FINALE ZVEZDA GRANDA

Još jedna sezona Zvezde Granda je završena. I ovog puta bile su uvedene značajne novine. Osim što više nije bilo legendarnih doskočica Ace Lukasa, kojeg je po svemu sudeći zamenio mirni Djordje David, ova sezona je ostala zapamćena i po tome što su po prvi put kandidati birali mentore, u pitanju su ljudi iz žirija, koji su sa njima radali kako bi ih doveli do samog cilja: finalne emisije. Najveće interesovanje kandidati su pokazivali za Mariju Šerifović i Jelenu Karleušu, a novina je bila i u tome što je i sama produkcija mogla da uzme svog kandidata – naravno, pod uslovom da ga žiri odbije (pritisne „panik taster“), a produkcija misli da zaslužuje „drugu šansu“. To je donekle omogućilo da i oni pevači sa manje iskustva dobiju drugu šansu, iako u finalu nije bilo takvih. Sa druge strane, mentorski rad je u mnogome uticao da se finalisti biraju po izvesnom ključu, od čega je najviše bilo Marijinih i Karleušinih kandidata (po četiri), dok su ostali članovi žirija imali po dva kandidata. Ono o čemu se noročito vodilo računa jeste da i taj „mentorski ključ“ bude prošaran učesnicima koji dolaze iz regiona (Bosne, Crne Gore, Makedonije, Slovenije itd.), a uvek se tu nađe i poneko iz Hrvatske kao i poneki „gastabajter“ – to ovog puta nije bilo slučaj, ali ne mari, s obzirom na to da su mnogi od njih ispali u nekom krugu pre finala – i naravno predstavnici manjinskih grupa – zapravo romske manjine, koji se podrazumevaju „pod obavezno“ iako retko da ikad išta osvajaju.To govori o jednom tržišnom paketu prilično dobro i politički korektno upakovanom – moguće da je Aca dobio nogu upravo zbog svojih homofobičnih ispada u toku prethodne sezone – a što naravno, ne samo da treba da poveže regionalno ljude sa ovih prostora, nego istovremeno vodi računa i o nijansiranom izboru pesama, čime jugoslovenski koncept obnavlja u nekim sasvim novim tržišnim uslovima, naravno, i sa ciljem da se uzme najveća moguća dobit od svega toga. Po prvi put je primenjen i evrovizijski način glasanja – polovinu bodova donosi eminentni žiri, a polovinu publika koja glasa putem mobilnih telefona i to širom regiona, uključujući i dijasporu – tako da bi se moglo reći da se ovde radilo i o jednoj Evroviziji na balkanski način, naročito posle onih evrovizijskih skandala oko rodnih identiteta, ovde se bar zna da je heteroseksualna matrica dominantna, ali se ne beži ni od nekakve političke korektnosti, naročito, ako ona više niveliše nego što ističe rodne identitete. Naravno, kao i svake godine žiri nije dopuštao nekakva „naročita ludila“ na sceni, a od učesnika i učesnica se očekivalo da slede mejnstrim trendove, kako u muzičkom tako i u modnom smislu, bez preteranosti i naročitog „zgražavanja publike“, u čemu su im ove godine i sami mentori pomogli. Naravno, bilo je tu već oprobanih šabloskih kretanja kada su i sami predstavnici žirija u pitanju, pa tako se Djordje David u finalu pojavio u admiralskoj uniformi, koja je umnogome podsećala na bivšeg i voljenog nam Maršala, ali i sa crnim lakom na noktima itd., Viki Miljković je i nenadano pukla haljina, tako da se ona pojavila u nekakvom mantilu, ali sve u svemu, sve je bilo na ravni očekivanog, šljašteće i blistave toalete, kao i renomirani i stilski sredjeni kompleti, uz malo pompe i raznorazne koreografije, na čemu su ipak najviše insistirali Karleušini kandidati, a što je opet bilo u rangu nekakvog muzičkog mejnstrima, ali za ove prostore više nego zadovoljavajućeg. Ipak je ovde reč o nekakvo simulaciji onoga što domaće tržište može da ponudi kako bi bilo konkuretno regionu, bez obzira što je držanje „srednjeg toka“ jedan od ključnih akcioma ove emisije, ipak je bilo reč i o veoma kvalitetnim mladim izvođačima, kada je kvalitet pevanja u pitanju, Grand Produkcija je tu uvek držala do nekakvog veoma visokog nivoa, a i raznovrnost zvuka ove godine je možda bila i najači adut ove finalne emisije, s obzirom da se odabir kandidata nije u svim slučajema poklopio i sa dobrim odabirom pesama (što žiri naglašava još od prvog serijala, ali eto opet se neke početničke stvari dešavaju i u finalu), ali na stranu sa tim, ipak je ovde reč u o jednom zaista elitnom muzičkom takmičenju, samo je problem u tome što obično dobar glas ne mora da bude – a danas gotovo i da nije – garant nikakvog uspeha u muzičkom svetu, kako u Srbiji i regionu, tako i šire. Jer ovde je reč upravo o pogrešnoj postavci, koja može dovesti do ispravnog rezulatata, ali u samo malom brojem slučajeva, na šta verovatno računa ova tržišna logika, kao i celokupni koncept Grand produkcije. U prevodu to znači da ovi mladi i talentovani ljudi, bez ozbira koliko da su živaca i truda uložili u radu sa Grand Produkcijom imaju manje šanše za uspeh, nego što su imali klinci 1970. i 1980. vežbajući po ceo dan u nekakvoj „garaža varijanti“, ali insistirajući na specifičnosti, pozvavajući i prepoznavajući trendove, kao i one u kojima jednostavno ne žele da učestvuju. U Grandu, kao i svakoj visokoj produkciji toga nema, da bi neko postao zvezda prvo mora da zadovolji birokratske apetite muzičara koje je i „pregazilo vreme“, a kad to napravi onda postaju suviše profilisani da bi mogli da učestvuju u nekakvim samosvojim projektima. To je odgovor zašto odavno nema zvezda u Grandu nego samo zvezdica, i tih zvezdica će biti još manje, jer muzička industrija danas više robuje nekakvim disciplinskim principima, koji najviše odgovaraju osiguravajućim zavodima i finansijskim institucija, nego što imaju ikakve veze sa mnjenjem publike. Na kraju krajeve, oni su zvezde u rangu osrednjeg balkanskog muzičkog tržišta, koje najčešće plagira muzički mejnstrim, jer tako ušteđuje „jeftinu produkciju“ koju nama, konzumerističkom masi, prodaje što jeftinije – da bi oni uzeli što veći deo kolača, kao i svi kapitalisti. Otuda u Grandu i sve izgleda tako grandiozno i istovremeno tako jadno, jer mi i dalje preslušavamo nekakvu „muziku prošlosti“ valjda u nadi da će nam se vratiti i uslovi života koji su postojali u toj prošlosti. I to je zapravo ono na čemu Grand i najviše zarađuje, to je prodavanje te „fantazme prošlosti“, koja deluje poput alkohola, jer nas na trenutak vraća u stanje u kom nam je bilo zaista dobro, i onda što ne bi i neku poruku poslali u ime starih dana: pa ne košta to toliko puno. A zapravo uzasno puno nas košta jedna velika produkcija koja svoje najbolje aranžmane gradi na „propadanju prošlosti“ i pritom nam servira nekakvu „komercijalu“ ili „mejnstrim“ iz okruženja, pa to je ubistvo za nekakvu iole normalnu pamet. Nema gore stvari u muzici nego zaglupljivanje mejnstrimom, a Grand ništa drugo ne radi, čak je i to što čini doveo do nekakvog savršenstva. To je kao što i današnja vlast ljude zadovoljava osrednošću, čak im se preporučuje svojim glopostima i nesposobnošću. I sve to mi danas zovemo normalnošću. Dakle, nema nam spasa dok svi zajedno na zaronimo u onu toaletnu šolju u filmu Trejspoting i osetimo do krajnih granica razmere vlastitog pada. A odatle i nastaju novi trendovi i najbolje se misli sa dna. Ali teško da nas Grand može dovesti do istine tog dna, on nas možda vodi na samo dno, ali istina dna je nešto različito od samog dna, i to je zapravo ono zahvaljujići čemu Grand i postoji i zahvaljujići čemu on profitira. Istinu o padu, i to očajnom i mučnom padu, čuva od nas, a posipa nas nekakvim lažnim visinama, kojih više nema ni u Holivudu. Ali to su čari iluzionista, istina je ogoljena i boli. I teško je na njoj zaraditi...