MUKE INŽENJERA BABIĆA

Nedavno se podiglo puno prašine oko skorašnje stranačke sednice SNS-a, na kojoj je Vučić i javno, budući da je prenos išao uživu na TV Pinku, najavio promenu kadrovskog rukovodstva, kao i podmlađivanje partijskih kadrova. Na stranu sto je vređao svoje partijske kolege – što je njegov uobičajen način da pokaže ko vodi glavu reč, a koje isto tako nisu našle za shodno da mu uzvrate istom merom, nego su se pokunjeno povukli, pokazavši gde im je i mesto – on je takođe iskazao svoje nezadovoljsto postignutim rezulatatima u pojedinim lokalnim jedinicama, ali je meni za oko zapala jedna stvar. Radi se zapravo o prekoru gospodana Babića (inženjera Babića za ne upućene) kojeg je predsednik države branio, dok su ga napadali vezano za onu aferu na naplatnoj rampi, kojom je prilikom i jedna žena izgubila život ali da mi ne znamo kako se sve to odigralo iako na naplatnoj rampi postoje kamere koje su morale sve to snimiti – ili nam država na ovaj način šalje poruku da kamere na naplatnim stanicama i ne rade, ali ne bih vam savetovao da to isprobavate na sopstvenoj koži, uhvatiće vas za pet minuta, sve sa snimcima, ali očigledno da ondo sto se odnosi na obične gradjane ne važi kada je u pitanju i gospodin Babić, dakle, reč je o jednoj aferi koja uopste nije rasfetljena u javnosti, ali o čemu je naš predsednik države imao pozitivno mišljenje, jer on sve zna, pa i to da Babić nije vozio, što uopste na znači da nije kriv, jer moguće da je od svog vozača tražio da vozi većom brzinom od uobičajeno dozvoljene ili sta već, ali to nije ni bitno, bitno je da Vučić zna da Babić nije kriv, i da mu mi naravno treba da verujem za reč, iako nije to zapravo ono sto je Vučića isprovociralp, jer on zna da brani pravu stvar, nego je bilo reč o izvesnom letovanju gospodina Babića na Brionima, zapravo, to je bila više poseta njegovom drugu, ali kako Babić to može sebi da dozvoli kad naš običan narod nema para za tako nešto. I to je zapravo suština SNS, tu je SNS pokazao svoje pravo lice, a naš gospodin predsednik države, jer je ovde zapravo reč o jednom malograđanskom stavu, koji brani naš predsednik, i to o jednom malograđanstini koja se najčešće rađa u „doba kriza“, a kada se i od samog političkog rukovodstva zahteva da se ponašaju kao da su deo istog tog naroda, iako oni to nikako ne mogu to biti, počev od porekla, potom obrazovanja, statusnih simbola itd. Ali, interesantno je da ljudi koji podižu najveće elitno naselje na Balkanu (reč je naravno o Beogradu na vodi) imaju potrebu da se predstave kao obični „ljudi iz naroda“, koji verovatno ne idu na letovanje, ili u najboljem slučaju letuju u Srbiji (bilo da su u pitanju rečni ili planinski turizam). Verovatno nešto o državnom trošku, kao što su i do automobila došli na osnovu državnih povlastica i verovatno su te 2006. godine kupili novi auto, a danas se u njemu baskare, iako polovina Srbije nema materijalnu uslove ni za mnogo starija auta – ali to je njima danas dokaz da su oni ipak ljudi iz naroda, iako su prvi stan zaslužili tako što su obavljali poslove u vladi (ministarstvo informacija), sa svega koliko godina, i gotovo nikakvim radnim ili zivotnim iskustvom, ali naravno, to se ne može svakom, ali se može biti svako i čovek iz naroda, kada to zahteva partijska knjižiča i glasačko telo. Ali Gospodine predsedniče jednu stvar zaboravljate, i narod bi malo luksuza, dosta je njemu da preživljava od jutra do sutra, i narod bi malo beograda na vodi, a ne one jeftine stanove koje na periferiji grada podižete opet za državni službenike, što znači za one koji su ekonomski likvidni, da ne kažemo, zbrinuti ili uhlebljeni na državne jasle i kojima posao i najviše zavisi od ljudi i faca, kakva je vaša na primer dragi predsedniče. Ali, ne vama je od toga draža „protestantska etika“ jer je to zapravo etika malograđanstine u doba krize, i vi to jako dobro znate iako su vam puna usta nekakvog „ekonomskog progresa“ a ljudima obećavate kule i gradove danas, pošto niste bili u stanju i ni da sačuvate ono sto su oni sami izgradili, a sto su ovdasnje poplave unistele u roku od nekoliko dana, i to u sred prestonice, u sred divnog Beograda na vodi, o kojem se danas i vicevi prave, kao Beograda pod vodom...Da, mozda je zapravo bila suptilna igra reči. A pogledajte ministre u vladi, treba li nabrajati, Brnabićka, visokosofisticirani birokrata elitnih poslovnih preduzeća, čiji brat poseduje firmu koja se meri u milionima dolara, Mali, poznat po svojim poslovnim špekulacijama kako u inostranstvu, tako i u unutrašnjosti, Stefanović, ministar policije, o njegovom ocu i njegovim poslovnim vezama se uglavnom ćuti, Šarčević, ministar prosvete, dugogodišnji vlasnik privatnih škola u kojima se uglavnom školuju deca poslovene i političke elite, ali i o tome se ne zna baš puno, ili Lončar, ministar ekologije, svojevremeno se povezuje sa mnoštvom ljudi iz kriminalnog miljea, jer je verovatno za njih obavljao nekakve „dobro plaćene poslove“ u struci, razume se, jer to je sudbina lekara danas u Srbiji, ili da ulaze u nekakve „sumljive dilove“ sa likovima koji imaju lovu, ili da idu u inostranstvo i tamo traže svoju sreću. Naravno, većina zna da ono što u Srbiji mogu da postignu za godinu ili dve, ne može da im niko u inostranstvu, ali za to morate imati „dobar stomak“ i naravno „nečistu savest“. Ali to ide nekako jedno sa drugim u svim zemljama periferije kapitala, pa zašto bi drugačije bilo u Srbiji. Naravno, ovde ne moramo pominjati predsednikovog brata, o čijim preduzetničkim aktivnostima i da ne govorimo, ili medijske mogule, kao što su Peconi i Mitrović, TV Hepi i TV Pink (naravno, Vučić priča protiv nepravednih privatizacija a ni na pamet mu ne pada da pita Peconija kako je postao vlasnih svih onih, nekada državnih preduzeća, koje sada tako aktivno reklamira u svojim rijalitijima, ili da Mitrovića pita, na koji je način došao do licenci svih mogućih filmova, a koje pušta na svojim brojnim kablovskim kanalima, ali to je druga prica). Kao sto vidimo, drustvo našeg dragog nam predsednika je daleko od nekakvog „običnog naroda“ sa kojim se i sam predsednik redovno druži kada dodje do nekakvih nepogoda, kada se on onako pojavi, visok i neprikladan, sa facom koja bi svakoga odbila, jer očigledno je da radi stvari samo zbog marketinga, jer za Vučića politike i nema izvan marketinga. Ali da on prezire „običan narod“ može se zaključiti upravo po tome šta on zabranjuje svojim partijskim kolegama i to kome, jednom Babiću, koji je poreklom verovatno iz više radničke ili najbolje, srednje klase, njemu zabranjuje letovanje na Brionima, možda i iz straha da bi radnici i „narod obični“ zaista poželeli da letuju poput Babića. Jer Babić im je definitivno bliži od one ministarske bagre i elitizma koji odatle provejava, a protiv kojeg Vučić nije rekao ništa. Jer mu to ne smeta. Jer je on i dalje jedan veliki srpski nacionalista koji veruje da veličina naroda zavisi od veličine njegove elite. Ali to ne sme javno da kaže. Umesto toga, javno kritikuje gospodina Babića, zapravo, inžinjera Babić, mnogo lepše zvuči, a i bolje mu pristoji, jer u Babiću i celokupni „obični narod“ treba da se uglada. Verovatno na sreću njegove elite, koja mu se smeje iza leđa, kao što i sve drugo radi „iza leđa“.