Boris Džonson će sasvim sigurno postati sledeći premijer Velike Britanije, kolevke moderne demokratije, tako što će oko 120000 ljudi, koliko članova ima Konzervativna partija, imati unutarstranačke izbore, na kojima će bivši državni sekretar Forin ofisa sasvim sigurno pobediti. Korbin i deo laburista poziva na opšte izbore, što bi bilo jedino racionalno i pravedno rešenje, obzirom na krizu koja je nastala Bregzitom, dok gro javnosti kritikuje - pazite sad - izbor ličnosti. Naime, Džonson je osvedočeni lažov i prevarant, potpuno nekompetentan i nelojalan oportuni karijerista, što se znalo još i pre nego što je postao gradonačelnik Londona, a nakon toga je to višestruko potvrdio. (A sve to mu prolazi isključivo zbog njegovog "poš" porekla.) U panelima na britanskim medijima kritičari ističu upravo Džonsonove karakterne osobine i gafove, umesto da se pod oštricu kritike stavi običajni institut koji je potpuno besmislen: da partija koja ima većinu u parlamentu može da izabere premijera tako što održi unutarstranačke izbore. Za šta su onda tačno građani glasali, za koju politiku? Neverovatno je da to gotovo nikome u toj kritičkoj javnosti ne smeta, već je oštrica napada usmerena na Džonsona i torijevce. Doduše, napadi idu i na buduću Džonsonovu politiku, pre svega na pojačavanje mera štednje, koje su, prema nekim računicama, odvele u smrt oko 130000 ljudi u Britaniji, dakle, više nego što torijevci imaju članova i sasvim sigurno malo koga iz same Konzervativne partije.
Sve ovo ne bi bio neki problem da Britanija nije na dobrom putu da postane zemlja trećeg sveta, odnosno ono što američki predsednik Tramp naziva "a shithole country". To isto ne bi bio problem da Britanija nema nuklearni potencijal. O čemu se radi, o tom strmoglavljenju Britanije? Naime, pre oko petnaestak godina grupa demagoga - pogrešno nazvani populisti, ali o tome drugom prilikom, jer njihova politika nema veze sa interesima populusa - uvidela je svoju šansu da promocijom nacionalističke politike ostvari impozantan profit. Rezultat njihove politike je referendum 2016. godine, kojim je Britanija odlučila da izađe iz Evropske unije, jednog od najvećih imperijalističkih i imperijalnih projekata u Evropi, ako ne i najvećeg od rimskog carstva (o tome isto drugi put). Do izlaska ne bi došlo da nije bilo značajne podrške torijevaca, ali i mlake kampanje laburista protiv tog projekta (štaviše, samom Korbinu se može štošta prebaciti tim povodom). Mnogi su ostali zbunjeni zašto su torijevci podržali takav projekat, kada oni predstavljaju interese britanske poslovne i druge elite, ali pre svega poslovne. Odgovor je, kao i na dosta komplikovanih pitanja, krajnje jednostavan - prevarili su se u računici. EU je u određenoj strukturnoj krizi i Britanija, naviknuta na svoj imperijalni status, a tradicionalno protestantski štedljiva, nije želela da nastavi da igra drugorazrednu ulogu u uniji, a da snosi prvorazredne troškove. To, narvno, ne bi bilo dovoljno za tako radikalnu odluku da nije još jednog faktora (jer to samo troškovna strana, ali ne i dobitna strana bilansa, a upravoje u tim prihodima trik). Naime, britanske elite su ovako računale: izaći ćemo iz unije i rešiti se troškova bitisanja u njoj, ali ćemo preko Transatlanskog trgovinskog sporazuma imati isti tretman kao da smo u uniji. I tu su se preračunali, jer je upravo u tom trenutku unija pokazala da je i te kako jak i ozbiljlan politički faktor, a ne puki servilni ađutant Sjedinjenim državama - između ostalog, zbog Bregzita, uniija je odlučila da ne prihvati sporazum. Jasno je koje bi posledice bile da je prihvatila u takvim okolnostima - raspala bi se za manje od godinu dana, ali briselska administracija i pre svega Nemačka tako nešto ne bi mogli da dozvole. I sad ne samo što je Britanija ostala odsečena, već bi u slučaju ponovljenog referenduma za ostanak u uniji morala da uđe u pregovore kao zemlja sa periferije unije, a sa druge strane SAD im jasno govore da će ih očerupati u budućim trgovinskim pregovorima. Tramp je prilikom poslednje posete rekao da je sve na stolu, pa i nacionalna zdravstvena služba (NHS), preskočiviši da naglasi da sa druge strane, tj. američke, gotovo ništa nije na stolu. Japanski premijer je nudio slamku spasa torijevcima i Britaniji pre nekoliko meseci, pozivajući ih u Transpacifički sporazum, ali sumnjam da bi Amerikanci tamo dozvolili išta drugačij tretman nego u ovom ponuđenom aranžmanu. S druge strane, EU nema nameru da popusti i Britanija će u slučaju odlaska bez dogovora (no deal Brexit) morati da sklapa trgovinske i druge sporazume kao treća strana, kako sa unijom, tako i sa pojedinačnim članicama. Naravno, Merkelka je već povukla finansije iz Sitija u Frankfurt, što je bila poslednja slamka spasa i adut Britanije u pregovorima.
Sve ovo neodoljivo podseća na raspad SFRJ, ako samo malo bolje pogleda. Ma, ne treba ni toliko. Britanija sada neodoljivo podseća na jugoslovenske republike koje 1990. same sebe kasape, kopaju same svoj grob, pucaju u nogu same sebi i rade sve u korist svoje dugoročne buduće štete.
Jedino dobro rešenje za Britaniju bi bilo radikalno zaokretanje ulevo, ali čini se da od toga nema ništa i da će Korbin ostati da čeka na mesto premijiera kao što Princ Čarls čeka na mesto kralja. Osim ako zaista ne dođe do "no deal Brexit-a" i torijevci budu prisiljeni na onaj aranžman sa SAD (uostalom, ako neće, Tramp je jasno istakao da ima ko hoće - vođa demagoga koji su zakuvali celu kašu, Najdžel Faraž), pošto sumnjam da bi Britanci pristali na privatizaciju NHS-a (imali su iskustvo sa železnicom i još nekim industrijama i velikim javnim preduzećima) bez krvi na ulicama. POTPISAO: DAVOR LAZIĆ
Možda je došlo vreme da sumiramo utiske o studentskim protestima. Izvesno je da je prošlo 5 meseci od pobune studenata, a mi još uvek nemomo ni naznaku nekakvog političkog projekta. Ako se setimo, studentski protesti su i počinjali sa pričom da političke stranke nemaju tapiju na politiku ali se od tada nije pojavila nikakva politička alternava u Srbiji. Poslednji događaji su pokazali da studenti nisu bili nezavisni od političke ili kulturne elite iz opozicionih krugova, budući da poteze koje su studenti u poslednje vreme povlačili bili su blago rečeno fiasko. Nesumljivo da je ključan datum po tom pitanju bio 15. mart. Tada smo svedočili da se studentski protest raspao i to je moglo da se prati u direktnom prenosu. Nakon toga su studenti samo tražili izgovore da produže agoniju, ali je bilo evidetno da studenti nisu dorasli zadatku koji su im neki namenili, a to je promena aktuelne vlasti. Najgore od svega je to što studenti nisu hteli da prihvate istinu, negu su tvroglavo terali po s...
Коментари
Постави коментар