašina-proteza) i teži da kontroliše (nadodređuje) celokupnu proizvodnju. U primitivnim imperijama se to manifestovalo osamostaljivanjem jednog posebnog staleža (sveštenika), koji su od početka do kraja nadzirali proces agrarne proizvodnje. Ono što stoji u središtu svešteničke prakse, jeste težnja asketskom idealu. Postanak asketskog ideala je najpotpunije opisao Niče. To je proces koji prolazi kroz tri faze: resantiman, nečista savest i asketski ideal. Prema Ničeu, suština nihilizma je u tome da oslabi aktivne sile u čoveku. Čovek ne postoji sam po sebi, nego samo u odnosu na to koliko su u njemu izražene aktivne sile. Aktivne sile treba suspregnuti i pretvoriti ih u reaktivne. To se postiže tako što se aktivne sile obuzdavaju: suspenzija (resantiman), inkriminisanje (nečista savest) i reanimacija (asketski ideal). O svemu tome je bilo više reči na drugom mestu (Markovac 2014). Ovde treba otići korak dalje i pokazati na koji način nihilizam učestvuje u slabljenju sposobnosti sanjaja. Pre svega, sveštenička praksa pored negativne (nadziranje procesa proizvodnje) ima i pozitivnu ulogu. Sveštenička praksa se bazira na nizu predstava koje proizvodi sa ciljem da život nečiste savesti učini vrednim življenja. Sveštenik izmišlja fikciju s kojom nečista savest može živeti. Najednostavni način da se to učini jeste da se deifikuju prirodne sile. Nadmoćna pozicija sveštenika proizilazi iz njegovog posredničkog statusa. Sveštenik je neko ko posreduje između deifikovanih prirodnih sila i običnih smrtnika. A kao i svaki funkcioner-posrednik i sveštenik teži da kontroliše prirodne sile, da ih suspreže i obuzdava. U cilju toga potrebno je oskudicu proglasiti za vrhunsko načelo. Za nečistu savest život nije ništa drugo nego patnja. Ono što stvara patnju jeste delatnost. Zbog toga treba obuzdati vlastito delovanje da bi se i patnja umanjila. Vrhunac svešteničke prakse jeste maksimalizacija pasivnosti. Nije dovoljno samo da sveštenik veruje u predstave koje stvara, on mora da ih potvrdi i na vlastitom telu. Sveštenik treba da proizvede subjektivaciju. Subjektivacija je proces u kom se prihvataju izvesni stavovi i nazori o životu (iskazi) i kao takvi manifestuju na vlastitom primeru. Sveštenik treba da postane potpuno otelotvorenje svojih iskaza. Primarno polje na kom se ovi iskazi potvrđuju jeste telo. Eto zašto sveštenik mora da primenjuje izvesne asketske prakse na samom telu, upravo s ciljem da bi pokazao praktične implikacije vlastitih iskaza. Ali cilj sveštenika nije samo u tome da proizvede subjektivaciju nego i da druge u nju uhvati. Na koji način sveštenik to postiže? Ono što dominira svešteničkom praksom jeste model smrti. Eto zašto je model smrti suštinska odlika asketskog ideala. Tek model smrti daje smisao nečistoj savesti. Ranije smo videli da je model smrti zapravo predstava o konačnom gašenju svih vitalnih funkcija – to je istovremeno predstava o nekoj velikoj smrti s kojom sve prestaje. Velika smrt jeste pretnja naspram koje treba afirmisati sve raspoložive organe države (mašine-proteze). Eto kako model smrti omogućava da se izvesna proizvodna instanca povlasti na račun celokupne proizvodnje i da se ona stavi u službu održavanja vlastitog tela. Pretnja velike smrti angažuje mašine-proteze u cilju proizvođenja užitka. Uživanje stoji kao opozicija ili brana velike smrti. Ali, ranije smo videli da na dubljem nivou uživanje jeste samo potvrda modela smrti. Što se više uživa time smo više u vlasti modela smrti. Istina, u primitivnim ekonomijama, uključujući tu i prve imperije, model smrti ne dolazi iznutra nego ostaje spoljašan sposobnosti sanjanja. Sposobnost sanjanja se umanjuje ali tako da model smrti ne čini njen imanentni deo. Umiranje nije stvarno i ono se odvija kao beskonačni preobražaj u superiorniji i inferiorniji oblik postojanja, već shodno stepenu patnje koji smo činili (podnosili) u prethodnom životu. Krajnji smisao života je u tome da se iskorači iz prirodnog kauzaliteta koji uspostavlja metempsihoza. To se postiže potpunim odricanjem od telesnih uživanja. Suspenzija prirodnih nagona ima za cilj jačanje sopstvene volje. A tek kroz volju sopstvo može da dođe do potpune afirmacije. Glavna odlika sveštenika jeste snaga volje, kojom ovaj vlada ljudima i stvarima. To znači stvoriti jedan novi kauzalitet nezavistan od prirode. Polazeći od sopstva sveštenik se pojavljuje kao gospodar ljudi i stvari. Eto zašto je funkcija gospodarenja izvedena iz sposobnosti da se zavlada sopstvom. S druge strane, sveštenik se već nalazi u vlasti drugog gospodara. Deifikovanjem prirodnih sila sveštenik ulazi kao posrednik između bogova i ljudi. Poenta je ovde shvatiti da ono što u toj deifikaciji dolazi do izražaja jeste sopstvo. Osnova primitivne htoničke mitologije jeste samovolja. Polazeći od snage sopstvene volje i sposobnosti da se ova kao takva nametne drugima, formira se jedan lanac obavezivanja čiji je glavni činilac poslušnost. Pokornost se uspostavlja već na nivou glasa, a uho se stavlja u službu gospodarevog oka. Na tome se zasniva poredak suverenosti. Podrediti se glasu gospodara i njegovim zapovestima. (Delez i Gatari 1992, 165) Staviti sopstveno telo u službu gospodara. Suverenost se ovde pojavljuje i kao otelotvorenje prirodnih sila, a poslušnost nema drugi cilj nego da suspregne i ograniči kauzalitet prirode. Zavisnost od prirode se tako manifestuje i kao služenje jednom društvenom telu koje je u stanju da ograniči i obuzda ovaj prirodni kauzalitet. Kultura nije ništa drugo nego mehanizam proizvođenja smisla. Smisao je nešto s čime sopstvo može živeti. Već u ranom periodu života sopstvo teži za tim da postavi pitanje o smislu. Kultura nas uči da postoje već gotovi odgovori. Smisao kulture nije u tome da postavlja pitanja, nego da daje gotove odgovore na postavljena pitanja. U krajnjem slučaju takva je situacija i s mitom (Lukač 1990). Mit je bio odgovor primitivnih imperija na pitanje o smislu postojanja. Poenta mita je u tome da suspregne pitanje. To je razlog zašto mit i pre postavljenog pitanja već unapred raspolaže odgovorom na njega. Druga je stvar da li ćemo se mi zadovoljiti tim odgovorom. Putem mita zajednica zapravo sprovodi vlastitu legitimaciju. Pripadati nekom univerzumu priča znači učestvovati u društvenom životu neke zajednice (Liotar 1991). Zajednica je uvek i neko društveno telo. Svako društveno telo jeste i izvesna mašina koja radi na unapred određen način i prema izvesnim pravilima. Ono što se nalazi u središtu svake mašine jeste režim rada. Režim je ono što kodira mašinski rad. Mašinskih režima može biti onoliko koliko ima i mašina, a to znači beskonačno mnogo. Pa ipak, ono što prekida mašinski rad i usmerava ga u određenom pravcu, dodeljujući mu izvestan režim rada, jeste telo. Prema Delezu i Gataju postoji nekoliko takvih tela: telo-teritorija, telo-despot, telo-kapital. (Delez i Gatari 1990) Telo uvek raspolaže nizom gotovih odgovora. Na taj način telo organizuje mašinsku proizvodnju u izvesnom pravcu. Bilo da je u pitanju telo-teritorija, telo-despot ili telo-kapital, smisao ovih tela je u tome da kanališu mašinsku proizvodnju. A videli smo ranije da telo može zadobiti tu funkciju samo ukoliko napusti proizvodnu instancu i celokupnu proizvodnju organizuje oko sebe (vlastitog tela). Samo ukoliko telo odbija da postane mašina-proteza i izlazi iz procesa koji od njega čini nastavak i nadogradnju mašinskoj proizvodnji, samo tada je ono u mogućnosti da stvori osnovu oko koje će se organizovati celokupna mašinska proizvodnja. Ipak, taj postupak je samo privremen, budući da se proces korpuskulacije odvija u beskonačno i niko iz njega nije izuzet. Pre ili kasnije telo se raspada, a od njega ne ostaje ništa drugo do ona prizvodna instanca na osnovu koje je ono tek i bilo moguće, a to je mašina-proteza. Htonička mitologija nastaje razvojem agrarne proizvodnje i karakteristična je za prve imperije koje se osnivaju u dolinama velikih reka. Ono što čini bitnu odrednicu ove mitologije iskazano je u pokušaju da se odgovori na pitanje o poreklu sveta. Kao u svakoj mitologiji tako je i ovde slučaj da se pitanje o poreklu nikada eksplicitno ne postavlja nego se samo posredno – na osnovu odgovora – može odrediti početno pitanje. Za htoničku mitologiju kosmos se stvara uvek iz nekog sukoba dijametralno suprotnih sila (Jing i Jang, Ormuzd i Ohriman itd.). Deifikovanjem prirodnih sila nastaju izuzetno moćna mitološka stvorenja. Ova stvorenja su istovremeno i kosmički principi kojima je celokupna priroda podređena. Osnovna odlika ovih mitoloških stvorenja jeste suverenost. Suverenost se iskazuje kroz zakone koji izražavaju volju (samovolju) vladara. Vladar dominira određenom teritorijom na kojoj važe zakoni koje on uspostavlja i raspolaže pravom da podanicima oduzme (dodeli) život. Samo zato što ima potpuno pravo upada u njihovo telo, suveren je u stanju da podanicima daruje život (vlast nad smrti – Fuko 1997 i Fuko 1978). Grčka mitologija predstavlja razvoj od htoničke ka olimpijskoj mitologiji. Taj razvoj je iskazan kroz kosmički sukob (Krona i Zevsa, titana i olimpijskih bogova itd.). Kron i njegova braća titani su otelotvorenje deifikovanih prirodnih sila, dok je Zevs, s druge strane, predstavnik novog olimpijskog poretka. U tom poretku Zevs je samo prvi među jednakima i nema apsolutnu vlast, nego je isto tako dužan da postuje kosmičke zakonitosti (Erinije). Da bi se shvatio ovaj obrat ka olimpijskoj mitologiji neophodno je razumeti društvenu funkciju mitologije u staroj Grčkoj. Alfred Veber je ukazao na značaj koji je u starom svetu odigrao stalež konjanika (Veber 1987). Stalež konjanika se javlja kao reakcija na velike imperijalne tvorevine i predstavlja oblik nomadske ratne mašine (Delez i Gatari 1980, 434-528). Brodel pretpostavlja da je pripitomljavanje i uzgoj konja bio dug i mukotrpan istorijski proces i da se nije desio pre XII milenijuma stare ere (pozni paleolit) (Brodel 2007). Negde u tom periodu se događaju velike migracije nomadskih masa (konjaničkih staleža), a pretpostavlja se da su oni dobrim delom zaslužni i za nastanak Grčke kulture, na ruševinama Kritsko-mikenske civilizacije (Vernan 1990). Nastanak olimpijske mitologije je u veoma bliskom odnosu s pojavom ovih pokretnih ratnih formacija i stvaranjem ratničkog kodeksa, kojeg će na veličanstven način proslavili putujući pesnici (Hauzer 2005, 50). Smisao ratničkog kodeksa je u tome da stvori uzornog ratnika. U tu svrhu nastaje i olimpijska mitologija. Olimpljanji su među sobom jednaki isto kao što su jednaki ratnici u ratu. Jednakost je ovde proizvod ratničke solidarnosti. Samo oni koji se bore na život i smrt, a u toj borbi žrtvuju sve, mogu biti jednaki između sebe. Ratnički kodeks proizilazi iz jednog principa koji je drugačiji od agrarne proizvodnje i ovde nije ulog koristan rad, nego, naprotiv, spremnost da se založi sve, pa čak i sopstveni život. Dok agrarna proizvodnja zavisi od prirodnih uslova i kontrole prirodnih sila (htonička mitologija), dotle se ratnička ekonomija zasniva na pljački agrarnih viškova (olimpijska mitologija). I dok seljak životnu snagu troši na obradu zemlje, dotle ratnik ulaže u samog sebe i pospešuje vlastitu tehniku ratovanja. To je razlog zašto je sopstvo bitan elemenat u konstituciji ratničke ideologije. Ratnik je izvesna subjektivacija kao i sveštenik, ali je razlika u tome što ratnik askezu koristi s ciljem da bi iznova ojačao sopstveno telo. Na taj način su konstituisana već tri bitna staleža primitivnih zajednica: upravljački (sveštenstvo), proizvođački (seljaštvo i zanatlije) i zaštitnički (ratnici). Olimpijska mitologija nastaje kao plod ratničke ekonomije, čija je osnova osvajanje agrarnih viškova. Konjanički staleži su bili i pokretne ratne mašine i to je bio način da se suprotstave velikim imperijama (stajaća ili plaćenička vojska, veliki birokratski aparat) koje su svoju dominaciju izgradile na kontroli agrarne proizvodnje (teritorijalni princip). Eto zašto je centralna figura olimpijske mitologije ratnik. Ratnik je neko ko svojom hrabrošću zaslužuje slavu bogova. Olimp je ratniku dostupan samo u formi ratnog pohoda. Samo ukoliko u ratu treba da se dokaže i izdejstvuje pobedu, ratnik može biti ovenčan lovorovim vencem i na taj način postati ljubimac bogova. Homerova Ilijada je pravi primer za tako nešto. Tačno je da bogovi započinju ratove, da u njima učestvuju na različitim stranama i imaju svoje hirove i favorite, ali je to moguće samo zato što oni i ljudi prećutno dele iste (ratničke) vrednosti. Smisao je u tome da se kroz borbu osvoji slava (večnost). Tek u ratu su ljudi ravnopravni s bogovima. Pogled na Olimp jeste ono što ratnika glorifikuje i izjednačava s bogovima, ali ono što ga istovremeno deli od njih jeste pogled na dole: u podzemni svet. Podzemni svet je svet senki, tamo ljudi koračaju bezimeni i ne razlikuje se međusobno. Smrt sve ljude izjednačava. Ono što ih međusobno diferencira, to je sposobnost pojedinca da se uzdigne iznad proseka i kroz ratni pohod osvoji večnost. Svrha mita je u tome da slavi večnost ratnika. Ratnik se kroz mit uzdiže do bogova. Samo kroz mit ljudi nastavljaju da slave u čoveku ono božansko. Mit je priča koja dovodi u blizinu smrtnike i bogove. Putem mita oni sedaju za isti sto i ispijaju iz istih pehara. Putem mita pojedinci izlaze iz anonimnosti svakodnevice i učestvuju u piru bogova. To je razlog zašto grčko iskustvo poznaje samo dva elementarna događaja u životu svakog pojedinca: rat i gozbu. Tek kroz ta dva događaja pojedinac može da se potvrdi kao istinski pripadnik ratničke zajednice. U oba slučaja je ulog sopstvo. U ratu se sopstvo formira ulogom na život i smrt, a u gozbi se sopstvo iskazuje kao spremnost da se odoli čulnim iskušenjima. U oba slučaja sopstvo treba da potvrdi suštinu gospodstva: sposobnost da se ostane jak u najtežim životnim okolnostima. Kakve to veze ima s Odisejem? Odisej je svetski putnik koji se iz Trojanskog rata vraća u zavičaj (Itaka). Njegov povratak traje isto koliko i Trojanski rat: deset godina. To u zbiru čini 20 godina odsustvovanja od kuće. Ako pretpostavimo da je u rat pošao u srednjoj dobi (između trideset i četrdeset godina), to znači da se u Itaku on vraća gotovo kao starac. Na tom povatku njega prati gnev bogova (Posejdon je ljut na Odiseja što je njegova posada uništila Heliova stada), koji ga uvlači u neverovatne avanture (Pcila i Haribda) i dovodi u sustret s najrazličitijim stvorenjima (Kiklopi, Sirene, itd.). Naravno, to je jedna narativna struktura koje se mi nećemo dosledno držati u našem izlaganju. Iz kojih razloga? Čini se da se Odisejeva avantura može razumeti i kao izvesno unutrašnje (imaginarno) putovanje. To putovanje je istovremeno i iskušenje da se zadobije i izgubi sopstvo. Odisejevo putovanje je samačko iako na tom putovanju njega prati njegova posada i ono se dotiče same granice sopstva. U kom smislu ovo putovanja dostiže granicu sopstva? Ovde se misli na iskustva u kojima i samo sopstvo biva dovedeno na rub pucanja. Pre svega, ko je Odisej? Odisej je neko ko je u grčkom svetu važio za veoma prepredenog čoveka. Zahvaljujući njegovom lukavstvu Grci su osvojili Troju. U dva momenta Odisej je odlučujuće na to uticao: u prvom slučaju je uspeo da ubedi Ahila da uđe u borbu i na taj način izdejstvuje vojnu prednost na strani Grka. U drugom slučaju Odisej je smislio plan kako da se probiju zidine Troje (Trojanski konj) i izvede odlučujuća bitka. Lukavstvo Odiseja nije napustilo ni u drugom delu avanture, u kome se ovaj sprijateljuje s Kiklopom da bi ga savladao, ili se prerušava u prosjaka da bi se osvetio Penelopinim proscima. Ipak, pored sveg svog lukavstva Odiseju je trebalo deset godina da se vrati u zavičaj. Razumljivo je da bogovi nisu bili naklonjeni Odiseju, ali to još uvek ne opravdava njegovu dugu plovidbu. Čini se da postoje i dublji, unutrašnji razlozi, koji su ga u tome sprečili? O kakvim razlozima je reč? Odisej ne putuje samo morem, nego prolazi i jednu duboku unutrašnju avanturu. Na svom putovanju Odisej mora da potvrdi sopstvo. Brojne su prepreke koje tome stoje na putu. Jedna od tih prepreka je i zemlja lotofaga. Odisej pripoveda da je s posadom dospeo u jednu zemlju u kojoj su ljudi pitomi i mirni, potpuno nezainteresovani za svet oko sebe, a to je, čini se iz razloga, jer oni konzumiraju cvetove lotosa. Desilo se da je par ljudi iz njegove posade probalo lotosov cvet i istog trenutka su zaboravili ko su, a izgleda da su izgubili sećanje i na prethodne događaje iz svoga života. Oni su postali kao senke i veoma su nalikovali na kreature iz podzemnog sveta, koje će Odisej takođe sresti na svome putovanju, kada bude silazio u donji svet da bi upoznao Tiresiju, nadaleko čuvenog grčkog proroka, kako bi otkrio svoju dalju sudbinu. Lotofazi ulaze u jedno stanje potpune otupelosti, oni gube osećaj za prostor i vreme i njihov dan je u potpunosti ispunjen konzumiranjem lotosa. U njima više nema srčanosti, a nedostaje im i žal za domom i zavičajem. Lotofazi su ljudi izgubljeni u prostoru i vremenu, to su gotovo sablasne kreature koje nemaju nikakav drugi cilj u životu osim da uživaju u cvetu lotosa. To je opasnost pred koju je stavljeno sopstvo. Tamo ratnički moral popušta, a patrijarhalni porodični model potpuno gubi na snazi. Lotofag je čovek izgubljen u dubinama užitka. To je opasnost koja preti sopstvu. U zemlji lotofaga sopstvo može da izgubi sebe. Da je Odisej u tom trenutku odoleo iskušenjima lotosa, on nikada ne bi poželeo da se vrati u domovinu i putovanje bi za njega bilo završeno. Sopstvo kao da treba iskušenja, kao da se ono na tim iskušenjima jača, postaje čvršće i otpornije na telesne užitke. Istina, sopstvo ne može bez uživanja. To nam postaje jasno pred drugom preprekom. U pitanju su zavodljive čari Kirke. Ona ima opsesiju da muškarce pretvara u svinje i na taj način ih zadržava pored sebe. S Odisejem to nije bio slučaj, ali se on navikao na duboku naklonost koju je Kirka prema njemu pokazivala. Odisej pored Kirke zaboravlja na vreme i mesto, zaboravlja na zavičaj i jedino što želi jeste da što više bude u njenom prisustvu. Sopstvo je na izvestan način suprotstavljeno zaboravu. Zaborav čini da čovek izgubi onu tananu nit koja njegov život čini celovitim i smislenim. Zaborav pravi otklon u odnosu na prethodne događaje, on prekida sopstvo i u njega umeće diskontinuitet. Na tom mestu sopstvo prestaje da postoji, a jedino do čega mu je stalo jeste bezmerno uživanje. Razumljivo je da čovek posle teškog i napornog rata, opsada Troje je trajala deset godina, želi da se rastereti. U sopstvu se nagomilalo toliko teških trenutaka, toliko nemilih događaja da je potreban neki ventil, neki kanal kojim će oteći negativna energija. Sopstvu je potreban odmor i zaborav. Jedino zaborav može da oslobodi sopstvo terata ratnih godina. Ali zaborav ne sme da nadvlada sopstvo. Ljudski je uživati, ali uživanje treba da je uvek s merom. I u najvećem uživanju čovek ne sme da izgubi meru, jer na taj način gubi i sebe samog. Eto zašto je zaborav sopstva bila najveća opasnost za starog Grka. U činu zaborava čovek više nije gospodar, aktivan odnos prema svetu prestaje, a on se odaje pukoj pasivnosti. Osim toga i sposobnost sanjanja se u uživanju umanjuje. Odisej sanja da se vrati u zavičaj, u rodnu Itaku. Na tom putu Odisej utemeljuje jedan ratnički i patrijarhalni moral. U zavičaju ga čeka verna supruga, koja upravlja njegovim imanjem i brine se o njegovom sinu. Ona radi danonoćno i bez uživanja. U pravu su Adorno i Horkhajmer kada tvrde da se u starom svetu, a za njih je to već naznaka i kapitalističkog sveta, društvena uloga supruge diferencirala u odnosu prema funkciji ljubavnice (Horkhajmer i Adorno 1989, 83). Radi se o dva domena koja su u potpunosti razdvojena. Supruga zaslužuje da bude gospodarica u kući, na isti način na koji ljubavnica vlada u krevetu. Žena u Antici je podvojena na društvene uloge koje su međusobno potpuno isključene. I dok je metresi zabranjeno da posećuje kuću, dotle je supruzi zabranjeno da uživa. S druge strane, sopstvo može da se potvrdi samo kroz uživanje. To je razlog zašto Odisejevo putovanje i nije ništa drugo nego i jedna unutrašnja avantura zasnivanja sopstva. U ovom slučaju sopstvo je izvestan model, ono treba da postane uzorit obrazac ponašanja. Odisej zasniva patrijarhalni ratnički model. Ali, da bi do njega došao Odisej je primoran da zanemari iskustva, da potisne osećanja i da kontinuirano i slepo nastavi ka krajnjem cilju svoga putovanja: povratku na Itaku. Suština sopstva i jeste u gospodarenju uživanjem. Da je to tačno najbolje vidimo iz Odisejevog susreta sa sirenama. Sirene su mitska morska stvorenja, polužene – poluribe, a zvuk njihove pesme toliko je lep i zavodljiv da mnoge brodove odvodi s pramca i udara ih u morske stene. Odisej poznaje sudbinu mornara koji nisu odoleli predivnom glasu sirena, ali njegovo lukavstvo i ovde ne preza od izazova, on zapoveda da ga zavežu za jarbol broda, kako bi mogao čuti pesmu sirena, a posadi u uši stavlja vosak da bi bio siguran da oni neće biti zavedeni ni zanosnom pesmom sirena, ni njegovim pogubnim odlukama. U tom trenutku Odisej zapoveda uživanje, ali i tada užitak je samo delimičan, on nije u stanju da ide do kraja i doživi potpunu katastrofu. Iako ga pesma sirena draži i on više nije u stanju da izbije iz glave njen zvuk, on isto tako ne može ništa da učini da bi nastavio da uživa u toj pesmi do kraja, njegov užitak se prekida u trenutku kada dostiže najviši intenzitet i kada zahteva potpuno ispunjenje. Tu saznajemo da totalno predavanje užitku vodi u smrt. Uživati bez rezerve i do kraja je nemoguće i ono nije ništa drugo nego naličje smrti. Smrt i to velika smrt – s kojom zauvek prestaju sve životne funkcije – stoji sa one strane uživanja. Samo uživanje i nije ništa drugo nego predznak smrti. Naravno, moglo bi se otići korak dalje i u tom totalnom uživanju videti prisustvo htoničke suverenosti. Upravo u smrti htonička suverenost teži da se u potpunosti potvrdi. Tako se ovde sudaraju dva društvena tela i dva mašinska režima, od kojih jedan zahteva potpuno uživanje (htonička suverenost) dok drugi teži da ga suspregne i ograniči (ratna mašina). Gde htonička suverenost teži da razbije društveno telo, tamo ga ratna mašine već zasniva u obliku sopstva. Odisej je primoran da umakne smrti s ciljem da bi zasnovao sopstvo. Model smrti je ono što stoji s one strane uživanja. Smrt nastupa onda kada je užitak na svome vrhuncu. Uživati bez razerve znači upoznati i samo lice smrti. Upravo odatle dolazi opasnost od htoničke suverenosti koju ratna mašina treba da neutrališe. To lice je Odisej neprestano sretao tokom deset godina svoje plovidbe. Verovatno ga je upoznao još ranije u Trojanskom ratu. Sreo ga je u zemlji lotofaga, sudario se s njim upoznavši Kirku, razgovarao je sa senkama u donjem svetu i na kraju, iskušavao je vlastitu smrt slušajući pesmu sirena. U trenutku kada je izgledalo da sopstvo nestaje, da se ono neumitno gasi ili puca u hiljadu raznolikih komadića, iz avanture u avanturu ono je bivalo sve postojanije i sve sigurnije u sebe, sve zrelije, da bi na kraju pokazalo i svoje najsurovije lice. Kulminacija svega toga je pokolj prosaca po Odisejevom povratku, tamo se ratna disciplina meša s pravima vlasništva, a figura oca porodice trijumfalno potvrđuje prava privatne svojine. U tom činu se ratna mašina preobražava u aristokratsku suverenost, dok prava aristokratije trijumfuju nad ratničkom solidarnošću. Možda su u Trojanskom ratu vojnici i bili međusobno jednaki, ali nakon rata podela plena je neminovnost – čime su i staleške povlastice ponovno uspostavljene. Iskušenja kojima je odolevao Odisej su bila samo priprema za konačni obračun s uzurpatorima njegovog poseda i oskrnaviteljima patrijarhalnih porodičnih vrednosti. Kao neko ko je pobedio užitak Odisej se nov i preobražen, gotovo u telu mladića (u čemu je zasluga Atene), vraća u zavičaj, rodnu Itaku, i to preobučen u stranca (prosjaka). I ma koliko pokušao da se prikrije, on ostaje otvoren do poslednjeg trenutka, a pretnja da bi mogao biti razotkriven je stalna, treba samo znati čitati znake i ceo njegov poduhvat pada u vodu. Na kraju trijumfalna porodična tajna otkriva njegov identitet, lukavstvo njegove žene nije urodilo plodom (ona od slugu traži da prenesu zajednički krevet, a on joj objašnjava da je taj krevet nepokretan jer je isklesan u jednom stablu koje treba da simbolizuje dugovečnost njihove loze – tu tajnu su znali samo njih dvoje) i ona mu se oduševljeno baca u zagrljaj. Tako se Odisejevo putovanje završava utemeljenjem patrijarhalnog, ratničkog morala (modela). II