Domaća krimi serija Ubice moga oca navršila je i četvrtu sezonu, a da se i dalje ne zna odgovor na glavno pitanje: Ko je ubio Mileta Jakovljevića? U osnovi mnogo se stvari, ljudi i tema promenilo za ove četiri sezone. Ipak ono što ovde nas najviše zanima jeste narativna struktura same serije. Smenjivali su se ovde razni akteri ali jedna stvar se nije promenila: to je odnos između šefa policije Predraga Marijanovića (Tihomir Stanić) i policijskog inspektora Aleksandra Jakovljevića (Vuk Kostić), inače sina ubijenog načelnika za narkotike i krve delikte Mileta Jakovljevića. Glavni narativni sukob se vodi između ova dva lika, pri čemu prvi predstavlja oličenje struktura vlasti, dok drugi čini nekakav oblik otpora toj strukturi. Sličan odnos zatičemo u jednom drugom filmu Godina zmaja (The year of dragon), rađenog davne 1985. godine. Autor ovog filma je kontroverzni holivudski režiser Majkl Ćimino, a glavnu ulogu u filmu igra, niko drugi, do Miki Rurki, inače reč je o kontroverznom policijskom načelniku poljskog porekla, Stenliju Vajtu. Vajt je bivši vijetnamski vojnik, inače inspektor koji je rešio problem bandi u Kvinsu (Njujork), a kao nagradu je dobio mesto načelnika za kinesku četvrt i to u trenutku kada se u njoj takođe dešavaju krupne promene. Vajt odmah objavljuje rat mafiji, a kao saveznika u toj borbi on pronalazi mladu i perspektivnu novinarku Trejsi (Arijen), inače reporterku koreanskog porekla, sa kojom stupa i u ljubavnu aferu. Posao mafijaškog lidera u kineskoj četvrti je preuzeo perspektivni i ambiciozni mladić Džoi Taj (Džon Lon), a reč je o zetu premilulog šefa pozemlja za kojeg se krišom pričalo da je organizovao tastovo ubistvo, a koji namerava da preuzme posao distribucije narkotika od Italijana, što nije moglo da prođe bez sukoba. Ono što je do tada važilo za kinesku četvrt jeste da je ona imala relativno mali stepen kriminala, iako su kružile priče o prenaseljenosti, o ekstremnim radnim uslovima, o korupciji itd. Mnogi su to objašnjavali prećutnim savezom između policije i mafije, mafija je održavala nizak stepen kriminala, ali je je policija upravljanje kineskom četvrti prepuštala mafiji. U osnovi to je odgovaralo svima, i mafiji i državi. Proglem nastaje u trenutku kada dolazi do smene mafijaškog vođe, a mladi i ambiciozni lider postavlja novo pravila koja se često kose sa starim pravilima, a čime se i savez između mašije i policije dovodi u pitanje. Ali ne stvara problem samo novi mašijaški vođa nego i novi načelnik policije, koji odbija da igra po starim pravilima i koji želi da stvar sa kineskom četvrti izvede na čistac. Otuda se Vajt pojavljuje kao predstavnik vlasti koji iznova želi da državu organizuje na liberalnim principima i za to je spreman da podnese žrtvu bilo koje vrste. Iako većina pitanja koje Vajt otvara predstavljaju klasne probleme on ih pokušava rešiti iz jedne liberalne paradigme koja to ne dozvoljava, a što će njega osuditi na poraz, a cena koju će morati za to da plati biće izuzetno visoka (raspad nadzornog tima, ubistvo voljene žene, silovanje ljubavnice, ranjavanja i ozlede raznih vrsta). Iako dolazi u sukoba sa svim mogućim, od nadređenih do prijatelja i ljubavnice, Vajt istrajava u svojoj želji da Džoia privede pravdi, ali kada vidi da je i to nemoguće on pribegava osveti i proganja Džoia do neiznemoglosti, dok ovaj ne odluči da prekrati sebi muke i izvši samoubistvo. Tako se simbolički Džoiovom smrću, scenom sahrane na početku i kraju filma, nagoveštava nova ravnoteža snaga u kineskoj četvrti, ukazujući na novi savez policije i mafije i to sve do trenutka dok se ne pojavi iznemogla Vajtova figura, koji u zavojima i sa štakom, gotovo izbezumljen od ludila i na kraju telesne snage, uzima da hapsi osumljičene iz povorke, za koje smatra da su šefovi bandi, a u čemu ga sprečavaju ljubavnica i prijatelj policajac. U toj poslednjoj agoniji Vajt kao da postaje svestan vlastitog poraza, iako njegovi napori nisu bili uzaludni jer su na videlo ponovo izneli sav „prljavi veš“ kineske četvrti, ali sve to nije bilo dovoljno da on obavi zadatak koji je postavio pred sebe, a to je da kinesku četvrt privede zakonu, odnosno, da učini da u njoj – kao i u drugim oblastima – važe zakoni SAD-a, a ne nekakva pravila koje nameću mašijaške i paradržavne militantne strukture. Čini se da sličan problem ima i Aleksandar Jakovljević, samo što je ovde priča o državi daleko jednostavnija od nekakvih liberalnih demokratskih ideala i svodi se na pitanje opstanka na vlasti u doba neoliberalnog kapitalizma. Da bi mogao da napravi razliku između dobrog i lošeg policajca, Jakovljević je primoran da idealizuje sliku svoga oca, a otuda potraga za njegovim ubicom za njega znači istovremeno i čin privođenja ubice pravdi (zakonu). Tu se Jakovljević u potpunosti razlikuje od Vajta, budući da prvi nastupa sa stanovišta osvete, dok drugi brani državničke principe. Ali,usled nemogućnosti da kriminalca privede zakonu Vajd pristaje i na osvetu, dok za Jakovljevića čin osvete istovremeno je i čin potvrđivanja države i zakona. I to je zato što za Jakovljevića država ne postoji kao princip i otelotvorenje ideala – tako je doživivljava Vajt – nego samo kao sredstvo da se ostvare nekakvi drugi interesi, pa i osveta u krajnoj instanci. Da stvari drugačije stoje Jakovljević bi prvobitno morao da propita način na koji je došao u policiju, odnos koji ima sa šefom policije – a koji je neka vrsta zaštitničkog odnosa – do samih policijskih struktura, koje izlaze u susret raznim ličnim interesima, bilo da su iz domena privrede, zdravstva ili čak kriminala. Ali Jakovljević je toga svega svestan – otuda njegovo ponašalje i jeste nalik ludaku i samoubici, jer kao ludak pokušava da izbegne nekakvim pravilima koja važe kao imperativi u struci (korupcija, saradnja sa interesnim grupama, kontrola navijački i mafijačkih skupina itd.) i kojih, ako se ne pridržava, samom sebi stavlja omču oko vrata. Otuda je Marijanović otelotovrenje struktura vlasti, čovek koji je bio u dodiru sa državnom bezbednosti, poznaje sve pore kroz koje se kriminal širi kao i odnose između kriminala i privrede, koji ih suspreze i toleriše onoliko koliko to odgovara njemu i ljudima sa kojima je on u savezu i na vlasti, praveći povremene saveze i sa dojučerašnjim neprijateljima samo ukoliko je to u obostranom interesu. Marijanović je svestan da je Srbija tranzitna ruta narkoticima, ali isto tako zna da ako ne poznaje dobro ovdašnje kriminalce i ako sa njima nema nekakvu vrstu dogovora – povremeno oni za njega obavljaju prljave poslove – on ne može efikasno obavljati svoju funkciju šefa policije, jer savez kriminalaca i policije je nesto što se u Srbiji podrazumeva po prirodi stvari. Šta je onda stvarna funkcija policije u Srbiji? Da održava kriminalnu statistiku dovoljno dobrom da ona odgovara javnom mnjenu, a svoje veze sa političkom i poslovnom elitom koristi kako bi sebi osigurala bolji društveni položaj i što bolju startnu poziciju u društvu. I više nije bitno ko je kriv ili ko je ubica, bitno je da se „ljuljaška vrti“, a svakom na kraju dođe ono što je za naplatu, pre ili kasnije. Bitno je da policija čuva sve podatke, čak ako je potrebno ona lažira statistiku, ali može da iznese i istinu, zavisno od toga kakvi su trenutni politički interesi. Kakva je uloga Jakovljevića u svemu tome? Čini se da je Jakovljević slučajno zalutao u policiju jer je tu imao i najviše „sreće“ da dobije posao – nasledio je mesto oca kojeg su šefovi glorifikovali jer se činilo da su kumovali njegovom ubistvu – a ako je još i ambiciozan i želi da napreduje u struci, pre ili kasnije bi nekom postao „trn u oku“ i prošao bi verovatno kao i njegov stari. Jakovljević je sve samo ne to, opterećen traumama iz detinja, sklon alkoholu i raskalašnom životu, živi sa krivicom koju nameće majci i prijateljima, nesposoban za pravu ljubav. On čak nije ni najbolji policajac, iako smo videli da nije neki čovek, on je sklon ucenama i marifetlucima razne vrste samo da bi dobio ono što traži, često se oglušuje o policijske procedure i živote drugih stavlja kocku. Jednom reči on je ludak i samoubica, koga jedino u životu drži čežnja za osvetom, a pritom, nema onog kome on ne bi zakorčao život, samo da ostvario svoje nakane. On je „prst u oku“ kako kriminalcima tako političkoj i poslovnoj eliti, nekakva vrsta srpskog „prljavog Harija“, kome je osveta preča od zakona. Reč je o jednoj sumanutosti koja je dovedena do „linije pucanja“ i samo je pitanje kada će Jakovljević tu liniju prekoračiti. Ali, Jakovljević nije usamljeni primer, njegovo stanje deli devedeset posto ljudi u Srbiji, reč je o čoveku svesnog vlastite uzaludnosti i besmislenosti u svetu koji više nema potrebu za njim, gde su uloge unapred podeljene, a svi ostali statiraju onako kako im drugi naredi. Otuda je Jakovljević kao sumanutost koja se odupire moći, bilo onoj koja dolazi od država, bilo da ona čini nekakvu kriminalnu strukturu. I ne samo da se odupire moći, ona pokušava i da igra protiv nje. Koliko će to Jakovljević biti u stanju ostaje da se vidi, naročito, ako preživi četvrtu sezonu, budući da ona zavšava atentatom na njega, ali nije prvi put da mu je život ugrožen nakon poslednje epizode, iako izgleda da je svakog puta sve bliže i bliže smrti.
Коментари
Постави коментар