O JAVNOM I JAVNOSTI

Godinama unazad slušamo priče kako je internet možda najslobodniji prostor koji se nama, običnim ljudima, otvorio na gotovo besplatan način. Naravno, u kapitalizmu ništa nije besplatno, pa čak I ono što se stvara kao nekakva slobodna platforma I što postaje uslov da se putem njega učestvuje u odabiru postojećih ili stvaranju novih aplikacija ne mora nužno da znači nekakav slobodan proctor. Upitno je šta se zapravo podrazumeva pod slobodnim prostorom. Da li je to nekakav prostor slobode u kom primarno važi princip slobode govora, čak I da je tako problem je u tome šta ta “sloboda govora” znaci. Od kada je na Zapadu ustanovljen princip slobode štampe, što u prevodu znači princip slobodne javne reči – slobode javnog istupanja i govora u javnom prostoru – otada se nekako I proctor slobode redukovao na stručna lica, na one koji imaju prava da govore je im struka za to daje pravo. To je bio način da se iz diskursa diskvalifikuju lica koja ne poznaju stvar o kojoj raspravljaju, a što je generalno i nasleđe grčkog humanizma (preciznije, Sokratova zasluga ili zasluga njegove dijalektike, odnosno, bazicnog stave: znam da ništa ne znam), što je dovelo do dominacije naučnog diskursa u doba štampanih medija u XX veku. Naravno, pitanje je da li naučnik u javnom prostoru i dalje može biti naučnik – otuda pomama za politikolozima, stručnjacima u političkim stvarima – budući da je još od ranih dana nastanka civilizacije (opet stara Grčka) javni prostor bio rezervisan za politiku, a tu su uvek dobrodošli stručnjaci kao I nestručnjaci, jer polis (politička zajednica) se tiče svih. Otuda ozbiljan problem kako razumeti internet u svetlu novih tehnologija koje običnom čoveku dopuštaju dovoljno javnog prostora, ali da li to istovremeno znači I dovoljno političkog prostora. Da li čovek može da odlučuje o stvarima koje ga se tiču, bez obzira što se u njih ne razumeju – tu dolazi do sukoba struke i politike – jer je očigledno da predstavnička demokratija više nema legitimitet koji je sticala razvojem novovekovne nauke I kasnije u doba političkih revolucija. Ali istovremeno tu se otvara prostor za ponovno mesto države, koja više ne nastupa sa suverenih pozicija, ali otvara jedan prostor medijske manipulacije koji istovremeno predstavlja I prostor velike transparentnosti – u kom javno postaje privatno I privatno se neprestano izlaže pogledu javnosti (medija) – tako da se politika krajnje obesmišljava, politika kao stvar koja se tiče svih I istovremeno prelazi u domen profesionalnih političara (politika kao struka). Samim tim rijaliti, kao privatnost otvorena javnosti, postaje novi oblik privatizacije politike, odnosno, način na koji političke elite I političari od struke preuzimaju javni prostor I pretvaraju ga u ličnu ispovedaonicu. To je jedna u nizu posledica privatizacije javnih prostora od strane privatnih korporacija, što je I ključna strategija neoliberalnog kapitalizma, kako protiv državnih I javnih institucija, tako I protiv potlačenih svih vrsta. Internet daleko od toga da bude samo prostor privatizacije, on je istovremeno I prostor borbe, ali treba voditi računa da ne sledi sudbinu svojih prethodnika, radija, filma, televizije, nego da se njegovi politički potencijali ponovo oslobode upravo za deprivatizaciju javnosti I istovremeno politizaciju egzistencijalnih uslova u kojima svi živimo - a koji svakim danom postaju sve gori, kao I javnog prostora koji nam se neprestano uskraćuje I to na uštrb toga što sve više dobijamo prostora na socijalnim mrežama.