O RECIKLAŽI

Mislio sam da smo već otišli na odmor, ovo sunce je ovih dana bas prilično jako, ali ne da nam se. Sad traže da pišemo i o reciklaži. Oni skloni sumnji pitaće; ko to traži? Valjda, vlada, ministarstva, možda predsednik, iskreno da vam kažem meni se niko nije lično obratio, nadam se da i neće, ali je naša obaveza, mislim prevashodno nas koji su građani ove zemlje, bez obzira da li nas neko zarezuje, ili mu je drago, da ipak nešto kažemo i o toj temi, jer urgentna je, zapravo više nego urgentna, narocito ako se vodi računa i o onim Euro optimistima, kojih je sve manje, ali su oni i dalje gradjani ove zemlje, pa samim tim imaju pravo na vlastito misljenje, dakle, kažem ako pođemo sa pozicije Euro optimista, najteža pitanja se zapravo nalaze u sveri ekologije, nebitno koja su poglavlja u pitanju, štreberi će već znati, ali da je stvar urgentna u to nema sumnje. Ne samo zato što se mi u poslednje vreme trudimo da dovedemo u Srbiju "prljavu industriju" samo ako obećava nova radna mesta, koja su ionako već subvencionisana, ali na stranu sa tim, reč je zapravo o velikom problemu koji će najviše da pogodi javne institucije i drzavna preduzeća. koja koriste uglavnom zastarele energetske izvore, bilo da je u pitanju kameni ili drveni ugalj, bilo da su u pitanju nekakve preradjevine od nafte, ali generalno ceo naš sistem termocentrala je upitan, jer odavno nema nikakve veze sa ekologijom. Ali, na stranu sa tim, to vladi i nije toliko bitno, iako je u pitanju jedan veoma znacajan deo energetskih rezerzvi, ali moguće da će sve to rešiti protok ruskog gasa, ali i za to treba vremena, ali nikad se ne zna. Elem, našu vladu i političare muči jedan drugi problem, a to je kako povećati javnu potrošnju otpada na uštrb lične potrošnje građana, jer ispada da su gradjani najodgovorniji za ovu urgentnu situaciju. Ne radi se ovde samo o nekim nelegalnim deponijama, kojih u Srbiji ima jako mnogo, radi se o tome da je gradjanima predočeno, da već kao potrošači proizvoda, što znači kao konzumenti, moraju da vode računa da su istovremeno i proizvodjači istog tog otpada. E sad, čak i da mi prodaju govno, njegova ekoloska vrednost je mnogo stabilnija od ambalaže u koje isto pakuju, a koja je njima značajnija jer proizvod održava u prirodno ispravnom stanju, bar koliko je to moguce. A pitam ja vas šta se to mene tiče kao potrošača. Ali sa druge strane, kažu kad kupujem, ja upravo o tome moram da razmišljam, koliko otpada ostavlja za sobom, a oni koji proizvode sa tim nemaju problema, država koja na to uzima porez takođe sa tim nema problema, nego sam samo ja u problemu jer samo ja kupujem otpad, zapravo ambalažu u koju zamotavaju ono govno da bi duže bilo sveže. Ispada da je i kupac kriv sto se devedest posto gradjevinske industrije zasniva na neobnovljivim materijalima, kao da ja vise volim da zivim u kuci od rigipsa, nego od prirodni proizvoda. Ali kažu, prirodni proizvodi su skuplji, e to nije tačno, prirodni proizvodi su skuplji samo zato što vi pokušavate da nam ove veštačke oblike prodajete jeftinije, oni to i jesu, ali samo ako vas oslobodim obaveze plaćanja reciklaćnog otpada, a što postaje nasa obaveza, obzirom na to da, kao uzmemo u obzir i proces reciklaže, mi, kao konzumenti placamo istu cenu ili čak skuplju nego da koristimo prirodne proizvode, ali je stvar u tome da jedinu zaradu od svega ima zapravo proizvodjac, koji i najveći zagadjivač, ali ga zbog prirode posla, ili političkih veza zajednica oslobađa te odgovornosti. jer zapamtite u globalnom društvu, društvu potrošača, na kraju sve plaćaju potrošači. Zato nije ni čudo da se oni na kraju pretvaraju u one Romerove Zombije, iako više nemaju moć odlučivanja oni i dalje imaju izražen instinkt za potrošnju, bilo i kao krajnji animalni refleksi, a sistemu više i ne treba. Naravno, pitanje je da li je to dovoljno i nama, da li se mi time zadovoljavamo. Jer jebeš sitem, ako nam ne odgovora, treba ga menjati, o tome se radi.