O KULTURI DIJALOGA

Čini se da nikada kultura dijaloga između vlasti i opozicije nije bila tako narušena kao danas. Neki će se setiti devedesetih, ali devedesete nisu u opticaju jer se tada podrazumevalo da kultura dijaloga ne postoji, budući da se radilo o periodu tranzicije iz komunizma (kao nekakvog autoritarnog režima) u parlamentarnu demokratiju (koja za pretpostavku ima kulturu dijaloga). Ali i ovo su sve samo ideološke tlaplje. Prvo, niti smo pre devedesetih živeli u nekakvom nazovi autoritarnom režimu, niti danas kultura dijaloga predstavlja osnovu savremene komunikacije. Pre svega, imperativi su se promenili, ali je situacija ostala ista. Ranije se komunikacije usaglašavala sa partijskim i kadrovskim modeli unutar kojih se vršila socijalna selekcija, dok danas to obavljaju nazovi „nepristrasni mehanizma tržišta“ koji se takođe postavljaju kao nešto spoljašnje (utoliko i nepristrasno) u odnosu na samu komunikaciju. To je razlog zašto se kultura dijaloga nameće kao nešto spoljašnje u odnosu na samu komunikaciju. Utoliko kultura dijaloga predstavlja imperativ prema kome treba da se ravna komunikacija danas u Srbiji. To znači da dijalog ne proizilazi kao prirodan produkt same komunikacije, nego predstavlja nekakav spoljašnji imperativ koji se uvodi formalnim kanalima u komunikciju. Na taj način kultura dijaloga u današnjem društvu predstavlja jedan formalan permormativ oko koga se organizuje komunikacija. Ono nasuprot čega se uvodi kultura dijaloga jeste nasilje u bilo kom smislu reči. Ali kultura dijaloga ne predstavlja manje nasilni čin, kao nešto spoljanje komunikaciji, nego istovremeno jedan kontrolni mehanizam koji ima za cilj da organizuje i vodi komunikaciju. To znači da komunikacija nikad ne započinje slobodno, niti se vodi nekakvim slobodnim izborom, budući da učesnici u komunikaciji ne mogu samosvojno da odustanu od nje, pa čak ni da je vode na svoju ruku, jer postoje pravila koja unapred strukturiraju komunikaciju. Utoliko kultura dijaloga nije suprotna nasilnom govoru, budući da se u oba slučaja radi o nekakvom spoljašnjem uticaju na samu komunikaciju, i samim tim predstavlja nasilje u odnosu na nekakvu slobodnu komunikaciju. Utoliko kultura dijaloga deluje kao nekakvo nasilje nultnog stepena – nasilje koje ima za pretpostavku prevenciju od nasilja – nekakvo belo nasilje, koje deluje unutar institucija, kao neki vid „nevidljivog“ institucionalnog nasilja i čiji je cilj upravo da spreči mogućnost slobodne komunicije aktera koji u njoj učestvuju. A da bi postojala slobodna komunicija neophodno je da ljudi poznaju uslove vlastite egzistencije i da o njima slobodno govore. Tamo gde imperativi dolaze spolja, kao kad je reč o imperativima tržišta, teško da može biti reči o slobodnom odlučivanju, a samim tim i slobodi komunicije. Sa druge strane, komunicija može da se vodi i kao organizovana anarhija, odnosno, na taj način što se puštaju teme koje odgovaraju nekakvoj tržišnoj logici, pri čemu samo ono što donosi profit može postati tema rasprave. To je razlog zašto danas imamo sukob između dve potpuno identične političke opcije, oko kulture dijaloga. I dok jedni tvrde da je kultura dijaloga u potpunosti ugrožena, drugi polaze od pretpostavke da je kultura dijaloga na sasvim zadovoljavajućem nivou. Prvi su dakako predstavnici političke opozicije, drugi vlasti. Jedini je problem što na svakom koraku – kad god se sretnu u bilo kojoj političkoj emisiji, kojih je danas sve manje i manje, čak moguće upravo iz tržisnog razloga (dosadili su i „bogu i narodu“) – oni upravo pokazuju svoju političku nekulturu. E sad, naravno, odmah se kaže da je za političku nekulturu odgovorna druga strana – što više negira kulturu dijaloga nego što je afirmiše, iako niko ne poriče na koji način politička nekultura i jedne i druge dovodi do nekakvog permanentnog ratnog stanja, a koje više prikriva stvarne ideološke sličnosti, nego što otkriva njihove realne razlike. Utoliko se kulturu dijaloga pojavljuje kao nekakav policajac koji spolja obe političke opcije treba da dovede do nekakvih različitih ideoloških stavova. A upravo to predstavlja opasnost za obe političke opcije, jer obe strane su odavno u politici prestale da gledaju nešto više od vlastitog ličnog interesa, bilo da politiku shvataju kao borbu za institucionalna mesta sa kojih mogu dobro da se naplate političko poltronstvo i stanačka lojalnost, bilo da političku poziciju koriste za iznudu i korupciju. A to odavno više nema nikakve veze ni sa kulturom ni sa dijalogom.