KORONA U DOBA GODIŠNJIH ODMORA

Još jedan jul je na izmaku i još jedna pauza na vidiku. Tokom avgusta se nećemo oglašavati tako da ćemo u septembru započeti jednu novu sezonu pisanja. Moguće da će tada i teme biti interesantnije, bar kada je politička scena Srbije i regiona u pitanju. U svakom slučaju tada će biti formirana i nova vlada, pa će kritika vlasti imati nekakvog smisla, iako glavni dirigent se neće menjati, ali šta da se radi, verujem da će se po sastavu nove vlade moći odrediti i pravac koji će Srbija zauzeti u naredne četiri godine, ako već ne bude nekih iznuđenih vanrednih parlamentarnih izbora. A da su uslovi teški to nikako ne spori. Posle perioda naglog odmrzavanja socijalnih barijera i distanci ušli smo ponovo u neko novo ledeno doba socijalnih odnosa, neki će reći sada i sa razlogom jer se čini da su bolnice pune pacijenata zaraženih virusom Kovid 19, a zdravstveni sistem prilično opterećen, bar koliko možemo da verujemo zvaničnim podacima, a pokazalo se da oni i ne ulivaju nekakvo poverenje. Ali, ne bih sad da preterano ulazim u analizu svega toga. Analize se ostavljaju za kasnije, ipak je borba protiv pandemije ovog izuzetno fleksibilnog virusa prioritet, svesni kakve sve posledice ova pandemije može da ostavi na svet koji će doći posle nje. Jer ovo zasigurno nije mala stvar i predstavlja jedan od značajnih potresa u skorašnjoj istoriji i to još od perioda kraja Hladnog rata i rušenja Berlinskog zida. Druga je naravno stvar da li se radi o nekakvoj suštinskoj promeni – budući da upravljanje krizama – još od Zalivskog rata, ako ne i ranije – postaje jedan od fundamentalnih zadataka savremenog neoliberalnog kapitalizma. Pojam „vanrednog stanja“ i „vanredne situacije“ danas su gotovo deo nekakvog normalnog stanja, a život, stvaran socijalni život (nasuprot onog imaginarnog – ako je ta podela još uvek moguća – kojeg vodimo na internetu i socijalnim mrežama) nekako je u drugom planu, nasuprot našim primarnim potrebama preživljavanje (u biološkom, ekonomskom ali i svakom drugom smislu). Ne sporim da su neki od nas silom prilika danas mnogo izloženiji opasnostima i da je to sastavni deo njihovog poziva, ali ta izloženost rizicima nikako ne umanjuje potrebu nas, drugih, da stvaramo nekakvu kontra strategiju – koja i nije nužno mnogo protiv sistema – nekakav oblik bekstva od rizika ili uživanja bez rizika. Internet, socijalne mreže, a i video-igrice nam danas to omogućavaju i to u vreme kada je i sam pojam godišnjeg odmora postao upitan. Ali nije to samo problem sa godišnjim odmorima, nego generalno sa životom koji vodimo u društvenim okvirima koji nas svakodnevno izlažu rizicima na biološkom, ekonomskom i zdravstvenom planu, a zbog čega smo primorani (da ne kažem i zakonski usloveljeni) da se pridržavamo nekakvim formalnih pravila koja potiču upravo iz medicinskih, pravnih, ekonomskih registara i sl. Ono što se ranije zvalo „običnim životom“ danas je postalo pitanje medicinsko-pravne formalizacije: od pitanje zdrave israne, do sigurnog seksa, stresa na poslu i van njega i sl. Stanje pandemije ova pitanja dodatno usložnjava budući da rizici postaju mnogo veći, a mere i nadležnosti medicinsko-pravne vlasti još obimnije i strože. Nesumljivo da je to jedan od načina na koji se savremeni neoliberalni kapitalizam odupire neodložnim promenama, stavljajući na raspolaganje sve moguće resurse: od represivnih mera do onih manje represivnih. Vlast može da ima produktivni potencijal, ali u jednom trenutku može da dođe u tačku kada ono što čekić i nakovanj stvaraju više nema stvarnu svrhu ni za onog koje je predmet njihovog rada, ni za onog kome će kasnije da služe (kao nekakvo oruđe ili oružje) nego naprosto još imaju funkciju da neprestano deformišu svoj predmet, jer kakav god završni oblik da mu daju on uvek postaje potencijalno opasan za sistem, jer vlast danas strahuje od svega. To je taj paranoidni oblik vlasti – to možemo videti i danas u Srbiji – gde sve izgleda da vlast nikad bolje nije stajala, iako nikad nisu bili izraženi represivniji mehanizmi, koji više ne zadiru samo u poslovnu sferu, nego takođe probijaju i sferu privatnosti (tabloidna štampa) i tako kontrolu čine totalnom. To je razlog zašto se danas „običan život“ drži pod sveobuhvatnim pogledom vlasti, iako na prvi pogled izgleda da je sve dozvoljeno. To su ti novi oblici paranoidnih struktura vlasti koje nam se nameće u savremenim uslovima epidemije i koji imaju za cilj očuvanje neoliberalnog kapitalizma. A ne samo da on više ne funkcioniše u krevetu – sam seks je postao oblik rekreacije i sporta, jednom reči mehanizam postizanja rezultata – nego on više ne funkcioniše ni na polju ekonomije (ulaganja u privredu nikad nisu bila veća, a produktivnost rada nikad nije bila manja). Taj deflatorni kapacitet savremenog neoliberalnog kapitalizma kao da otkriva i brojne rupe u sistemu i to je verovatno naša šansa da se bar privremeno spasemo sa broda koji tone – ako ne možemo i više (da konačno uzmemo život u svoje ruke). Ali godina je duga i o tome će sigurno biti reči u vremenu koje nam dolazi. Ovo nije kraj, niti oproštaj, ovo je samo uzimanje zaleta za brojne probleme koji nam tek predstoje i o čemu ćemo neizostavno pisati. Prošle godine smo ukazivali na sve teškoće godišnjih odmora. Ove godine imamo privilegiju da o tome i ne moramo puno razmišljati, osim ako nismo kao „muve bez glava“ požurili na more – verujući onome što piše u dnevnoj štampi (da se granice otvaraju i da neće biti problema da se letuje u Grčkoj, Turskoj, Crnoj Gori, Bugarskoj, Hrvatskoj – sami nastavite niz).