GTA - AKCIONI FILM I VIDEO-IGRICA

Uvod Tokom devedesetih dolazi do iznenadnog proboja afroameričke urbane supkulture na komercijalno tržište SAD-a. Pre svega, ovde je reč o posebnoj vrsti hip-hopa tzv. gangsterskom repu. Unazad dvadeset godina hip-hop čini osnovu urbane supkulture mladih afroamerikanaca i pojavljuje se u nekoliko stilova: kao reping (MC), disk-djokejstvo, ples (brejkdens) i grafiti. Iako se razvija iz diska i fanka, hip-hop je prvenstveno vezan za ulicu i u početku je sastavni deo jedne urbane supkulture mladih afroamerikanaca koji se međusobno takmiče podeljeni u pojedinim grupacijama (klanovima, bandama) . Jedan od najranijih stilova hip-hopa se pojavio u Bronksu (Njujork) i njegova odlika je upravo taj takmičarski duh između različitih grupa. (Chang 2005) Treba imati u vidu da se hip-hop prvenstveno javlja kao urbana supkultura mladih, što znači da je grad bio njihovo prirodno okruženje i neka vrsta labarotorije u kojoj su oni stilski eksperimentisali. Naravno, ne treba prenebregnuti ni društveni okvir koji je omogućio pojavu hip-hopa, kao prvenstveno urbane supkulture. Radi se o izvesnom porazu pokreta za ljudska prava, u pitanju je pokret koji se u SAD-u postepeno razvijao od četdesetih godina, ali je najjači intenzitet dobio sredinom sezdesetih godina pod vodstvom Martina Lutera Kinga. Kingovim ubistvom (1967) dolazi do radikalizacije pokreta – a jednu od najradikalnijih struja činili su Crni panteri – a nakon toga i nasilne reakcije države na ove i slične pokrete (studentski, pacifistički i hipi pokret). Sudije su dobije ovlašćenja da izdaju što veće kazne za zloupotrebu narkotika, a policiji su takođe data veća ovlašćenja za primenu i sprovođenje zakona. Ovi pokreti su ugušeni do početka 1970-ih, a opstajale su samo radikalnije varijante i to u vidu urganih gerila (Raf, Crvene brigade, Crni panteri itd.), ali i njihova delatnost neutralisana do sredine 1970-ih godina. Ipak, država nije ostala nema na zahteve ovih pokreta i postepeno se razvijala nova ekonomska strategija (neoliberalizam) koja je trebala njima adekvatno da odgovori. I ovog puta najgore je prošao pokret za ljudska prava budući da je sudbina urbanih afroameričkih slojeva bila povezana i sa još jednom činjenicom: to je sve učestalija tendencija belih srednjih slojeva da napuštaju velike gradske sredine i da se sele u predgrađa. To je vodilo opadanju cena nekretnina u gradovima, što je odgovaralo srednjim slojevima Afroamerikanaca koji su ih naseljavali, ali sa druge strane je izazvalo krizu likvidnosti velikih gradova, koji su ostajali bez finansijskih sredstava, budući da se smanjivao broj stanovništva čiji su dobrinosi učestvovali u održavanju gradske infrastrukture, pri čemu treba uzeti u obzir i krizu 1970-ih koja je najviše pogodila urbane Afroamerikance, budući da su oni prvi ostajali bez posla, a to znači i bez sredstava za život. Naročito je broj nezaposlenih među mladom populacijom rastao, on je išao i preko 14%, a pretpostavlja se da je među afroameričkom populacijom taj broj bio i veći. (Zin 2013) U nedostatku sredstava za život mladi su bili najčešće prepušteni ulici, a to im nije moglo doneti nikakvo dobro. Kao i svaki put u doba krize, tako su se i sada počele recilirati ploče iz disko i fanki doba, a počelo se zapažati kako ove ploče imaju opasno dobre „bitove“ koje naročitom tehnikom mogu proizvesti izuzetno živ ritam. Uz ovaj ritam je moglo da se „repuje“, a moglo je i da se igra (brejkdens). Otuda su ova dva momenta, uz specifičnu tehniku disk-djokejstva, činili osnovu nove urbane afroameričke supkulture ili hip-hopa. Paralelno sa tim se javlja umetnost pisanja i slikanja po fasadama napuštenih ili razrušenih gradskih objekata, tzv. grafiti. U početku hip-hop se javlja u Bronksu, jednom od najnaseljenijih naselja Njujorka, i uglavnom se vezuje za grupe mladih afroamerikanaca koje se međusobno takmiče. U osnovi hip-hop u sebi nosi nešto od epske kulture, a cilj je bio pokazati se u najboljem svetlu i pritom omalovažiti protivnika, bilo da je u pitanju repovanje ili brejkdens. Naravno, postojala su takmičenja i u disk-džokejstvu, tako da generalno hip-hop proizilazi iz takmičenja, a cilj je bio u tome da se takmičar uvek pokaže u boljem svetlu od svojih protivnika. Na taj način je on stvarao i specifičnu sliku o sebi, jer prevenstveni cilj hip-hopa nije bio nikakav komercijalni uspeh, nego upravo jasna i profilisana medijska slika, slika koju stvaramo među drugima. Naravno, ukoliko se pokaže da je neko zaista dobar u „repovanju“, „brejkdensu“ ili disk-džokejstvu dobijao je mogućnost i da komercijalizuje svoje talente, ali generalno je hip-hop u Americi bio na lošem glasu, tako da je opstajao samo u zatvorenim sredinama i uglavnom među afroameričkom populacijom. Naročito je „rep“ bio osporavan zbog sirovog i vulgarnog načina izražavanja, naravno, to je razumljivo kada se shvati da je cilj u hip-hopu da se protivnik ponizi, a tada se često i ne biraju reči i sredstva. Ništa bolje nije prolazio ni brejkdens koji je takođe smatran formom maloletničke delikvencije i nasilničkog izraza, dok je disk-djokejstvo već samo po sebi predstavljalo nasilje prema drugim muzičkim žanrovima – stil reciklaže koji se postiže naglim pokretima posle kojih ploča više nije za upotrebu. Hip-hop i nastaje kao izraz nasilja, ali i kao nasilje koje dobija umetničku formu. Prvobitno to je bila umetnost geta, a ukoliko je prenosila nasilje znači da je samo svedočilo o životu u getu: životu koji nije bio nimalo lak i koji je tražio već od ranih dana da izgradite prepoznatljivu sliku o sebi. Ali život u getu ni izbliza nije poprimio razmere nasilje koje ćemo sretati u holivudskim filmovima iz 1990-ih. Čak i kroz tu konkurenciju grupa (bandi i klanova) u Bronksu je provejavala nekakva skrivena solidarnost, a svi su bili svesni činjenice da učestvuju u nečemu zaista novom i nesvakidašnjem. Ta slika o hip-hopu će početi da se menja sa njegovom komercijalizacijom 1990-ih godina. Hip-hop se ubrzo širi i u predgrađa tokom 1980-ih godina i dobija formu društvenog aktivizma. To je doba Reganovog mandata kada se zavode mere štednje naročito na lokalu, što dovodi do gašenja brojnim komunalnih službi. Sve to zabrinjava mlade Afroamerikance koji koriste hip-hop i kao glasilo društvenog angažmana. Tako se pokret za ljudska prava nastavlja u novoj formi, sve više povezan sa drugim manjinskim pokretima (feminističkim i LGBT pokretom, AIDS pokretom i sl.). Nedostatak komunalnih službi, naročito vatrogasaca, dovodi do brojnih požara, naročito u siromašnim delovima grada, čiji je cilj bio da se podigne cena nekretninama i izvrši džentrifikacija siromašnih četvrti. Hip-hop iz predgrađa prati ova kretanja na lokalu i svojim aktivizmom teži da utiče na njih i da ih promeni. Iako je u početku bio osporavan od strane kritičara i drugih poštovalaca muzike zbog sirovog i vulgarnog jezika kao i afirmacije nasilja, komercijalni uspeh hip-hop zadobija tek sa pojavom gang-repa 1990-ih. U početku nasilje je bilo upravljeno protiv policije, ali veoma brzo hip-hop postaje svedočanstvo nasilnog životu u getu. I mada zadržava klasičnu formu hip-hopa (hvalospev-omalovažavanje protivnika), predstavnici gang-repa su neretko i članovi suprotstavljenih bandi koje se međusobno fizički obračunavaju u getu i izvan njega. Tada postaje moderno da se nosi sportska oprema, skupocene trenerke i firmirane patike u kombinaciji sa sportkim jaknama i kapama okrenutim naopako i velikim zlatnim lancima oko vrata. Tetovaže su takođe sastavni deo gang-stila, a mogu se naći svuda po telu (vratu, rukama, pasu, leđima, nogama, glavi). To stvara jedan prepoznatljivi supkulturni milje gang-repa, koji ne samo da je odlika života u getu, nego je istovremeno i potreba da se stvori medijska slika o sebi kao o nekakvom „opasnom tipu“. Gang-rep gaji preduzetnički i poslovni moral, bilo da je reč o trgovini narkoticima, lokalnoj producentstkoj kući, noćnom klubu itd. Tako vidimo da u gang-repu dolazi do bitnih promena u odnosu na hip-hop predgrađa: nestaje kolektivni i angažovani karakter hip-hopa, a na njegovo mesto stupa surova i nasilna slika geta u kojoj dominira sitno preduzetništvo i konzumerizam markirane sportske opreme (čije je poreklo uglavnom iz Kine). Upravo sa popularnošću gang-repa 1990-ih dolazi do poplave holivudskih filmova sa sličnom tematikom: reč je o filmovima koji prikazuju surovi i nasilni život afroameričkog geta. Mnogi od njih su prava umetnička ostvarenja – poput Spajk Lijevog filma Uradite pravu stvar (Do the right thing, 1989) – a mnogi samo panavljaju opšte mesta iz života prosečnog urbanog Afroamerikanca. O kakvim opštim mestima se radi: reč je o tome da deca mnogo brže sazrevaju i preuzimaju svoje društvene uloge, veoma rano napuštaju školu i stupaju u seksualne odnose i samim tim i veoma rano dobijaju decu – gotovo u tinejdžerskom uzrastu – nakon čega jako teško nalaze posao, žive od pomoći roditelja ili se prepuštaju kriminalu (često oba u isto vreme). I to je nekakvo vrzino kolo iz koga nema izlaska. Većina mladih pripada kriminalnim bandama, veoma rano se upoznaju sa oružijem i narkoticima, a bilo da se odaju jednom ili drugom poslu (često idu i skupa) ne piše im se ništa dobro. Stoga, oni žive brzo i umiru mladi. Nekad se smrt dešava pukim slučajem, budući da se u getu mnogo puca, policija sporo izlazi na uviđaj, a zalutali metak uvek može da pogodi slučajnog prolaznika, ali češće umiru smišljeno i sa svrhom i to u međusobnim obračunima bandi. Kao i kod svakog zatvorenog sistema ključan motiv delovanja je osveta, a osveta iznova rađa samu sebe unedogled. Tako je razlog zašto je izlazak iz geta nemoguć za mnoge mlade ljude kojima nedostaje znanje, stalan posao, zdravstvena zaštita, zdravo društveno okruženje i sl. Rano napuštanje školovanja ove ljude osuđuje da veoma brzo preuzimaju društvene obaveze i odgovornosti kojima često nisu dorasli. To znači brigu o porodici na slabo plaćenim poslovima, uz stalnu opasnost da se sklizne u kriminal ili bolesti zavisnosti. To je verovatno razlog zašto se mladi okreću bandama, tamo pronalaze nekakav osećaj zajedništva ali i lagodnog života, nasuprot socijalne bede, loše plaćenih poslova i poniženosti. Ali i takav život ima svoju cenu – to je permanentni stres – kako izloženost životnom riziku tako i bolestima zavisnosti. Veoma retki su oni filmovi u kojima se prikazuju borci za ljudska prava, a afroamerikanci su često prepušteni sami sebi i svojoj nesretnoj sudbini. Otuda brutalne i nasilne scene u ovim filmovima, bilo da se koristi sirov i vulgaran rečnik, bilo da se prikazuje međusobni gangsterski obračuni. Scene nasilja prate i scene seksa, prepune ženskih oblina, zategnutih zadnjica, čvstih dojki, napućenoh usana i sl. Devojke su uglavnom mlade i rano stupaju u seksualne odnose, što znači da veoma rano dobijaju decu i samim tim i ranije preuzimaju porodične obaveze. Budući da nemaju nikakvog obrazovanja ne mogu očekivati ni bolje plaćene poslove, otuda postaju ekonomski zavesne od muškaraca i nameće im se patrijarhalni obrazac ponašalja, sa svim propratnim problemima koje sa sobom donosi, uključujući fizičku tortutu i nasilje u porodici. To je razlog zašto je porodični život opterećen brojnim svađama, prekorima i prebacivanjima, a neretko takve situacije završavaju i razvodima. Zanimljivo je da u brojnim holivudskim filmovim tokom 1980-ih dominira matrica koja život u predgrađima suprotstavlja životu u velikim gradovima. Nasuprot zagađenosti velikih gradova, kanalizacionih isparenja, saobraćajnih gužvi, skučenih stambenim prostora, predgrađa nude život kakav se samo poželeti može: miran i povučen život na periferiji gradova, okružen zelenilom i humanim stambenim prostorom, bez prevelike zagađenosti i saobraćajnih gužvi. Ipak, s vremena na vreme pojave se filmovi u kojima se ova opozicija dovodi u pitanje. Dva najznačajnija filma u tom pogledu su: Gremlini (Gremlins, 1984) i Povratak u budućnost II (Back to the future part 2, 1989). U filmu Gremlini je interesantno da pomećaj dolazi spolja i da ga donose nekakva čudna stvorenja (gremlini) koja su po prirodi mirna i tiha, ali se u izvesnim uslovima (kada dođu u dodir sa vodom) pretvaraju u neverovatno iritantna stvorenja koja stvaraju totalni haos. Tada se jedno malo predgrađe pretvara u nekakvu ratnu zonu, a poremećaj ravnoteže je više nego očigledan. U Filmu Povratak u budućnost II se takođe dovodi u pitanje opozicija između velikih gradova i predgrađa, ali se i ovde uzrok tog poremećaja traži u ljudskoj pohlepi, a zadatak je glavnih likova da povratkom u prošlost isprave sve negativne posledice do kojih je pohlepa jednog čoveka dovela, a jedna od njih je i ta da su predgrađa počela da liče na ratnu zonu velikih gradova. Ono što je simptomatično za ove filmove jeste da oni upravo nagoveštavaju neminovno ukidanje opozicije između velikih gradova i predgrađa, u smislu da beda življenja iz velikih gradova tokom 1990-ih dopire i do predgrađa. A to nigde nije očiglednije nego u filmu Metak (Bulet, 1996), gde se predgrađe (Nju Džerzi) takođe predstavlja kao leglo kriminala i droge. U filmu Klinci (Kids, 1995) takođe je predstavljena jedna pesimistička vizija predgrađa, a reč je o tinejdžerima koji „gluvare“ tokom dana, provodeći dane u igranju video-igrica, opijanju, drogiranju i seksu. Nedostatak perspektive velikih gradova, a naročito avroamerničkog geta, sada počinje da dominira i predgrađima, a nasilje, kriminal i bolesti zavisnosti postaju svakodnevna pojava. Bekstva iz predgrađa beloj srednjoj klasi u suštini nisu ništa donela, nego su samo za nekoliko decenija odložila propadanje koje bi ih snašlo i u velikim gradovima. Naravno, problem je pre svega ekonomske prirode, u deidustrijalizaciji velikih gradova i nizu drugih neoliberalnih mera koje su gradove postepeno pretvorile u tržišne komplekse sposobne da se sami finansiraju na račun i štetu onih koji žive u njima. NASTAVIĆE SE...