ZA SAMOUBISTVO

Nešto razmišljam, kada bi se kojim slučajem ubio, u ovom trenutku najveću stetu bi imali oni kojim redovno plaćam račune: državi poreze, kablovskim i interenet operaterima naknade, policiji kazne, kad me uhvate u previše brzoj vožnji (deset do dvadeset preko mere) ili u nekakvog drugoj gresci, koje moras da praviš ako želiš da ostaneš normalan u saobračaju, ne voziš prosporo, pri čemu ipak stigneš na vreme, ili gde si već planirao, ali to je već duga priča koliko naš život zapravo zavisi od kršenja pravila, ali naravno, ne onih drastistih, nego nekakvih malih ilegalizama, koje činimo svakog dana, a zbog čega imamo grižu savesti da će nas jednom uhvatiti, pa često plaćamo kaznu, čak i kad smo mozda nevini, ali smo svesni da nas je loša sveća stigla za hiljadu tih malih ilegitimizama, i da za njih sada plaćamo cenu, što nasu sasvet čini podnošljivom. A da ne govorimo gde su tu ona mala uzivama, koja često krijemo od sebe samih, a koja nam pomažu zato što nismo uvek dobri u krevetu, ili sa osobom do koje nam je stalo, ili prosto, uzivamo bez predasuda, iako znamo da će to sutra neko da naplati. Jer u društvo u kom živimo uvek neko plaća tudje i vlastito uživanje, to nije sporno, bitno je da se plaća, i da se novac razmenjuje. A sve ostalo je manje bitno. Tako kada bi se sutra ubio, jedinu korist bi zapravo imala medicina, jer bi shvatila da ima jos uvek citavih organa u mom telu, i da bi se njime neki bogatas, alkoholicar ili narkoman, mozda neki rok star, koji su nam bili uzori u mladosti, uspeo da progora jos nekih desetak godina a da ne menja svoje navike, i to na ustrb svega, pa i toga što su mene učili da bi ipak trebao da menjam svoje navike. To je razlog zašto ostajem dosledan samo jednoj stvari. Alkoholizam je jedina stvar koja mi garantuje da čak, i kad se ubijem, na tako odložen način, ipak neću sačuvati ništa od organa koji bi mogli poslužiti nekom za produženje svog, ionako beznadežnog života. Jer šta u kapitalizmu ima smisla, ima značenja, osim bezmernog uživanja, koje nam prodaju, da bi umogli da uzmu nekoliko godina naših života, koji mogu da se proračunaju u radu, a nama su bitni, jer su naši, i onda se vrtimo u krugu. Sistem je otisao toliko daleko a javne i privatne distribucije su se nakačile na naša tela, nisu čak ravne ni prostitutkama, jer danas je bar jasno da je prostitucija samo reklama, kao sto je to i politika, zivot na mrezama, sve ono sto zoveme narcis kulturom, sve je to samo reklama, imitacija života a u službi akumulacija kapitala. I onda zbog čega da zivim. Oni koji žive radi dece, bolje da prodaju svoja tela, ali oni to i svakako rade samo da bi više uzivala u nekakvoj predstavi, smisljenoj za srednju klasu, nekakvim socijalnim simbolima, ili nekakvoj intimi i sramezljivosti, koju ce sutra, ili vec danas, neko dobro naplatiti, neki advokat, nastavnik ili profesor u srednjoj skoli, neki zigalo iz susretstva, ko da je uopste bitno... bitno je da uvek neko naplaćuje, čak i našu žalost, čak i naše patnje, šta mislite čemu služe one žveri od ljudi koje danas zovemo sociopatama, nego samo tome da znamo da je i ljudska patnja na prodaju, da čak i to košta... jer nema šta nije na prodaju u kapitalizmu, i nema šta ne donosi profit, pa čak i sopstevne propast, čak i sopstveno samoubistvo... i na tome profitira neka sekta, ili rodjena porodica ili ko zna ko vec... uvek ima onih koji zaradjuju, jer je sustina kapitalizma da je sve na prodaju i da se sve moze kupiti...i tu nema problema, sve ide kao podmazano, čak i da sam alkoholicar i da unistim sve organe, ja cu jos uvek da pomažem intustriju alkohola, koja ce na drugi način biti u vezi sa intustrijom oruznja, a ova opet sa terorizmom i drzavnim terorizmom i svim onim sto se danas dogadja... Jedini nacin da ubije sebe, jeste da se stalno pretvaram u nesto drugo, i da taman, kad misle da to si ti, ja se preobrazim u nesto drugo... jedino je tako moguce danas izbice kapitalizmu, i istovremeno, to je jedino danas legitimno samoubistvo... permanentno postajanje drugim i drugacijim, to je istovremeno ono sto zovemo iskustvom...a to danas nikako nije lako...