O GODIŠNJIM ODMORIMA ILI NJIHOVOJ SUVIŠNOSTI

Bliži nam se još jedna turistička sezona, zapravo, ona je otpočela za one koji vole da uhvate blaže periode sunca, a imaju i uslove za tako nešto (bar što se tiče mogućnosti dobijanja godišnjeg odmora ranije), ali za sve nas sezona godišnjih odmora otpočinje u Julu, a to je gotovo i najgore doba za bilo kakav odmor osim možda odlazak na more i prženje na suncu ili odmaranje u hladu (na 35 stepeni) uz neku dobro knjigu i hladno pivo po mogućnosti – mada ni sam nisam siguran koliko knjiga i hladno pivo idu skupa, bolji bi se užitak postigao uz nekakvu dobru muziku, ali po ceo dan slušati muziku i opijati se, pa i nije neki uzitak, naročito ako nas isti aranžman čeka i naveče, kada treba upoznati malo i čari noćnih izlazaka. A i ti izlasci, kad čovek malo bolje razmisli - druženje sa ljudima od kojih bar polovina visi na mobilnim telefonima, deli svoje instagram profile i razmenjuje utiske sa mora, na kojem nismo ni bili ako slika nije izašla na nekoj društvenoj mreži – doduše, mogli bi se lako i lazirati, danas fotošop nudi neograničene mogućnosti kao i drugi slični programi, što je inače i u realnosti slučaj kada želimo da se malo dopadnemo drugima pa pre toga slike malo „ulepšamo“ u omiljenoj programskoj tehnici, - ali čemu ceo trud oko toga, kad je i ovako odmor u drugom planu. Naročito ako se u obzir uzme trud oko putovanja, smeštaja i ostalih tehničkih stvari koji ljudima na odmoru oduzimaju dobar deo vremena, da ne govorimo o saobraćajnim gužvama, pripremnim aktivnostima, graničnim prelazima, terorističkim napadima i sličnim sranjama koja usput možemo da pokupimo u takozvanim ezgotičnim zemljama tokom odmora, to nekome zna da upropasti celu turističku sezonu, a neki na putovanjima i život izgube... Ali sa druge strane čime ćemo hraniti svoju sujetu, kako održati vlastiti društveni status i istovremeno ne izneveriti i očekivanja drugih (porodice, rodbine, poslovnih saradnika itd.), sve su to pitanja koja nas neminovno saleću tokom godišnjih odmora. Ali šta je alternativa tome, ostanak kod kuće, odlazak na nekakve ezgotične izlaske u prirodu, bilo da je reč o planini ili reci, ova druga opet podrazumeva prženje na suncu, upotrebu zaštitnih faktora, za one sklone hipohondriji to znači strepnju i od mogućeg raka kože (a što opet podrazumeva određene mere doziranja izlaganja suncu, poštovanje izvesne satnice kada je u pitanje odlazak na plažu, tako i odlazak na kupanje itd.). Tako posmatrano današnji godišnji odmor se ne bi puno razlikovao od Godarovog filma Vikend, u pitanju je jedna histarija koja čine sastavni deo nekakvog uživanja a čiji krajnji cilj nije nikakvo zadovoljstvo, nego zapravo nešto sasvim suprotno od toga, zapravo, nezadovoljstvo. E sad, nije dovoljno sto smo nezadovoljni na radnom mestu, što imamo gomilu problema koji su povezani sa uslovima rada, a koje nismo u stanju sami da rešimo budući da su strukturirani u samom načinu današnje proizvodnje, nego sad i za vreme odmora moramo biti izloženi stalnom nezadovoljstvu. Pa kuda to vodi... To je zapravo i pravo pitanje koje bismo trebali postavljati pred svaki godišnji odmor. Sa druge strane, postoje i oni koji godišnji odmor koriste da bi negde sa strane zaradili, i na taj način produžili vlastitu agoniju preživljavanja. Njima godišnji odmori, tj. ovo o čemu sam pisao ne znači ništa, jer oni i ne znaju za more, ne znaju za peripetije srednje klase i njihove probleme da vlastite životne navike usaglase sa onima koji su drugačiji od njih, a za to im period od pola mesece, ili njegove trećine, nikako ne može pomoći. Da ne pominjem i one koji nemaju nekakvo zaposlenje, koji obavljaju samo povremene poslove i koji ko zna šta da očekuju od godišnjih odmora sa kojih nikako da se vrate. Sve u svemu, otužna su tema godišnji odmori danas, ne zato što se generalno loše živi, nego i zbog toga što ljudi sve veći deo života proizvode u radu, a da više nisu svesni koji je smisao tog rada i kakvu im satisfakciju u konačnici on može doneti. Na kraju izgleda da je sve samo nekakvo bekstvo od konačnosti, ništavila i smrti, iako na kraju sve što postižemo služi isključivo konačnosti, ništavilu i smrti. Otuda je pitanje treba li uopšte ići na godišnje odmore i treba li život razumevati kao naviku, kao nekakvu potrebu, ili ga ipak treba do kraja ozbiljno shvatiti. Jer moguće da se samo jednom živi i zbog toga je suvišno od života praviti još jednu imitaciju njega samog. To nas neće spasiti smrti. Dapače, samo će nas brže ka njoj uputiti.