DELOVI KNJIGE MODELI ILI ISKUSTVA VII

Šta tačno znači staranje o sopstvu? Ranije je bilo reči o tome da je za stare Grke gubitak sopstva bila jedna od najvećih opasnosti. Sopstvo je bivalo upitno u svakoj situaciji u kojoj je i vladanje sobom bilo dovedeno u pitanje. Za stare Grke je vladavina sobom bila pretpostavka legitimnosti političke vlasti (vladanje drugima). Centralni problem etike kod starih Grka jeste borba sa strastima. Strasti nisu loše po sebi, ali su loše ukoliko mogu da poremete sopstvo tako da ono više ne zauzima gospodarsku funkciju. A nema veće opasnosti po sopstvo nego da ono izgubi ovu fukciju. Tako je bilo u klasično doba, kada je bavljenje etikom (briga o sebi) bilo priprema za političku delatnost (vladanje drugima). Međutim, tokom helenističkog perioda stvari se iz osnova menjaju, budući da tamo bavljenje politikom gubi svaki značaj i biva dodeljeno suverenoj (imperijalnoj) instanci. U takvim okolnostima običan pojedinac se prepusta udesu (sudbini). Opšta nesigurnost je odlika helenističkog doba, upravo zato što unutar suverenog tela deluje i kapitalistička mašina. Smisao kapitalističke mašine i jeste u tome da iznutra potkopava odnose suverenosti i da ih ponovo vezuje za telo kapitala (novca). U kapitalizmu sve može postati model i sve deluje kao model. Nauka i umetnost nude modele sa jedne strane, filozofija sa druge. Svaki od ovih modela je podjednako razmenjiv za novac. I dok fizika pomaže suverenost u njenim ratnim pohodima, dok joj geografija, istoriografija i lingvistika obezbeđuju imperijalne simbole, dotle filozofija učestvuje u pokušaju da običnim ljudima, ali i kulturnoj eliti, omogući smisao života izvan prolaznih određenja (slave, novca, strasti itd.). U tom pogledu dve filozofije su najpopularnije: epikurejstvo i stoicizam. Svaka od ovih filozofija teži da zasnuje neko pozitivno značenje ataraksije (duševni mir, spokojstvo): stoicizam ga je pronašao u pojmu apatije (samostalnosti u odnosu na osećanja, strasti), a epikurestvo u konceptu pravilnog rasuđivanja (pravilnog odabira zadovoljstva nasuprot boli). Paralelno sa ovim strujama mišljenja teče još jedna, koja je istovremeno i simptom vremena, a to je skepticizam. On naglašava da ništa nije pozdano, u svemu se naziru paradoksi mišljenja, a spokojstvo duše (ataraksiju) moguće je zadobiti samo odsustvom suđenja. Skepticizam se više javlja kao prateća pojava vremena i on je često izraz duboke krize mišljenja i njegove nesposobnosti da se utemelji na sigurnim i pouzdanim osnovama. Zbog toga skepticizam nikada nije uspeo da zasnuje neku filozofsku školu – što bi po sebi bilo paradoksalno, budući da skeptici sumnjaju u mogućnost utemeljenja nauke – ali su svakako postojali pojedinci koji su izražavali sumnju u mogućnost otkrivanja istine, bilo da je to mišljenje iskazano u delima Pirona (365–275), u srednjoj i novoj Akademiji (Alkesilaj: 315–241, Karnead: 213–129) ili kod Seksta Empirika (160–210) (Koplston 1988, 476-495). Skepticizam se javlja kao antifilozofski (a samim tim i antinaučni) pogled na stvari i kao svaka antifilozofija nije oslobođen od skrivenih filozofskih pretpostavki. Uverenje da ne postoji nikakav siguran osnov znanja i da je sve u prirodi prolaznog karaktera, nije ništa drugo nego stara istočnjačka mudrost da je sve samo privid. Sa druge strane, skepticazam ne bi bio to što jeste da nema i helenskog nasleđa, a ono je upravo iskazano u poverenju u ljudski razum i njegovu sposobnost da donese ispravnu odluku i to prvenstveno zasnovanu na argumentima. Odatle i potreba skepticizma da dokazuje da je saznanje nepouzdano – što je po sebi protivurečan pokušaj, budući da znanje zahteva argumentaciju, ali ne i slobodno uverenje, koje je manje slobodno time što samo veruje u vlastitu ispravnost. A da skepticizam veruje u to da ne postoji ništa sigurno u svetu, očigledno je već iz njegovog pokušaja da vlastito uverenje zasnuje na naučnim osnovama (argumentovanim putem), iako i sam sumnja u mogućnosti takvog zasnivanja. Kao simptom vremena i početak krize helenskog mišljenja, skepticizam je više nego koristan pokazatelj nesugurnosti helenističkog sveta, a upravo u takvim uslovima nastaju stoicizam i epikurejstvo. Da je filozofija izgubila mnogo od strogosti klasičnog helenskog doba (od vremena Platona i Aristotela) govori nam i alegorija o bašti, koju su stoici upotrebljavali sa namerom da običnom svetu približe vlastitu filozofiju (Laertije 2003, 228) I sama činjenica da je stoicima stalo do toga da se drugi upoznaju sa njihovom filozofijom u mnogome svedoči o izmenjenoj ulozi filozofije u helenističko doba. Kao baštu i filozofiju treba podeliti na tri dela: zemljište čini fizika, ograda je logika, a plodovi su etika. Kakav je smisao ove alegorije? Kao što se baštovan trudi da prepozna prirodu zemljišta tako i filozof mora poznavati prirodu samih stvari, a prema stoicima priroda nije ništa drugo nego logos (princip reda u kosmosu – uređenom poretku sveta). U filozofiji logika obavlja onu ulogu koju ograda ima kod bašte, a to je prevashodno zaštitnička funkcija. Logika služi tome da se pronađe argumentacija da bi se odbranilo učenje od svojih protivnika. Sa druge strane, logika proučava i znakove, a pravilnim tumačenjem znakova dolazimo do prirode same stvari. Zbog toga je logika bitna: kako zbog odbrane od neistomišljenika tako i kao sredstvo za otkrivanje suštine logosa. Etika je najznačajniji deo filozofije i kao što je svrha bašte da donosi plodove tako je smisao filozofije da nas nauči ispravnom životu, a može li biti ispravnijeg života nego kada se "deluje u skladu sa prirodom"? Logos kao načelo reda vlada u svetu i čini da i sve u prirodi teži skladu (harmoniji). Spoljašnju harmoniju sveta treba prilagoditi unutrašnjoj ljudskoj harmoniji, a cilj filozofije i nije ništa drugo nego da nas oslobodi strasti. Strasti su opasne iz razloga jer remete spokojstvo duše (ataraksija) i jedino nam sloboda od strasti može doneti duševni mir. Upravo je apatija stanje duše u kom se osećamo potpuno nezavisni u odnosu na strasti. Stoičar može biti svako ko je savladao strasti u sebi i ko je spoljašnju harmoniju sveta otkrio u vlastitoj duši. Filozofija je duševna terapija, a sloboda od strasti vodi i slobodi od duševne boli. Biti u skladu sa svojom prirodom znači biti u skladu sa samim sobom i zbog toga je briga o sopstvu jedna od osnovnih pretpostavki stoicizma. Naravno, ovde briga o sopstvu nema nikakav politički cilj, iako sami stoičari nisu bili protiv političkog delovanja, nego isključivo psihoterapeutsku vrednost: biti nezavistan u odnosu na strasti. U tom pogledu ni epikurejci nisu zaostajali za stoicima. Međutim, epikurejstvo nikada nije zaživelo u helenističko-rimskom svetu kao stoicizam, koji je dugi niz vekova bio vladajuća filozofija. Epikurejci su tokom ovog perioda bili često proganjani, a njihova filozofija osuđivana. Čak i kada uzmemo u obzir mišnjenja onih koji pretpostavljaju da su "huškanja" stoičara u mnogome doprinele progonu epikurejaca (Burkhart 1992, 561), mi još uvek ne shvatamo čime su epikurejci mogli izazvati srdžbu običnog sveta da je njihova filozofija osporavana sa toliko strasti. Nisu hrišćani bili prvi koji su zabranjivali epikurejsku filozofiju, epikurejstvo je od svoga nastanka bilo osporavano kao "filozofija slabića", a njegove pristalice klevetane za ljude slabog karaktera. Progon epikurejaca postaje utoliko nejasniji što u njihovoj filozofiji nalazimo brojne sličnosti sa stoicima: zajednički etički ideal (mudrac) i zajednički cilj filozofije (duševni mir, spokojstvo). Biće da suprotstavljenost ovih filozofija proizilazi iz različitih sredstava kojima su oni težili da ostvare duševni mir, a samim tim i da dostignu vlastiti etički ideal (mudrac). U čemu je specifičnost Epikurove filozofije? Za raliku od stoika, epikurejci su smatrali da strasti same po sebi nisu opasne za čoveka. Epikurejci, uostalom kao i stoici, veruju da filozofija ima psihoterapeutski karakter i da treba čoveka da oslobodi duševne boli. Evo šta o tome Epikur piše: »Ni kad je neko mlad neka ne okleva da se bavi filozofijom, ni kad ostari neka ne sustaje u filozofiranju. Jer ni za koga nije suviše rano, a ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše« (Epikur 2005, 63). Suština filozofije je u tome da čoveku omogući srećan život. Ali šta znači sreća za epikurejce? Smisao sreće jeste u tome da se dostigne vrlina, a za epikurejce vrlina nije ništa drugo nego odsustvo bola. Same po sebi strasti nisu opasne po duševno zdravlje, ali jesu ukoliko izazivaju bol. Postoje dve vrste bola: telesni i duševni bol. Prvu vrstu leče lekari a drugom se bave filozofi. Odakle dolazi duševna bol? Strah je njen uzrok. Zbog toga Epikur predlaže da se oslobodimo straha, a on može biti dvojak: strah od bogova i strah od smrti (Ibid., 64). Treba znati da su oba straha neopravdana. Prvi strah je neopravdan utoliko što bogovi nisu deo ljudskog sveta, oni žive u međusvetovima (intermundijama) i ne mešaju se sa ljudima. Drugi strah je neopravdan iz razloga što sve dok ima nas smrti nema, a kada se smrt pojavi onda nas više nema. Smrt se ne dotiče ljudskog života i te dve stvari se međusobno isključuju. Uzaludno je pitati se o smrti, kao što bi uzaludno bilo pitati se šta će biti kada nas više ne bude, jer to su pitanja na koja čovek ne može dati odgovor. Umesto toga čovek treba da brine kako će provesti srećan život. A ukoliko bol ne dolazi više od strahova, onda ona može doći samo od strasti (uživanja). Da li to znači da treba da odustanemo od uživanja? Nikako, naprotiv, kroz uživanje treba da napredujemo do zadovoljstva. Eto razloga zašto je epikurejstvo bilo osporavano od svojih savremenika. Epikurejci nikada nisu odbacivali strasti, niti su verovali da nam uživanje može doneti samo dobro – zbog čega su im neopravdano prigovarali već njihovi savremenici. Umesto toga, oni su tvrdili da je ljudska sposobnost u tome da odabere pravo uživanje, a što je moguće postići samo ukoliko se izbegava bol. Evo šta o tome Epikur kaže: »Ni terevenke i buran život, ni uživanje sa mladim dečacima i ženama, ni uživanje riba i svega onog što pruža bogato snabdevena sofra, – sve to ne čini život prijatnim nego trezveno razmišljanje koje ispituje razloge za svako odabiranje i izbegavanje (...)« (Ibid., 67). Poslednji stav deluje tako da bi ga potpisao svaki stoik. Ipak, u njemu je iskazana bitna razlika između stoicizma i epikurejstva. Epikurejci unapred ne odbacuju strasti, a uživanje posmatraju kao put da se dođe do zadovoljstva (Ibid., 66). Uživanje nije samo sebi cilj, budući da ono proizvodi zadovoljstvo i bol, smisao filozofije je u tome da nas poduči kako da dođemo do zadavoljsta, a izbegnemo bol. U tome nam pomaže razum koji kritički bira i odbaciju uživanje, zavisno od toga da li je njegov krajnji ishod zadovoljstvo ili bol. Eto zašto je epikurejska filozofija bila osporavana tokom vekova. Ako je krajnji smisao etike zadovoljstvo, to znači da se čovek ni po čemu ne razlikuje od životinje. Sa druge strane, strasti su opasne po sopstvo, one mogu da poremete duševni mir i tako ugroze njegovu gospodarsku funkciju. Na kraju krajeva, epikurejci nam savetuju da strasti unapred ne odbacujemo kao nešto loše nego da sa njima eksperimentišemo, da iskušavamo i biramo ona uživanja koja nam najviše odgovaraju. Sa epikurejcima uživanje postaje nešto poput iskustva, kroz njega mora stalno da se prolazi, a sopstvo je potrebno iskušavati do krajnjih granica. Ne postoji carski put u filozofiju, nemoguće je dvaput proći jednom istom stazom, uživanje nije nikakva osigurana putanja, nego naprotiv, jedno putovanje na kojem nikada nismo do kraja sigurni šta će se desiti. Uživanje dovodi sopstvo na granicu vlastitog pucanja, do ivice provalije iz koje više nema povratka. Na taj način je epikurejstvo dotaklo graničnu oblast antičkog humanizma. Ukoliko je čovek izjednačen sa životinjom onda i odnos prema bogovima gubi smisao. A nije li Epikur tvrdio da se bogovi nas ne tiču na sličan način na koji nas se ni smrt ne tiče? Bogovi vode svoje živote i ne mešaju se sa ljudima, a tamo gde smrti ima nas više nema. Čovek je jedino obavezan prema sebi samom, ali ne tako što će ljubomorno čuvati sopstvo od upada strasti, nego naprotiv, tako što će iskušavati sopstvo do njegovih krajnjih granica. Čovek nije ništa drugo nego telo u telima, on trasira linije koje ga vode na granicu života i smrti, i iskušavajući smrt na razne načine on shvata da nije ništa drugo nego mašina koja se neprestano kači na druge mašine samo sa ciljem da bi uvećala svoju snagu i moć (sposobnost sanjanja). Do te tačke nije došao Epikur, ali je ukazao na polje u kom jedna takva revolucija može da se dogodi. Uživanje i prolaz kroz uživanje osiguravaju graničnu oblast u kojoj se i samo sopstvo gubi, a razlika između čoveka i životinje postaje upitna. To je granični kamen koji deli sopstvo od straha da bi ono moglo biti izgubljeno. Mnogi su dolazi do tog graničnika, ali su slično Odiseju bežali iz vira i ponovo zasnivali sopstvo na njegovim krhotina. Epukur je označio putanju, ali ko će imati snage da je sledi?