OD NEMILA DO KRSTAJIĆA

Nešto malo i o domaćem fudbalu. Zapravo u pitanju je reprezentacija Srbije. Budući da nekako nemamo sreće sa reprezentacijom, kako na velikim takmičenjima, tako i generalno pretpostavljam da poraz od 5:0 protiv Ukrajine nije nikog iznenadio. Naračito kad je poznato da napaćeni ukrajinski narod treba nečim i obradovati, a pobeda protiv Srbije prilično visokim rezultatom i to uz minimalni napor, svakako je jedan dobar pokušaj u tom pravcu. Sa druge strane verujem da mnoge ni u Srbiji ovako visok poraz nije razočarao, pre će biti da nas je nerešen rezulatat protiv Portugala prilično iznenadio, budući da se od ove reprezentacije i nije moglo očekivati ništa više. To znači da smo propustili još jedan voz od deset godina, kada su u pitanja velika fudbalska takmičenja, jedini je problem što nama još uvek nije jasno čijom krivicom. Prošli put je to bilo ono nesretno Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine, kada smo opet sticajem nesretnih okolnosti izgubili od Australije u trećoj utakmici grupne faze takmičenja i na taj način izgubili svaku šansu da se neđemo u eliminacionoj fazi, a što je za posledicu imalo otpuštanje legendarnog trenera Radomira Antića. Slična stvar se po drugi put ponovila u trenutku kada se Srbija i zvanično kvalifikovala za učešće na Svetskom prvenstvu u Rusiji (2018), a kada je na opšte zaprepaštenje fudbalske javnosti odpušten dotadašnji trener Slavoljub Muslin – čije su zasluge za kvalifikovanje više nego očigledne – i na čije mesto je doveden bivši reprezentativac Mladen Krstajić, koji do tada nije imao nikakvog trenerskog iskustva, osim što je obavljaju funkciju sporskog direktora u nekom malom klubu u BiH, koji se inače nalazi u njegovom vlasništvu. U tom trenutku mnogi su ga povezivali i sa bjeljinskim odborom Srpske napredne stranke – budući da mu je to izgleda bila najjača preporuka za mesto trenera reprezentacije, osim što se i negde spominje kao svojevremeni zaštitnik (bodi gard) jednog od čelnika Fudbalskog saveza Srbije, a što moguće da mu je obezbedilo još i jače preporuke, ali dobro. Ovo je ipak Srbija, zar moramo uvek da nasedamo na glasine? Čini me da postoji jedno mnogo ozbiljnije pitanje od problema na koji je način Krstajić zauzeo trenersko mesto reprezentacije, a ono se tiče sledećeg: o čemu razmišljaju čelni ljudi Fudbalskog saveza Srbije kada, pod broj jedan, zapošljavaju velika i znamenita imena treneskog posla, i pod broj dva, šta im je u glavi kada ih isto tako neopravdano otpuštaju. Naravno, tu se postavlja pitanje da ako Radomir Antić nije zaslužio drugu šansu sa reprezentacijom, čime bi se stvorio ne samo kontinuitet učešća u velikim takmičenjima nego i nekakva veza između fudbalskih generacija, ko zaslužuje pravo da zauzme njegovo mesto. Nakon toga na mesto trenera došao je Siniša Mihajlović, koji je u to vreme tek stvarao trenersku karijeru, nesumljivo veliko ime našeg fudbala, ali da li je doraslo mestu trenera? E sad, od toga je prošlo osam godina, mi smo na kraju ipak uspeli da se kvalifikuje na Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018 godine, iako smo između toga propustili oba evropska prvenstva (2012. i 2016. godine), a da aktuelni trener reprezentacije ipak nije ispunio uslove da ode na Svetsko prvenstvo, nego je njegovo mesto zauzeo Mladen Krstajić. Ne samo da on nije bio fudbalska legenda poput Siniše Mihajlovića, nego se on nikada do tada i nije bavio trenerskim poslom. Ali progutali smo i to, ispali smo u grupnoj fazi takmičenja i to najviše zahvaljujući trenerovom egzibicionizmu kojemu je bilo ispod časti da igra nerešeno sa jednom Švajcarskom, tako da je ekipu pozvao totalno u napad što je rezultiralo jednim brzim kontranapadom Švajcarske, u poslednjim trenucima utakmice, nakon čega je Srbija dobila drugi gol i na taj način omogućila Švajcarskoj prolaz u eleminacionu fazu takmičenja, a sebi osigurala povratak kući sa svetskog prvenstva. Kažem progutali smo i to, kada je u pitanju jedan Mladen Krstajić, a bili smo nemilosrdni kada su u pitanju Antić ili Muslin. O čemu se ovde radi? To ili nema veze sa mozgom ili je u pitanju nekakva prljava igra. Može se reći da su večeras reči Save Miloševića sve objasnile: on je konstatovo da je dobro što se sledeća utakmica igra bez navijača, na zatvorenom stadionu, i da veruje da imamo tako mnogo više šanse da dobijemo utakmicu. Da, da ponovimo, reč je o utakmici koju igramo na domaćem terenu i to upravo tamo gde publika treba da bude „dvanaesti igrač na terenu“. Dakle, da li je u pitanju opet nekakvo buncanje „na rubu pameti“ ili se radi o nekakvoj „prljavoj igri“. Nije naprosto jasno kako to da nama ne koristi ono zahvaljujući čemu je fudbal jedan od najpopularnijih sportova u svetu : a to je fudbalska publika. I šta nam vredi prolaz na velika takmičenja, ako publika u tome bolje da ne učestvuje. Ili se neko boji da će se ovaj poraz, ne daj bože, pogrešno protumačiti? A recite nam vi kako taj poraz treba tumačiti: kako nekakav loš dan igrača, kao nekakav zamor materijala, kao šta vec... recite neku floskulu za koju još nismo čuli u fudbalu. Ali jasna je meni jedna stvar. Jasno mi je zašto Mladena Krstajića toliko dugo držite na mestu trenera, iako je to očigledan promašaj, koji ne samo da šteti domaćem fudbalu, nego uništava i budućnost fudbala u ovoj zemlji. Naravno, da nikom živom više ne pada da seda na mesto trenera reprezentacije jer su na očiglednim primerima videli kakva sve poniženja velika trenerska imena mogu doživeti od Fudbalskog saveza Srbije. I zato se niko ne čudi što je Krstajić još uvek tu. I verovatno nikoga neće ni iznenaditi da Mladan Krstajić još dugo vremena ostane na tom mestu. Naravno, pitanje je ko bi zdrave pameti posle njega uopšte pristao da zauzme njegovo mesto? Po koju cenu ili koje novce? To je zaista veliko pitanje i verovatno nikog više ne čudi što nam je fudbal tu gde jeste. I sto će još godinama ostati tu gde jeste, jer verovatno tu mu je i mesto.