Pitanje politike uvek je osetljivo pitanje, naročito danas kada pod politikom mislimo sve i svašta: od upravljanja preduzećem do vođenja nekog sportskog kluba. Sve se to računa kao politika. Naravno postoji i pojam estetizacije političkog (politike) i pod tim se misli nešto kokretno: zapravo to je poseban vid depolitizacije politike. Sta znači pojam depolitizacije? To je pokušaj da se političko polje oslobodi političkih posledica. Dakle, ono što neko naziva politikom zapravo više ne bi bilo predmet politike nego nekakave druge društvene prakse. Estetizacija nema nikakve veze sa osećanjima, ne daj bože, mržnjom ili resantimanom, kako bi neki voleli. Estetizacije je proces u kom se političko polje oslobađa političkih implikacija, a evo šta to konkretno znači: Benjamin koristi ovaj pojam na primeru nekih avangardnih pokreta (prvenstveno italijanskog futurizma i nemačkog ekspresionizma) da bi pokazao kako se kod njih zapravo prostor političkog pretvara u ono što je predmet dopadanja i samim tim obavlja nekakvu ideološku funkciju. Tako Marineti slavi rat i stradanje ljudi, nadahnut nekom simbiozoma mašine i čoveka. Na taj način on prostor politike oslobađa političkih konsekvenci i istovremeno veliča nasilje kao predmet opšteg dopadanja (uživanja). Estetizacija politike znači da politički prostor gubi smisao u odnosu na neki drugi (ideološki, ekonomski, biološki itd.). Utoliko estetizacija politike znači istovremeno i depolitizaciju političkog. Suštinska odlika kapitalizma i jeste u tome da on neprestano depolitizuje političko utoliko što političko svodi na policijsko (problem upravljanja). To može da se pokaže kod mnogih modernih političkih teoretičara: od Makijavelija do Hobsa i Loka. Ono što odlikuje savremeni kapitalizam jeste različit način upravo te depolitizacije. A suštini način da se nešto depolitizuje jeste da se tvrdi da ono nije predmet politike. Tako će Tramp za sebe reći da je komičar ili preduzetnik, ali ne i političar. Činjenica da su danas u nekim zemljama i komičari došli na vlast je pravi primer ove depolitizacije. Jedan od velikih problema je i u tome kada se političko povezuje sa pravima građana. U usnovi to je moderno značenje politike koje politiku svodi na upravljanje (policiju). Otuda se napredak u politici meri samo u zaštiti prava. Često se brka i problem identitetskih politika: npr: pokreti Afroamerikanaca, seksualnih manjina, žena itd. jednako spadaju u u identitetsku politiku kao i pristalice patrijarhalnih porodičnih vrednosti. Ali je u prvom slučaju reč o individualnim identitetima, dok se u drugom slučaju radi o kolektivnim identitetima. Ali oba pokreta teže identitetskim politikama. Identitetske politike se takođe vode na polju zaštite prava i utoliko su primer jedne depolitizacije političkog. Problem je u tome što se nekima čini da resentiman samog sebe održava u stanju „ostrašćenosti“ i „mržnje“ i da je njegov jedini cilj da što duže ostane u statusu kvo. To bi značilo da na neki način resantiman proizvodi predmet svoje „ozlojeđenosti“. Tu se međutim zaboravlja da i vlast proizvodi predmet svoje egzekucije, pa samim tim nije jasno u kakvom odnosu stoje vlast i resantiman. Da li resantiman podupire vlast ili i vlast podupire resantiman? A ključno je pitanje, šta bi bila nekakva politika resantimana? Da li je resantiman političan, ili je on zapravo proces depolitizacije političkog (estetizacije politike). Naravno, postoji jedan politički mislilac koji se u mnogome razlikuje od svojih prethodnika, modernih političkih teoretičara. To je Ruso. On je razlikovao dve vrste vlasti: jedna se zasniva na principu opšte volje, a druga na principu volje svih. Prva se tiče nekakvih opštih interesa, a druga pojedinačnih. Tu ponovo nalazimo na problem resantimana. Moguće da je u ličnom interesu resantima da on ostane u statusu kvo. Ali postavlja se pitanje da li je to i njegovom opštem interesu. Pitanje bi se moglo postaviti i na drugi način: da li se trenutni užitak može suprotstaviti nekakvom opštem dobru? Jer ono što resantiman trenutno postiže ne mora uvek biti i ono što može i mora da postigne. Sa pozicije Ničea, ova protivurečnost se razrešava na jednostavan način: resantiman nikada nije shvaćen kao nešto pozitivno nego kao umanjivanje naše sposobnosti delovanja. Otuda resantiman nikada i ne može biti političan, jer je on tu zbog vlasti – nastaje kao objekt vlasti (upravljanja). Naravno, postavlja se pitanje koju svrhu ima oslobođeni resantiman? To bi bio resantiman oslobođen uloge objekta za drugog i koji bi za samog sebe proizvodio objekat „ozlojeđenosti“. Da li je on kao takav političan? Tu se odlično uklapa ideja o Džokeru, Toda Filipsa. Naime, individualna patnja Artura Fleka, usled bolesti, biva pojačana posledicama fiskalne konsolidacije u javnoj upravi, a što njega ostavlja bez mogućnosti lečenje. Pored toga, on gubi posao kao komičar, nad njim se iživljavaju na ulici, a nedugo zatim umire mu i majka. Jedan od načina da se od svega toga odbrani jeste da pribegne nasilju, prvenstveno u samoodbrani, a kasnije u tome pronalazi i neki skriveni užitak (dominaciju). Na taj način nasilje mu pomaže da izađe iz suženog kruga patnje i da konačno ostvari svoju fantazmu i postane popularan. Naravno, on to nije postigao na način na koji je predviđao, kao komičar, nego kao terorista. Od komičara do teroriste, Artur Flek postaje čovek koji uživa u ulozi nasilnika, a sve to proizvodi kao nekakvu pozorišnu prestavu (komičan čin). Otuda on politički prostor pretvara u spektakl i nasilje, a za sebe tvrdi da je samo komičar. To je isto ono što radi Tramp kada za sebe kaže da nije političar nego preduzetnik ili šoumen, a pritom u političkom prostoru često pribegava verbalnom nasilju, seksizmu, rasizumu, ksenofobiji. Oslobođena „ozlojeđenost“ koja za metu može da uzme bilo koga nije nikakav politički, još manje revolucionarni čin, nego je takođe akt institucionalnog (konstitutivnog) nasilja koje se ni po čemu ne razlikuje od države osim što nema plana, nego udara prvog koji mu se nađe na putu. Resantiman ne može da postane političan a da ne ukine sebe samog. Ukidajući sebe on tek otvara mogućnosti za revolucionarno nasilje, ono koje se upravlja nasuprot insitucionalnom (konstitutivnom) nasilju i koje kida sve čvorišne tačke u kojima se moć koncentriše i odakle se širi po celom društvenom telu. Revolucija je čin oslobađanja aktivnih sila u čoveku i kao takva uvek je i nekakav politički čin. Resantiman nikada nema snagu da to postane, jer prvenstveno mora ukinuti sebe samog. I to je osnovni problem. To znači da politika može da se vodi i kao humor, ali Džoker nije politiku pronašao u humoru, nego u nasilju koje do krajnjih granica oslobođa njegovo ludilo. A to više nikom nije smešno.
Коментари
Постави коментар