STRATEGIJA RASKOPANOG GRADSKOG CENTRA

Mnogo reči je bilo o toj novoj modi naprednjaka (strategija raskopanog centra) a da se retko ko zapitao kakvu stvarnu ideološku funkciju obavlja ovaj poduhvat. Naizged, sa jedne strane se na sva zvona hvale urbanizacija i modernizacija grada, iako nikom do kraja nije jasno u kom to pravcu treba da vodi i kakva je dobrobit Beograđana od takvih projekata, ali sa druge se isto tako kritikuje nesposobnost da upravljaju bilo čime smislenim i funkcionalnim dok ga oni nisu preuredili. Tako je i sa gradom Beogradom. Činilo se ranije da je Đilasov projekat, dosta kritikovan u svoje vreme, elektronske naplate gradskog prevoza sledio jedan pokušaj modernizacije grada sa prilično jasnim karakteristikama: stvaranje jednog monolitnog gradskog jezgra unutar centra grada sa jasnom kulturnom ali i još značajnijom turističkom svrhom (o tome svedoče i brojni nazivi ulica posvećeni bivšim vladarima, kao i znamenitosti od istorijskog značaja koje veličaju monarhiju, iako je ovde reč o jednoj republici koja bi po svojoj logici trebala da slavi republikanske simbole, ali to je prokletsvo malih naroda). U tom ambijentu se izvajaju privatne umetničke galerije, elitni restorani i gradske kafane, kao i druga znamenita mesta noćnog provoda i razonode. Nasuprot ovom administrativnom, kulturnom i turističnom području širi centar obuhvata i poslovnu zonu koja se proteže sa one strene Brankovog mosta, oko tržnog centra Ušće i niza multinacilnalnih kompanija (Nisa, Hauveia, Fijat-Krajslera i dr.). U čemu se takva koncepcija urbanog razvoja razlikuje od naprednjačkog koncepta? Naizgled, Naprednaci nisu mnogo učinili da izmene ovu sliku grada. Istina, osim što su uveli koncept Beograda na vodi, osim što su izmestili staru železničku stanicu na mesto odekle se planirala izgradnja metroa ili nešto što je trebalo na njega do podseća, osim što su malo raskopali centar grada itd. Raskopavanje centra grada mi se čini nekako i najmudrijom strategijom. U osnovi, ono treba najviše da se osveti drugosrbijancima, Beograđanima iz kruga dvojke, kojima ova vlast i najviše smeta, jer je smatraju autoritarnom i populističkom, a još su više besni na glasače koji održavaju takvu vlast, koji su po nekoj logici „krezubi“ i šta ti ne znam sve još. Osim što centar grada sve više podseća na svoja predgradja (Ovču, Borču, Mirijevo, Kaluđericu itd.), on istovremeno, donosi i nekakvu nesvesnu satisfakciju svima onima koji su nekada zavideli eliti iz „kruga dvojke“, a danas ih gotovo sažaljevaju, jer žive u uslovima koje dele Beograđani na periferiji, a što nije uopšte zanemarljiv broj ljudi. Elem, osim što široki narodni slojevi mogu uživati u prizoru osvete vlasti urbanoj eliti, oni su isto tako svedoci obećanja vlasti da će započeti urbanističku modernaciju, a što za ideju ima dovršenje projekta Beograda na vodi, kao i podzemne železnice, električne žicare na Kalemegdanu itd. Na taj način vlast ubija „dve muve jednim potezom“. Sa jedne strane, žiteljima predgrađa više ne pada teško što nemaju kanalizaciju i adekvatnu gradsku infrastrukturu kad vide u kakvim uslovim sad žive elite iz „kruga dvojke“, a sa druge strane, istovremeno održava obećanje da će se stvari promeniti, pa kad se izgradi Beograda na vodi i Metro, valjda će biti para i za njihovu kanalizaciju. Pri čemu ovde se predviđa da Beograd na vodi jeste projekat nekakve elitne stanogradnje, možda i novo poslovnog centra, što jako malo ima veze sa svim tim širokim narodnim masama sa periferije Beograda i njihovim očekivanjima, a mnogo više sa pokušajem da se možda ucene elite „iz kruga dvojke“ da promene stambeni prostor – bar dok se ne završi projekat Beograda na vodi, ako uopšte postoji plan da se on završi, jer istini za volju ovakvo stanje vlasti i najviše odgovara jer ovako i najbolje može da manipuliše sa potencijalnim glasačima, a da nikom ne nudi ništa konkretno do pukih obećanja i projekata za budućnost, koji se pre ili kasnije svakako neće ostvariti, jer bi sa njima i vlast izgubila svaku svrhu.