Mašina-proteza i mašinski spojevi

Slična stvar se dešava i u nacionalnim okvirima, a koji prate trendove na globalnoj muzičkoj sceni. Do početka 1970-ih postojala su tri prostora u kojima se negovala popularna muzika u bivšoj Jugoslaviji: muzički festivali, domovi kulture i kafane. Nakon sukoba sa SSSR-om (1948. rezolucija informbiroa) Jugoslavija se početkom 1950-ih naglo otvara prema kapitalističkom svetu, a dominantni su uticaji koji dolaze iz Amerike (holivudski filmovi, džez muzika itd.). Sukob sa SSSR-om nije bio dugog veka, budući da je već nakon Staljinovi smrti Hrušćov (1956) posetio Jugoslaviju i zvanično obnovio diplomatske odnose prekinute rezoluciom informbiroa. To je Jugoslaviji omogućilo da ostane otvorena za oba bloka, a pritom nije imala nikakvih obaveza ni prema jednom, budući da je već od početka 1960-ih svoju nezavisnost ozakonila i partnerstvom u bloku nesvrstanih. Takva politička situacija se pokazala veoma plodnom za razvoj popularne muzike. Na taj način muzika koja je dolazila sa Zapada i iz kap...

1970. godine raspali su se Bitlsi. Taj datum je značajan iz brojnih razloga. Pre svega, treba naglasiti da je zasluga Bitlsa bila u tome što su uspeli da ubede producente da je rokenrol moguć i kao autorska muzika. Kada se pojavio, sredinom 1950-ih, rokenrol je odmah bio osporavan od strane širokog auditorijuma slušalaca i to ne samo od strane establišmenta nego i od strane džez i bluz muzičara i muzičkih kritičara, koliko od Amerikanaca toliko još više i od Afroamerikanaca, a poznata je nesretna sudbina pionira rokenrola. I dok su najpoznatiji među njima, poput Elvisa Prislija, svoju popularnost izgradili na reinterpretacijama afroameričkog bluza, prilagođenog širokim belim masama, dotle su Bitlsi svoju popularnost izgradili pretežno na autorskoj muzici. Istina, to nije bila naročita novina u muzičkom svetu, ali su Bitsi od toga uspeli da naprave svetsku slavu, što je u mnogome podsticalo i druga muzičare da krenu njihovim putem. U doba pojave Bitlsa muzička rok scena je bila dosta si...

Sinoć reprezentacija Srbije u fudbalu nije uspela da se domogne Evropskog prvenstva pošto je izgubila od reprezentacije Škotske na penale: 5-4 (u redovnom toku utakmice rezulatat je bio 1-1). To su nekakve činjenice. Ovog jutra naslovne strane su ostale prazne, kao da se ništa sinoć nije dogodilo. Ali, dobro, ta tišina je mnogo rečitija nego što bi bile pune naslovnice da smo kojim slučajem bolje izvodili jedanaesterce od reprezentacije Škotske. Jer izgrati nismo mogli gore nego što smo igrali večeras. Ali treba reći da je i to razumljivo: loša selekcija igrača u uslovima koje je nametnula pandemija (ruku na srce ovo je problem sa kojim svaka reprezentacije danas mora da se pomiri) dovela je to toga da igrači često nisu u formi (usled toga što nisu starteri u svojim klubovima, ili ne igraju u dovoljno jakim ligama), a to se obično najviše odlikava na terenu i u dresu reprezentacije – što je bio slučaj i u ovoj utakmici. Kada se tome doda nedovoljna motivisanost i neuigranost, kao posle...

Kako je vek ulazio u novi milenijum tako se i stanje u kinematografiji počelo radikalno menjati. Više nije bilo moguće razlikovati autorski i angažovani film, kao što se izgubila razlika između autorskog filma i filmske industrije. Postmoderni holivud je označio kraj autorskog filma, budući da je i sama filmska industrija postala poligon za eksperimentisanje u tehničkom, tehnološkom, autorskom i svakom drugom smislu. Od početka 1990-ih svet je ušao u jednu eru globalizacije, a činilo se da je neoliberalni kapitalizam jedina alternativa. To je razlog zašto je i angažovani film pretrpeo neophodnu promenu. Više nije postojala ideološka agenda koja bi bila pokretač angažovanog filma. Sa druge strane, daleko od toga da budu ispunjeni, zahtevi manjihinskih grupa sada su postali sve učestalili i na filmu i putem filma: bilo da se radi o problemu imigranata, LGBT populacije, rasnom pitanju i dr. Ovi filmovi se ne razmatraju nezavisno od drugih socijalnih problema: deindustrijalizacije, nezapos...

Ovaj odeljak je razervisan za angažovane filmove sa istorijskom tematikom. Radi se o više različitih autora koji obrađuju teme vezane za klasnu borbu, oktobarsku revolucije, drugi svetski rat, antifašističku borbu itd. Oni kritikuju kapitalizam (imperijalizam i fašizam), ali i socijalizam sovjetskog tipa. U izlaganju ćemo se držati principa hronologije, a tamo gde to nije moguće primenićemo tematski pristup. Ovde još treba reći da ne postoji neka zajednička platforma oko koje se grupišu ovi filmovi, radi se o skupu različitih tema i problema koje otvara angažovani film. Film Kanal (1957), poznatog poljskog reditelja Andržeja Vajde, govori o poslednjim danima borbe protiv Nemaca u okupiranoj Varšavi tokom Drugog svetskog rata. Ovaj film obiluje veoma realističnim prikazima pustošenja i ratnog razaranja, prateći grupu vojnika (poljskog pokreta otpora) i civila, tokom povlačenja kroz gradsku kanalizaciju, koji pokušavaju da prežive poslednje dane rata u ekstremnim uslovima. U Vajdinom fi...

Da li se Vučić malo zaigrao? Dešavalo se da naši političari ne procene baš uvek najbolje političku situaciju. Miloševiću se to desilo kada je ušao u sukob sa NATO paktom oko problema Kosova i Metohije. Njegov privid nije bio samo u tome što je ušao u sukob sa jednim mnogo jačim vojnim savezom, kao što je NATO, nego što je računao da će rat sa NATO-om iskoristiti da ponovo zadobije Kosovo i Metohiju (sprovodeći nasilje nad Albancima uz pomoć vojske i policije). Nakon toga Milošević objavio pobedu protiv NATO-a na predstojećim izborima, iako je svima bilo očigledno da je iza sebe ostavio razorenu i opustošenu zemlju. Teško da se tu radilo o nekakvoj pobedi. Ne pravi li sličnu grešku danas i Vučić. Nakon četiri meseca što nije obrazovao vladu i to na izborima koji su po svim parametrima bili nelegalni, na kojima je on osvojim apsolutnu većinu u parlamentu, Vučić je ovih dana najavio nove parlamentarne izbore tokom predsedničkih izbora 2022. godine. Glavno pitanje je šta Vučić i SNS očekuj...

Ovde će biti reči o trojici velikih svetskih reditelja i njihovom filmskom opusu: Luisu Bunjuelu , Pjeru Paolu Pazoliniju i Rajneru Verneru Fazbinderu. Karijeru režisera Bunjuel je započeo mnogo godina pre Pazolinija i Fazbindera, a kultno delo iz tog ranog perioda je Andaluzijski pas (An Andalusian Dog, 1929), film koji je nastao u saradnji s Salvadorom Dalijem, poznatim nadrealističkim slikarem tog doba. U ovom filmu Bunjuel i Dali se služe sovjetskom tehnikom montaže, ali zauzimaju potpuno nadrealistički pristup, spajajući često nespojivo: o tome najbolje govori čuvena scena u kojoj se pojavljuje brijač koji zaseca oko. Nakon kraha Španskog građanskog rata (1939) – u kom je i sam učestvovao – Bunjuel odlazi u Njujork, u tom periodu se i nije toliko bavio snimanjem – prevodio je filmove sa španskog i na španski u Muzeju moderne umetnosti, često sklapajući kraj s krajem – da bi karijeru sineaste nastavio u Meksiku, snimajući niskobudžetne filmove tokom pedesetih godina. U tom perio...